Pad komunizma u Albaniji
Pad komunizma u Albaniji, poslednji takav događaj u Evropi izvan Sovjetskog Saveza, započeo je u decembru 1990. godine studentskim demonstracijama u glavnom gradu Tirani, iako su protesti već ranije te godine započeli u drugim gradovima.[1] Centralni komitet Komunističke partije dozvolio je politički pluralizam 11. decembra i najveća opoziciona stranka, Demokratska stranka Albanije, je osnovana sledećeg dana.[2] Na izborima marta 1991. godine Komunistička partija je ostala na vlasti, ali generalni štrajk i urbana opozicija doveli su do formiranja "vlade za stabilnost" koja je uključivala i nekomuniste. Već na izborima u martu 1992, u uslovima ekonomskog kolapsa i društvenih nemira, komunisti su poraženi a Demokratska stranka je osvojila većinu mandata. Sali Beriša, lider Demokratske stranke, postao je predsednik Albanije.
Pozadina uredi
Enver Hodža, koji je upravljao NR Albanijom skoro 40 godina, umro je 11. aprila 1985. Ramiz Alija je nasledio Hodžu, i postepeno je sprovodio ekonomske reforme i uspostavio diplomatske odnose sa zemljama zapadne Evrope.[3]
Za vreme revolucije 1989. mnogi Albanci nisu bili svesni događaja zbog nedostatka informacija u izolovanoj državi. Neki Albanci nisu znali čak i da je pao Berlinski zid novembra 1989.[4]
Januara 1990, prvi nemiri su počeli u Skadru, kada je nekoliko hiljada ljudi srušilo spomenik Josifu Staljinu, a polako su nemiri zahvatali i druge gradove. Na kraju, postojeći režim je uspostavio neku liberalizaciju, uključujući i mere iz 1990. godine koje omogućavaju slobodu kretanja u inostranstvu. Počeli su napori da se uspostavi veza sa spoljnim svetom.
Mihail Gorbačov je usvojio novu politiku glasnost i Perestrojka u Sovjetskom Savezu 1985. godine. Nakon što je Nikolaje Čaušesku, komunistički lider Rumunije, pogubljen u Rumunskoj revoluciji 1989., Alija je znao da može biti sledeći ako ne sprovede radikalne promene. Potpisao je Helsinški dogovor kojim je bio uslovljen da se uskladi sa standardima Zapadne Evrope o ljudskim pravima . Organizovao je vodeće intelektualce tog vremena da sprovedu političku reformu . Pod Alijom su se održali prvi pluralistički izbori od kada su komunisti preuzeli vlast u Albaniji 1944. godine. Alijina stranka pobedila je na izborima 31. marta 1991. godine.[5]
Ipak, bilo je jasno da prelazak na kapitalizam neće biti zaustavljen. Mnogi vodeći članovi novoformirane Demokratske stranke pod vođstvom Salija Beriše, počinju da organizuju proteste protiv vlasti.[6][7] Studentsku demonstraciju je prekinula državna policija. Ramiz Alija pozvao je delegaciju studenata Univerziteta u Tirani da razgovaraju o njihovoj zabrinutosti i predlože kompromis.
Komunisti su uspeli zadržati kontrolu nad vladom u prvom krugu izbora, ali su pali dva meseca kasnije tokom generalnog štrajka. Komitet za nacionalno rešenje je preuzeo vlast ali je doživeo kolaps šest meseci kasnije[8] Alija je podneo ostavku na mestu predsednika, nasledio ga je Beriša, prvi demokratski izabrani lider u Albaniji još od Fana Nolija.
Post-socijalistički period uredi
Promena od socijalizma do kapitalizma očigledno je imala mnogo izazova. Demokratska stranka je morala da sprovede reforme koje je obećala, ali su bile spore ili nisu rešile probleme nacije, tako da su ljudi bili razočarani kada su njihove nade za brz prosperitet postale neispunjene. Mnogi Albanci takođe su bili frustrirani rastućim autoritarstvom Salija Beriše, uključujući pritisak na opoziciju, medije i civilno društvo.[9] Na opštim izborima u junu 1996. godine, Demokratska stranka je pokušala da osvoji apsolutnu većinu manipulisanjem rezultatima.[10]
Pad Vlade 1997. nakon kolapsa velikog broja finansijskih piramida (zasnivvale su se na Poncijevoj prevari) i rasprostranjene korupcije, izazvao je nerede i pobune širom zemlje.[11] Vlada je pokušala suzbiti pobunu silom, ali pokušaj nije uspeo zbog niskog morala i korupcije oružanih snaga.[2] Uz pomoć međunarodnog posredovanja na čelu sa specijalnim izaslanikom OEBS-a Franca Vareckog, vladajuće i opozicione stranke složile su se da formiraju Vladu za pomirenje i održe nove izbore. Da bi održavanje izbora prošlo mirno i bez pobuna devet država je poslalo međunarodne vojne snage pod nazivom Operacija Alba.[12]
Na izborima juna 1997. godine pobedila je opoziciona Socijalistička partija (bivša komunistička partija), koja je ostala na vlasti do 2005. godine. Demokratska stranka pobedila je na parlamentarnim izborima 2005. i 2009. godine, a Albanijom je ponovo upravljao Sali Beriša, ovog puta kao premijer. Socijalistička partija pobedila je na izborima u 2013. godini, a njom rukovodi njen šef stranke i premijer Edi Rama.
Prema Ustavu, koji je izglasan na referendumu 22. novembra 1998, i proglašen 28. novembra 1998. godine, a dopunjen januara 2007. godine, Albanija ima demokratski sistem vlasti.[13]
Od kraja komunizma, zemlja je postala više usredsređena na zapad. Albanija je postala član NATO-a 2009. godine i želi da se pridruži Evropskoj uniji.
Reference uredi
- ^ Mysteries of December 1990 (Misteret e Dhjetoret) Arhivirano 2011-02-11 na sajtu Wayback Machine, TV Klan.
- ^ a b Abrahams, Fred C. (2015). Modern Albania: From Dictatorship to Democracy. New York: NYU Press. str. 169—221. ISBN 978-0-8147-0511-7.
- ^ Lami, Remzi. „Albania: nine years after”. AIM Tirana. Arhivirano iz originala 3. 8. 2003. g. Pristupljeno 21. 11. 2010.
- ^ Bogdani & Loughlin 2007, str. 21.
- ^ „Project MUSE - Journal of Democracy”. muse.jhu.edu. Pristupljeno 21. 3. 2018.
- ^ Lenci lorenc (17. 7. 2009). „Sali Berisha cun i ri”. Pristupljeno 21. 3. 2018 — preko YouTube.
- ^ OLTIONPENGU (25. 6. 2009). „I Panjohuri”. Pristupljeno 21. 3. 2018 — preko YouTube.
- ^ „Project MUSE - Journal of Democracy”. muse.jhu.edu. Pristupljeno 21. 3. 2018.
- ^ Human Rights Watch, Human Rights in Post-communist Albania, March 1, 1996.
- ^ Organization for Security and Cooperation in Europe, Parliamentary Elections 26 May and 2 June: Observations, July 2, 1996.
- ^ Vaughan-Whitehead, Daniel (1999). Albania in Crisis: The Predictable Fall of the Shining Star. Edward Elgar Pub. ISBN 978-1-84064-070-0.
- ^ Devet država učesnica su: Austrija, Danska, Francuska, Grčka, Italija, Rumunija, Slovenija, Španija i Turska.
- ^ Constitution of the Republic of Albania.
Literatura uredi
- Bogdani, Mirela; Loughlin, John (2007). Albania and the European Union: The Tumultuous Journey Towards Integration and Accession. I.B.Tauris. str. 22. ISBN 978-1-84511-308-7.