Penalne psihoze

Penalne psihoze ili zatvorske psihoze su prolazna stanja, privemenih duševnih poremećaja, koja nastaju kao rezultat s jedne strane izlaganju dugotrajnim, intezivnim stresogenim uslovima i s druge specifičnosti strukture ličnosti - predispozicija. Pripadaju kategoriji reaktivnih poremećaja.

Zatvorenik u "svom svetu"

Psihosindromi u zatvorskim uslovima

U zavisnosti od dužine trajanja psihočkih poremećaja, zatvorske psihoze kao primitivne zaštitne reakcije se mogu označavati kao:

• Abnormalna zatvorska reakcija - ako je takvo stanje kraćeg trajanja;

• Zatvoreničko reaktivno stanje - ovakav termin se koristi ako je stanje dužeg trajanja;

• Zatvoreničke psihize (psychosis poenalis) - je rezervisan naziv za stanje pune psihotičnosti.

Oblici psihotičnih poremećaja

• Sindrom psihomotorne uznemirenosti: se karakteriše kontinuiranim nemirom, besom, stalnim kretanjem, agresivnošćiu (posebno usmerenim na radnike obezbeđenja). Demoliranje inventara je takođe moguće u pojedinim slučajevima.

• Depresivni sindrom: odnosi se na razvijanje klasične kliničke slike depresije, sa postojanjem rizika od samoubistva.

• Paranoidni sindrom: se sastoji od paranoidnih sumanutih ideja proganjanja, sumnjičavosti, trovanja, sa postojanjem rizika od agresivnosti, koja proilazi kao odgovor na sopstveno viđenje odnosa.

• Halucinatorni sindrom: Može biti u oblasi svih čula, ali se najčešće dešava da je u sveri čula sluha. Može se zapaziti kod zatvorenika koji su u samnici. Ako se halucinatorni sindrom udruži s paranoidnim sindromom, postoji mogućnost agresivnog ponašanja zatvorenika.

• Zatvorska psihoza: karakteriše se integracija ranije navedenih sindroma, koji tako skupa podsećaju na shizofreniju, sa dominiranjem paranoidnih sadržaja.

• Sindrom pseudodemencije (Ganzerov sindrom) ili primitivne zatvorske reakcije: karakteriše se "bežanjem u bolest", osoba sa histrioničnim poremećajem ličnosti. Ovde se radi o autosugestiji histerioničnnog zatvorenika da je duševno oboleo, kao deo specifičnih mehanizama zaštite od stresne sredine i nelagodnih iskustva u aktuelnom okruženju. Ovakav zatvorenik nije u stanju da da podatke o sebi, ponaša se neadekvatno i nesvrsishodno, na postavljenja pitanja daje približe ali netačne odgovore, npr. neprepoznaje svrhu pojedinih predmeta, 2 i 2 su 5, koza ima 3 ili 5 nogu i sl. Ovakvo stanje kvalitativne izmene funkcionisana svesti od demencije se razlikuje po tome što postoji očuvanost velikog broja mentalnih funkcija, što nikako ne bih moglo da bude u slučaju prave demencije, koja nastaje umiranjem ćelija mozga, usled čega cela ličnost se nepovratno osiromašuje na poljima mentalnih funkcija i opšteg funkcionisanja. Ovakavo stanje traje dok su i ugrožavajući uticaji prisutni, kao da se promenom sredine npr. premeštanje u bolnicu ili povlačenjem optužbe, stanje normalizuje uz prateću delimičnu ili potpunu amneziju za period krize. Ponovnim povratkom u prethodnu situaciju, stanje se ponovo pogoršava.

• Pseudostupor karakterišu simptomi delimične zakočenosti celog tela, kao i neusklađenost sa opštom motorikom, uz bistar pogled i aktivnu mimiku. Postoji mogućnost agresivnih napada na okruženje.

Forenzičko phihopatološki značaj penalnih psihoza

Navedena stanja se ne uzimaju u obzir kada je u pitanju procena sposobnosti učinioca krivičnog dela da shvati značaj i da upravlja svojim postupcima, u vreme izvršenja krivočnog dela, jer tada nisu ni bila aktivna. Tako ona predstavljaju problem za sprovpđenje krivičnog postupka, zbog mogućnosti njegovog prekidanja, kako bi se osuđenik poslao na lečenje. Dalji pravni procesi se nastavljaju po okončanju lečenja.

Vidi još

• Zatvor
• Psihoza
• Neuroza
• Mehanizmi odbrane
• Psihopatologija svesti
• Demencija

Literatura

• Prof.dr. Miomir Lj. Leštarević, Forenzička psihopatologija, Beograd 2005. ISBN 978-86-907907-0-8.;