Pandur

Panduri su bili lake vojne, pešadijske jedinice, često postavljeni na granici austrijskog carstva prema osmanlijskom carstvu.

Srpski pandur (treći sleva) 1881. godine

Srpski pandur 19. vek (akvarel C. Vasića).

Naziv pandur je nastao verovatno iz reči banderium tj. banderije, ovi su bili takođe vojne jedinice koje su podizali ugarski plemići a sistem je nastao u 15. veku.

U krajevima, koje je Austrija krajem 17. veka osvojila od Osmanlija, tako na primer današnja Slavonija ili Banat, sistem je ponovo oživeo, a prve veće pandurske jedinice poveo je baron Franjo Trenk.

Kasnije će se pandurima nazvati lake vojne pogranične jedinice sastavljeni od Hrvata, Mađara, Rumuna i Srba, koji bi često upadali i na osmanlijsku teritoriju, te im odeća bila iz praktičnih razloga slična turskoj odnosno domaćeg stanovništva, a mnogi panduri su takođe dolazili iz krajeva kojim su vladali Osmanlije. Karađorđe kao primer bio je pandur ali i hajduk, pošto je granica između pandura i hajduka u centralnoj Srbiji, Bosni ili Rumuniji gde su vladali Osmanlije bila tanka.

U raznim zemljama, tako i u Srbiji 19. veka, panduri su dobijali i zadatak izvršnih organa javnog reda tj. policijske zadatke, najpre u provinciji i po selima. Stoga se naziv pandur zadržao i u savremenom dobu za policiju u Srbiji kojim se obično pogrdno nazivaju korumpirani ili neprofesionalni policajci zavisno od konteksta i namere osobe koja upotrebljava naziv.

Simeon Piščević o srpskom pešadijskom puku barona Trenka

Kao savremenik događaja, Simeon Piščević je u svojoj Istoriji srpskog naroda iz 1795. pisao i o Trenkovim pandurima, kao o još jednom srpskom pešadijskom puku u austrijskoj državi. Puk je bio u sastavu redovne vojske, a u njemu su od njegovog formiranja služili Srbi. Dvor je 1740. izabrao Franju Trenka da sastavi taj puk. Tada je Slavonijom i Hrvatskom harao veliki broj šumskih razbojnika, koji su se sjatili duž granice, dolazeći sa turske strane ili iz slavonskih provincija i javno su se pojavljivali u manjim ili većim grupama. Napadali bi ljude po raskršćima, ali i trgovačke brodove na vodi. Savladali bi svakoga ko im se našao na putu, mnoge su ubili, sejući strah po drumovima. Meštani su i po svojim kućama imali veliki strah od njih. Iako su ih vlasti strogo kažnjavale, bilo je nemoguće da ih iskorene. I pored kazni, bilo ih je sve više, jer su im duž granice sa turskom teritorijom u Bosni sigurno utočište pružale planine i neprohodne šume sa obe strane reke Save. Pošto nisu iskorenjeni, odustalo se od potera i strogih kazni i smišljene su druge mere za smirivanje razbojnika. Dvor je objavio milostivi manifest u kojem se navodi, da ako dobrovoljno napuste šume i prestanu sa zlodelima, ne treba ničega da se plaše, jer neće biti kažnjavani za svoja dotadašnja zlodela, ako dobrovoljno stupe u vojnu službu, u puk koji će biti osnovan specijalno za njih. To je postiglo željeni cilj.

Sav posao u pogledu smirivanja razbojnika je poveren srpskom patrijarhu Arseniju Šakabenti, jer su svi razbojnici bili pravoslavni i u svoje družine nisu primali katolike. Patrijarh je revnosno odlazio u sva mesta pod njegovom nadležnošću i molio sveštenike da učine sve u njihovoj moći i pronađu načine da smire razbojnike. Sveštenici su sa krstovima i svetim knjigama išli po raznim raskršćima, šumama i planinama, gde su ih sretali i posao je urodio plodom. Raznim grupama su držali propovedi, čitali im prevod manifesta, ubeđivali ih da se umire. Manifest je često čitan i po srpskim pravoslavnim crkvama i uz zvuke doboša objavljivan narodu, od vojne i civilne komande, po varošima i gradskim trgovima. Razbojnici su poslušali pravoslavne sveštenike, kajali bi se za svoja zlodela i odustajali su od razbojništva. Nakon toga su polako, u grupama, počeli da napuštaju šume i predvođeni svojim vođama - arambašama, su se približavali gradovima, odlazili u utvrđenja i dobrovoljno se prijavljivali u vojsku. Dvor je od njih formirao pešadijski puk. Prvo su služili u svojoj odeći i sa svojim oružjem i municijom, pod nazivom regruti dobrovoljci, kojih je u vreme rata bilo u svim jedinicama carske vojske, dok se u dvoru ne razmisli o njihovim daljim ratnim dejstvima.

Kada im je broj, uz i druge obične ljude, dostigao oko 1500 vojnika, popisani su i predati baronu Trenku pod komandu. Glavno zborno mesto im je bila carska tvrđava Osijek. Prvo su sa Trenkom išli u rat protiv Bavarske i Francuske, kroz Ugarsku do Beča. U Beču je Trenk svoj puk predstavio na smotri pred kraljicom Marijom Terezijom. Bili su u istoj onoj odeći koju bi nosili kad su išli u razbojništva, što je bilo dostojno divljenja. Oko njih se u gomilama okupljao narod iz celog grada da vidi to do tada neviđeno čudo. Zadivili su i samu kraljicu, koja je sa svojom svitom dva puta prošla kroz sve vrste (šerenge) puka postrojenog na pradnom mestu, i svakog vojnika je pogledala, diveći se njihovom izgledu, jer su svi bili naočiti ljudi koji su zbog svoje nošnje izgledali još strašnije i veličanstvenije.

Pošto je Marija Terezija bila veoma zadovoljna tim novim vojnicima, unapredila je Trenka, pred svima, u čin pukovnika, a svakom vojniku njegovog puka, u znako svoje milosti, dala je svakom po jedan talir. Pridvorne sluge su tu nosile novac u džakovima kroz vrste i kraljica bi svakom vojniku talir dala u ruku. Simeon Piščević je kao mali sa svojim učiteljem u Beču bio na toj smotri i opisao je tu njihovu nošnju. To je bila njihova lična odeća, ali ne ona obična i sirotinjska, nego svečana i onoliko bogata koliko je ko sebi mogao to da priušti. Tu nošnju ne bi oblačili svakodnevno, nego samo nekoliko puta godišnje, na praznike, kada bi se proveselili. U svojim družinama nisu imali niti su trpeli pijance. Tu paradnu odeću brižno su sklanjali i čuvali na tajnim i sigurnim mestima.

Na glavama su, u tim svečanim prilikama, imali duguljaste kape, zvali su ih kalpake, od tanke crvene čoje s dugačkom kićankom od upletenog srebra ili crne svile prišivene na vrhu, koja im je visila pozadi niz leđa, sa visokim obrubom od crnog pliša koji je i pri vrhu bio opšiven srebrnom trakom, i kićankama na vrpci što je visila na levoj strani, i još sa podbratkom (đerdanima) spuštenim do pola grudi, na kojima su neki od njih nosili okačene srebrne talire i zlatne červonice. Svaki je na kalpaku imao i belo pero kao simbol junaštva. Od pantalona su nosili široke pamučne crvene šalvare (dimije) sa mnoštvom falti sa šavovima prošivenim tankim ukranim trakama od žute svile. Dimije su bile dugačke samo do kolena, a od kolena do dole imali su uske čojani prišivke ili nešto slično čarapama sa srebrnim ili bronzanim kopčama i dugmadima (na srpskom, tolzucima), koje su se kopčale sa zadnje strane noge. Obuću su svi imali istu i laku po tamošnjem običaju, koja se na srpskom zove mestve ili opanci. Nosili su crvene, svetloplave ili teget lanene košulje (na srpskom, košulja od musulina crvena ili plavetna), koje su po šavovima bile opšivene srebrnim uskim ukrasnim trakama. Preko košulje, imali su do pojasa kratke kamsole bez rukava, neko od zelenog ili crvenog pliša, a neko od ine tanke čoje, opšivene kod svih širokim zlatnim ili srebrnim ukrasnim trakama. Na tim kamsolima, u predelu grudi imali su mnoštvo bakarnih i pozlaćenih poludugmića našivenih u nekoliko redova, a neki su umesto tih dugmića imali srebrne aplike (na srpskom se to zove đečerma s tokama).

Svako je imao svoju pušku, uglavnom okovanu na turski način i veoma pouzdane. Za pojasom su imali po par pištolja u futrolama posebno napravljenim za to, od žutog safijana (na srpskom silai), dugi bodež, za pojasom opasanu sablju ili mač i fišekliju s patronama. Svi su nosili crne vratne marame, pletene pojaseve i crvene plaštove. Na leđima, o ramenu, nosili su naprtnjau za hleb od tanke crne kože, i sve su te naprtnjače bile iste, ne suviše velike, uvezane kaišem i prebaene preko ramena (na srpskom, tarčug). Ta oprema i odeća bi pri dnevnoj sunčevoj svetlosti delovala na onog ko ih gleda veoma neobično i zastrašujuće. Boreći se protiv Francuza i Bavaraca stekli su veliki ugled. Bili su angažovani u svim velikim bitkama,kada treba zauzeti mesto pod neprijateljskim utvrđenjem, ili neprijateljske šance, ili se boriti prsa u prsa ili kada se jurišalo na neprijateljske redute. Mnogi su izginuli ili su ostali invalidi. Francuzi su ih dobro zapamtili, posebno kada su prešli Rajnu, prešli u Alzas, gde su bili u mnogim bitkama i činili velika junaštva. Kada su ih prvi puta Francuzi videli u boju, prozvali su ih pandurima. To se ime, zatim, zbog njihove neobaveštenosti, prenelo na svu srpsku pešadiju, pa su sve srpske vojnike bez razlike počeli zvati pandurima.

Sam naziv panur nema veze s vojnikom. To je bio poseban slavonski naziv za ljude koji su naoružani, ali ne služe u vojsci, nego vrše dužnst pri civilnim organima državne vlasti i nisu regrutovani, nego su najamnici koji služe u svojoj odeći i o svom trošku. Čuvali bi zatvorenike po zatvorima, skupljali su porez i na te dužnosti bi se dobrovoljno javljali. Ipak, to su bili odabrani i pouzdani ljudi. Pošto su Francuzi mislili da je Trenkov puk bio od takvih ljudi, moguće je da su ih zato tako prozvali. Tada su stare srpske landmilicije bile neregularne jedinice, koje su u taj pohod pošle sa svojim naoružanjem i municijom i u svojoj odeći, podsećajući tako na Trenkove pandure, zato su ih, bez razlikovanja, isto prozvali pandurima. Nakon rata protiv Bavarske i Francuske, Trenkov puk je vraćen u Slavoniju, a pre tog su, jer su bili u sastavu carske armije, dobili mudnire kakve su imali svi ugarski pešadijski pukovi. Manjak ljudi je ubrzo, u Slavoniji, nadoknađen srpskim dobrovoljcima. Jezuiti se se žalili na pukovnika Trenka, pa je zato dugo bio u pritvoru, gde je i umro. Na njegovo mesto je postavljen drugi pukovnik, Srbin, Adam Budaija (Brođanima je poklonio svoju veliku livadu, na kojem je danas naselje Budainka). On je uskoro unapređen u generala, nakon čega je ubro i umro, pa puk preuzima Nemac pukovnik Šišmani, a nakon njega je dodeljen grofu Ivanu Palfiju, po čijem je imenu dobio naziv. Srbi su ga ipak i tada i kasnije zvali starim imenom Trenkovci. Mađari su u doba Piščevića taj puk smatrali delom svoje nacionalne pešadije, moguće zato što je to bio pokretni, a ne stacionarni puk, kao ostali srpski pukovi i jer bi po potrebi zimovao u Ugarskoj.

Tadašnji glavnokomadujući tog puka je bio Mađar. Simeon Piščević je smatrao da Mađari nemaju nikakva prava da ga smatraju svojim, jer je on od samog svog nastanka bio sastavljen samo od Srba i svake godine je dopunjavan srpskim regrutima, dobrovoljcima iz Slavonije, Srema i drugih srpskih provincija. Zbog vernosti, povereni su im bili veliki i važni zadaci. Pripadnici puka nikada nisu pobegli pred neprijateljem i zato su ih uvek slali, kao pouzdane vojnike, na najkritičnija mesta. Na početku je bio formiran od šumskih razbojnika, na nagovor pravoslavnih sveštenika, po nalogu srpskog patrijarha. Zbog toga im je patrijarh odredio pukovskog sveštenika i do kraja svog života je taj puk nazivao svojim. Kasnije su svi srpski mitropoliti prisvajali taj puk, nazivajući ga naš puk. Kada bi se mesto pukovskog sveštenika oslobodilo, drugog pukovskog sveštenika bi slali lično mitropoliti, i time su sticali pravo da ga nazivaju svojim.

Hrvatska svojatanja

Hrvati ovaj srpski pešadijski puk Franje Trenka lažno predstavljaju kao postrojbu hrvatskih vojnika iz Slavonije. Puk je osnovan od srpskih pravoslavnih hajduka, a kasnije je Srbima i popunjavan. Jedan od predvodnika puka je bio i Srbin, Adam Budaija, nastaju nastojanjima i srpskog patrijarha i srpskih pravoslavnih sveštenika. Tada još od Srba katolika (Ilira, Šokaca) u Slavoniji nisu nastali Hrvati, pa je istorijski neutemeljeno Trenkove pandure dovoditi u vezu sa Hrvatima i Hrvatskom.

Vidi još

• Albanski panduri

Literatura

• Piščević, Simeon (2018). Istorija srpskog naroda. Novi Sad i Šid: Akademska knjiga i Narodna knjižnica Simeon Piščević Šid. ISBN 978-86-6263-214-2.