Pastoralni roman

Pastoralni roman je književna narativna podvrsta koja se pojavljuje u doba renesanse, počev sa Arkadijom Italijana Đakopa Sanacara (ital. Jacopo Sannazaro).

I pre renesanse postojala je tradicija pastoralne književnosti u vidu ekloge, lirske podvrste koja predstavlja pesmu u dijalogu u kojoj idealizovano predstavljeni pastiri razgovaraju i pripovedaju jedni drugima o srećnim ili nesrećnim ljubavima. Tvorac ekloge ili pastoralne idile je bio antički pisac Teokrit. Virgilije je još jedan značajan predstavnik ove podvrste koji je uneo novine u ekloge tako što su mu pastiri postali poznate ličnosti iz njegovog okruženja (Oktavijan Avgust, Mecena, itd.). Kasnije u srednjem veku Bokačo je sastavio nekoliko narativnih sastava sa pastoralnom tematikom, ali pravi tvorac pastoralnog romana će biti Đakopo Sanacaro, koji u svojoj Arkadiji (1504) konačno definiše vrstu kao narativnu proznu vrstu u koju su ubačene kompozicije u stihu sa ljubavnom temom koju pričaju pastiri.

Pastoralni roman oslikava renesansnu idealističku viziju sveta, njegov stilizovani i platonski duh. Tematika je uvek ljubavna i uvek se nudi statična vizija prirode. Pripovedanje je lagano, radnja je spora ali višeslojna i iz jedne priče se razvije više njih. Ono što je fundamentalno u pastoralnim romanima je detaljna analiza osećanja i patnji likova, kao i opis pejzaža. S druge strane, česti su prekidi i digresije, jer priča se prekida drugim pričama koje su nezavisne od glavne radnje, osim konstantog ubacivanja stihova.

Bukolički elementi se pojavljuju već u eklogama Garsilasa de la Vege, koji je pohađao Pontinijansku akademiju u Napulju i veoma je dobro bio upoznat sa delom Đakopa Sanacara, što se jasno vidi iz dijaloga dva pastira, Salisija i Nemorosa. Takođe ima pastoralnih elemenata u poslednjim delovima Amadisa od Grčke (1530) autora Felisijana de Silve, gde se govori o tome kako je nikejski princ Florisel postao pastir i usvojio ime Laterel Silvestre zbog ljubavi prema pastirici Silviji. U Španiju pastoralni roman stiže 1559. sa Sedam knjiga o Dijani Horhea de Montemajora. Ovo delo je imalo ogroman uspeh, bilo je prevođeno na više evropskih jezika i služilo je kao uzor drugim piscima pastoralnih romana. Takođe treba napomenuti i „Dijanu“ Alonsa Pereza i „Zaljubljenu Dijanu“ Gaspara Hila Pola (1564), od kojih je druga smeštena u valensijanske pejzaže i u kojoj Hil takođe isprobava nove metričke forme.

Najpoznatiji predstavnici

• Đakopo Sanacaro — Arkadija (1502)
• Horhe de Montemajor — Dijana (1558)
• Filip Sidni — Arkadija (1590)
• Lope de Vega — Arkadija (1598)
• Migel de Servantes — Galatea (1585)

Literatura

• Juan Bautista Avalle-Arce, La novela pastoril española. Madrid: Istmo, 1975
• Francisco López Estrada, libros de pastores en la literatura española Madrid: Gredos, 1974.
• Pavlović-Samurović Lj, Soldatić D. Španska književnost 1. Nolit, Beograd, 1985. str. 256