Otori Keisuke

Otori Keisuke (大鳥 圭介, 14. april 1833 — Kozu , 15. jun 1911.) bio je japanski samuraj, vojni vođa i diplomata.

Otori Keisuke
Datum rođenja	(1833-04-14)14. april 1833.
Mesto rođenja	Akamacu, Japan
Datum smrti	15. jun 1911.(1911-06-15) (78 god.)
Mesto smrti	Kozu , Japan

Biografija

Mladost i obrazovanje

Otori Keisuke tokom Bošin rata (u sredini).

Otori Keisuke je rođen u selu Akamacu, oblasti Ako u Harima provinciji (današnji Hjogo) kao sin lekara Kobajašija Naosukea. U ranim godinama obrazovanje je stekao u školi Šizutani u provinciji Bizen gde je izučavao kineske klasične nauke da bi kasnije nastavio svoje obrazovanje u rangaku školi Ogate Koana, gde uči holandski i medicinu. Nešto kasnije odlazi u Edo, gde pristupa školi Cuboija Tadamasua gde između ostalog od Egave Tarozamona stiče znanje iz vojne strategije ali pohađa i časove engleskog koji vodi Nakahama Mandžiro, na taj način dobivši u ono vreme izuzetno retko znanje iz zapadne kulture. Zahvaljujući tome, 1859. godine ga šogunat postavlja na mesto instruktora „Kaiseidžo“ instituta preko koje će Otori dospeti u vojsku šogunata.

Period u vojsci šogunata

Nakon što je ušao u armiju pod kontrolom Tokugava dinastije, Otori se pozitivno istakao na poziciji starijeg instruktora u pešadijskoj taktici. Nakon što je jedno vreme učio pod francuskim savetnikom Žilom Brineom u Jokohami sa kojim se upoznao sa francuskom taktikom ratovanja, promovisan je u pešadijskog magistrata (歩兵奉行, Hohei bugyō), koji je tad bio čin koji bi u današnjoj vojsci predstavljao čin generala sa četiri zvezdice. Otori je svoju reputaciju kao ugledan poznavalac zapadnih studija koristio da bi posavetovao šoguna o budućim reformama u vladi. Godine 1864. napisao je pismo u kome iskazuje svoje viđenje dobrobita bikameralizma i drugačijeg organizovanja vlade. Na svojoj poziciji u vojsci uspeva da stvori elitnu jedinicu Denšutai, koja je pravljena po modelu i savetima francuskih oficira, a sastojala se od 800 ljudi koji su birani ne po klasi već po mogućnostima.

Bošin rat

Nakon poraza u prvoj bici rata, bitkom na Toba-Fušimi, Tokugava Jošinobu se vraća u Edo nameravajući da prihvati datu situaciju i obaveže se na vernost novoj meidži vladi što dobar deo njegove vojske nije prihvatio. Otori i Oguri Tadamasa nisu želeli da se predaju posle ove borbe pa su okupili oko 500 ljudi bivšeg šogunata u Hoon-dži hramu u Akusi i napustili Edo. Nakon što su stigli u Ičikavu, pridružili su se Hidžikati Tošizou iz Šinsengumija, Akizukiju Tonosukeu iz oblasti Aizu, Tacumiju Naofumiju iz Kuvane i drugim snagama čime su proširili svoju vojsku na oko 2000 ljudi. Nakon što je podelio pešadiju u tri grupe, naredio je napad. Jednoj grupi je naređeno da ode za Niko gde je pobedila carsku armiju koja je išla za Kojamu u provinciji Šimocuke. Druga jedinica pod vođstvom Hidžikate takođe je pobedila snage carske vojske kod zamka Ucunomija nastavivši dalje ka osavajanjem.

Nakon što su stigli do Aizu-Vakamacua, Otorijevim ljudima je bilo naređeno da brane odstupnicu zapadnom prilazu mesta. U potrazi za pojačanjem Otori traži od Macudaire Katamorija da mobiliše seljake iz obližnjih sela ali se taj plan završio neuspehom. Tokom borbi, iako su ostali jedno vreme u blizini Vakamacua, bili su prinuđeni da se povuku pred nadzirućom neprijateljskom vojskom sve do grada Sendaja gde se pridružuju Enomotu Takeakiju, koji dolazi u luku Macušima sa šest brodova bivšeg šogunata. Ukrcavajući se na ove brodove, vojska odlazi za Hakodate na ostrvo Ezo (današnji Hokaido).

Po dolasku u Hakodate uspostavlja se nova država, Republika Ezo i u svom pokušaju da prvi put organizuju demokratske izbore glasovima većine biraju Enomota za predsednika dok je Otori izglasan da bude ministar vojske. Međutim imajući u vidu da je njegovo ratničko iskustvo isključivo teorijsko i da Hidžikata Tošizo koji je izabran kao njegov zamenik imao više praktičnog iskustva, davalo je negativan odziv među vojnicima. Otori je imao lošu reputaciju među podređenima jer je često imao čudne ispade u javnosti, kao i tendeciju da se naprasno nasmeje i kaže „Mata maketa yo!“ ("Oh, opet sam izgubio!") što su mu ljudi često zamerali jer je bilo loše za moral.

Tokom bitke za Hakodate kada su carske snage okupirale zamak „Gorjokaku“, Enomoto Takeaki je kao samuraj želeo da pogine u borbi ali ga je Otori odgovorio od toga govoreći „ako želiš da umreš to možeš uraditi u svakom trenutku“.

Otori je zarobljen i pritvoren u tokijskom zatvoru u zgradi koju je, ironično, pomogao da se izgradi za potrebe smeštaja pešadijske vojske.

Posle rata

Dok je bio u zatvoru, Otori je nastavio da koristi svoje znanje o zapadnoj kulturi čije su benificije imali njegove kolege zatvorenici. Sudeći po anegdotama o njegovim zatvorskim danima, Otori je uspeo, ne samo da promeni loše navike upravnika zatvora već i da napravi svojstveni parlamentarni sistem među pritvorenicima.

Nakon svog puštanja 1872. godine, Otori je pristao da radi za novu meidži vladu učestvujući u novoj raspodeli zemljišta da bi 1886. postao predsednik „Gakušin“ škole za plemiće. Tri godine nakon toga postaje ambasador u Kini a zatim i u Koreji da bi nešto kasnije imao udela u politici tokom izbajanja Prvog kinesko-japanskog rata.

Otori je takođe učestvovao u naporima da se očuva istorija. Početkom 1898, pomagao je u uređivanju i objavi časopisa „Kju Bakufu“ koja je bila posvećena čuvanju i beleženjem sećanja ljudi bivšeg šogunata. Takođe je doprineo u izgradnji spomenika za poginule u borbama u Hakodateu.

Otori Keisuke je umro od raka jednjaka dva meseca pre njegovog 78 rođendana.

Literatura

• Perez, Louis G. (2013). Japan at War: An Encyclopedia. ABC-CLIO. str. 304. ISBN 978-1-59884-742-0. 

Spoljašnje veze

• 大鳥圭介 at bakusin.com (jezik: japanski)