Pantomima

Pantomima je naziv za umetnički izraz u kojem glumac misli i osećaje lika kojeg tumači prenosi samo pokretima tela i mimikom, a bez upotrebe reči.

Statua pantomimičara na mostu Svetog Anđela, u Rimu
Nemački pantomimičar Pablo Zibes, 2009. godine

Pantomima pripada scenskoj umetnosti. Njeno sredstvo za izražavanje je u prvoj liniji ljudsko telo - mimika, pokreti, ples pa i akrobacije ali bez govora.[1] Gramatika pokreta u pantomimi je uzeta najvećim delom iz svakodnevnog života. Reči, rekviziti i muzika nisu prisutni. Cilj pantomime nije razvijanje snage ili savitljivosti tela, nego staviti telo pod kontrolu svesnosti. To znači, da je pantomimičar sposoban da u svakom momentu probudi svoje pokrete kroz svesnost.

U pantomimi razlikujemo tri vrste pokreta :

  • umetnost stava ili držanja (kroz spoljašnji, telesni stav i pokrete jednog karaktera, njegove osećaje i unutrašnji stav jedne figure)
  • znakovi i pokreti iz svakodnevnog života u njenoj uveličanoj formi (mahanje, pozdravljanje, itd)
  • Iluziona tehnika (objašnjenje, spor čoveka sa njegovom okolinom koja su prikazana samo čistim telesnim sredstvima)

Pantomima je umetnost tišine; poezija visokog kultivisanog pokreta. Mimos ili mim od grč. mimos-podražavanje; prvobitno je poseban način predstavljanja u antičkom pozorištu. Pantomima (panto-sve, mimos-podražavanje) spominje se još u staroj Grčkoj i Rimu, a i u zapisima putopisaca po Dalekom istoku.

Nastanak i razvoj pantomime u EvropiUredi

Nažalost, gledajući razvoj pantomime kroz različite epohe, ne može se naći opis koji se prenosio i razvijao sa kolena na koleno, već samo neke fragmente, koji su nastali pod određenim okolnostima govornog ili muzičkog teatra kao jedan nemi, telesno izraženi teatar.

Pantomima antike i današnja, moderna pantomima se razlikuju jedna od druge. Prva forma pantomime je nastala u antičko vreme. U Grčkoj, glumci su igrali mitološke tematike koje su gledaocima bile poznate. Hor koji se sastojao od 30 do 40 osoba je pevao ili komentarisao glumčeve namere na sceni. Arena je primala i do 20.000 posetilaca, i glumci su koristili velike maske i stajali na visokim štapovima kako bi bili viđeni sa velikog odstojanja. Kasnije, u starom Rimu nastaje jedna forma teatra koja u središte pažnje stavlja nemog solistu, pantomimičara. Pantomima je u starom Rimu bila jako popularna, a glumci veoma cenjeni.

Početak 17. veka predstavlja drugu fazu u razvoju umetnosti pantomime. Nastala je pod sasvim drugačijim okolnostima. Nekim teatrima, zakonom nije bilo dozvoljeno da govore, dok su neki teatri imali privilegije govora. Glumci koji su igrali u tišini, kroz pokrete su tražili nove teatralne puteve i na taj način uspevali da izbegnu zakon privilegiranih. Italijanska Komedija del Arte koja je sa svojim karakterima Arlekinom, Kolumbinom, Kapetanom, Pantaloneom i sa svojim karakter maskama imala najveći uticaj na teatre širom Evrope. Početkom 18 veka, u Parizu je nastupao Žan Gaspard Debiro u ulozi Pjeroa u pozorištu Funambules. Njegova figura je melanholični, večno zaljubljeni Pjero sa dugim belim kostimom, koji u tišini podnosi bol neuzvraćene ljubavi, stajala je tada u kontrastu sa karakterima melodrame koje su tada bile u modi.

Umetnost pantomime je uvek bila povezana sa govorom ili plesom. Prvi put u istoriji, pantomima se odvaja od govora i plesa, i postaje samostalna umetnost početkom 20. veka ali ne u teatru, nego u eksperimentalnom studiju velikog reformiste moderne pantomime Etiena Dekru. U Parizu, godine 1923, Etien Dekroa (rođen 1898) je počeo sebe, a kasnije i druge da obučava pokretima tela na sceni. Njegov cilj nije bio reformacija pantomime, nego da napravi jednu čistu umetnost pokreta - Mim Korporel Dramatik. Dekroa analizira pokrete ljudskog tela pod geometrijskim okolnostima. Tako nastaje inklinacija (naklon), translacija (pomeranje) i rotacija ljudskog tela kao osnova za sve predstojeće uzorne tehnike pantomime. Pantomima dobija i svoju pedagogiku i gramatiku geometrijskih pokreta.

Njegovi učenici su slavni Žan Luj Baro i Marsel Marso. Marsel Marso je kasnije Dekruov sistem razradio i napravio pristupačnim čitavoj teatarskoj publici. Zahvaljujući delovanju Marsoa na području pantomime, uspeo je da ovu umetnost napravi svetski poznatom.

Francuska škola razdvaja pojam “ pantomime” i “ mime.”

  • Pantomima živi u tradiciji stare pantomime, tj. priča o svakodnevnom životu, njegove komične i tragične situacije i obraća se direktno publici. Bela maska od Pjeroa je često preuzeta. Izražava se putem ekstremiteta i Mimike.
  • Mime želi da ljudske konflikte i situacije, osećanja i emocije izrazi kroz scenu bez priče. Njegova vrsta “govora” je simbolična, u stilu Dekrua-a, čak je i apstraktna i pušta svoje telo da deluje. Lice nije našminkano, ili je prekriveno tkaninom ili neutralnom maskom.

Pantomima je prisutna i u ranim filmovima Čarlija Čaplina, Bastera Kitona, Stanlia i Olia i braće Marks.

PantomimičariUredi

Pantomimičari u SrbijiUredi

Vidi jošUredi

ReferenceUredi

  1. ^ Kovačević, Krešimir, ur. (1977). „Pantomima”. MUZIČKA enciklopedija. 3, Or-Ž (2 izd.). str. 32. 

Spoljašnje vezeUredi