Википедија

Peronizam

Peronizam ili husticializam je argentinski politički pokret, zasnovan na političkoj ideologiji i zaostavštini bivšeg presednika, Huan Domingo Perona, i njegove druge supruge, Eve Peron. Justicialistička partija je dobila ime po konceptu socijalne pravde ( španski: justicia social = socijalna/ društvena pravda ). Od osnivanja stranke 1946, Peronisti su pobedili na 9 od 12 predsedničkih izbora, na kojima im nije bilo zabranjeno učešće. Od 2016. Peron je jedini Argentinac koji je bio izabran za predsednika 3 puta.

Huan Domingo Peron
Eva Peron

Opšti pregled uredi

Stubovi peronističkog ideala, poznati kao „tri zastave“, su socijalna pravda, ekonomska nezavisnost i politički suverenitet. Peronizam se može opisati kao treća ideologija pošto odbacuje i kapitalizam i komunizam. Peronizam se zalaže za korporatizam i stoga ima za cilj da posreduje i umanji tenziju između socijalnih klasa, pri čemu je država odgovorna za pregovaranje i postizanje kompromisa u konfliktima između menadžera i radnika.

Međutim, to je generalno loše definisana ideologija; drugačija i ponekad kontradiktorna osećanja se izražavaju u ime peronizma. Danas su Peronova zaostavština i ideologija prevazišle ograničenja bilo koje pojedinačne političke partije i proširile se na širu političku scenu Argentine. Stoga se peronisti obično opisuju kao politički pokret. Tradicionalno, peronistički pokret je najjaču podršku vukao iz radničke klase i saosećajnih sindikata, i okarakterisan je kao proleterski pokret po svojoj prirodi.

Iz perspektive njihovih protovnika, peronizam je autoritarna ideologija. Perona su često poredili sa fašističkim diktatorima, optuživali za demagogiju, a njegovoj politici su se rugali kao populističkoj. Proglasivši se otelovljenjem nacionalnosti, Peronova vlada je često stišavala neslaganja optužujući protivnike da nisu patriote. Korporativni karakter Peronizma privlačio je napade socijalista, koji su optuživali njegovu administraciju za očuvanje kapitalističke eksploatacije i klasnih podela. Konzervativci su odbacili njegovu modernističku ideologiju i osećali su da je njihov status ugrožen usponom peronističkog aparata. Liberali su osudili arbitrarnost Peronovog režima, kao i njegove diktatorske tendencije.

Branioci peronizma takođe opisuju ovu doktrinu kao populističku, mada u tom smislu da oni veruju da peronizam otelovljuje interese narodnih masa, i naročito najranjivijih socijalnih slojeva. Obožavaoci cene Perona zbog antiimperijalizma i samostalnosti njegove administarcije, kao i zbog progresivnih društvenih inicijativa. Među drugim merama koje je uvela Peronova vlada, socijalna sigurnost je postala univerzalna, dok je obrazovanje načinjeno besplatnim za sve koji bi ispunili uslove, a studenti koji su radili dobijali su slobodnu nedelju dana pre svih velikih ispita. Stvoreni su ogromni projekti stambenog zbrinjavanja za one koji imaju niska primanja, i plaćeni odmori su postali normalni. Svim radnicima (uključujući i činovnike) je garantovana besplatna zdravstvena zaštita i polovina tročkova putovanja, a buduće majke su dobijale tri plaćena neradna meseca pre i nakon porođaja. Napravljeni su rekreativni centri za radnike širom zemlje.

Peronova politika uredi

Peronove ideje su bile široko prihvaćene od strane velikog broja različitih grupa u Argenitini, iz svih političkih slojeva. Peronovi lični stavovi su kasnije postali teret za ideologiju stranke; npr. njegov antiklericizam nije izazvao podršku Argentinaca iz više klase. Peronizam se uopšteno posmatra kao jedan oblik korporativnog socijalizma, ili „desničarskog socijalizma“.[1] Peronovi javni govori su dosledno bili nacionalistički i populistički. Bili bi teško odvojiti peronizam od korporativnog nacionalizma jer je Peron nacionalizovao velike argentinske korporacije i time učinio manje vidljivim razlike između korporacija i vlade. U isto vreme, radnički sindikati su postali korporativni, ustupajući prvo na štrajk u dogovorima sa Peronom, kao sekretarom za socijalna pitanja u vojnoj vladi u periodu 1943 – 1945. Za uzvrat, država je trebalo da preuzme ulogu pregovarača u slučaju suprotstavljenih interesa.

Peronizmu je takođe manjkalo jako interesovanje za pitanja sponjne politike, osim uverenja da politički i ekonomski uticaji drugih nacija treba da budu izvan Argentine; on je bio nešto poput izolacioniste. Već u ranom periodu svog predsedničkog mandata, Peron je zamislio ulogu Argentine kao modela koji će poslužiti kao uzor ostalim državama Latinske Amerike, pa i dalje. Te ideje su na kraju napuštene. Uprkos svojoj opozicionarskoj retorici, Peron je često tražio saradnju sa vladom SAD-a po raznim pitanjima.[2]

Kritika Perona uredi

Peron i njegova administracija su pribegli organizovanom kriminalu i diktatorskoj vladavini. Peron je pokazivao prezir prema svim oponentima, i redovno ih je nazivao izdajicama i stranim agentima. Peron je održavao institucije demokratske vladavine, ali je podrivao slobode kroz postupke poput nacionalizacije radiodifuznog sistema, centralizacije sindikata pod svoju kontrolu i monopolizacije snabdevanja materijalom za štampanje novina. Ponekad je Peron takođe pribegavao taktikama kao što su nezakonito zatvaranje opozcionih političara i novinara, uključujući i vođu Radikalnog građanskog sindikata, Rikarda Balbina, i zatvaranje opozicionarskih novina La Prensa.

Peronovo divljenje Benitu Musoliniju je dobro dokumentovano.[3] Mnogi stručnjaci za ovu oblast kategorizuju peronizam kao fašističku ideologiju. Krlos Fejt veruje da je peronizam bio samo „argentinska implementacija italijanskog fašizma“[4] Hejes dolazi do zaključka da je „peronistički pokret dao jedan oblik fašizma koji je bio karakterističan samo za Latinsku Ameriku“.

Jedan od najglasnijih kritičara peronizma bio je argentinski pisac Horhe Luis Borhes. Nakon što je Peron postao predsednik 1946, Borhes je održao govor pred Argentinskim udruženjem pisaca i rekao:

„Diktature rađaju ugnjetavanje, diktature rađaju servilnost, diktature rađaju okrutnost; a još je gnusnija činjenica da one rađaju idiotizam. Portiri koji mrmljaju naređenja, portreti vojnih i političkih vođa, unapred pripremljeno klicanje ili uvrede, zidovi prekriveni imenima, jednoglasne ceremonije, puka disciplina koja uzurpira prostor za trezveno razmišljanje... Borba protiv ove tužne monotonije je jedna od dužnosti pisca. Moram li podsećati čitaoce Mrtin Fiera i Don Segunda da je individualizam stara argentinska vrlina?“[5]

Stavovi prema Jevrejima uredi

Peronova ideologija je bila ekonomska i politička po karakteru i nije se odlikovala antisemitizmom poput nacizma. Pre nego što je Peron došao na vlast u Argentini, Argentina je imala najveću jevrejsku populacijuu Latinskoj Americi. Nakon što je postao predsednik, pozvao je članove jevrejske zajednice da učestvuju u njegovoj vladi. Jedan od njegovih savetnika je bio Hoze Ber Gelbard, Jevrej iz Poljske. Peronizam nije imao antisemitske ni druge slične sklonosti.[6] Jevrejska virtuelna biblioteka piše da je, pored toga što je delio mišljenje sila Osovine, Peron takođe izražavao saosećanje prema jevrejskim pravima te je uspostavio diplomatske odnose sa Izraelom 1949. Od tada je više od 45.000 imigriralo u Izreal iz Argentine.[7] U knjizi U Argentini od Perona do Menema autor Lorens Levin, bivši predsednik Američko – argentinske privredne komore, piše: „ Iako je antisemitizam postojao u Argentini, Peronovi lični stavovi i njegova politička udruženja nisu bila antisemitska.“[8] Dok je Peron dozvoljavao mnogim nacistima kriminalcima da nađu utočište u Argentini, on je takođe privukao i mnoge jevrejske imigrante. Argentina ima jevrejsku populaciju od preko 200.000 građana, najveću u Latinskoj Americi i jednu od najvećih u svetu.[9]

Peronizam posle perona uredi

Pad Perona uredi

Vojni i civilni udar, nazvan oslobodilačka revolucija (Revolución Libertadora), predvođena generalom Eduardom Lonardijem, zbacila je Peronov režim 1955. Tokom udara, Lonardi je pravio poređenja Perona i Huan Manuela de Rosasa. Lonardi je koristio izraz "ni vencedores ni vencidos" ( ni pobednici ni poraženi ), koji je koristio Husto Hoze de Urkiza nakon svgavanja Rosasa u bici kod Kaserosa. Zvanično viđenje je bilo da je Peron bio „druga tiranija“, dok je Rosas bio prva, i da obe treba jednako da budu odbačene, a da nasuprot njima, obe vlade koje su ih zbacile treba da budu slavljene. Iz ovog razloga oni povlače liniju istorijskog kontinuiteta „maj – Kaseros – oslobodilačka revolucija“, povezujući udar sa majskom revolucijom i porazom Rosasa. Ovaj pristup im se obio o glavu. Peron je bio veoma popularan, a vojni udar nije bio popularan, pa su peronisti prihvatili poređenje Rosasa sa Peronom, ali su ga videli kao pozitivno svetlo.[10] Nacionalistički istoričari su onda napravili svoj tok istorijskog kontinuiteta „San Martin – Rosas – Peron“.[11]

Odsustvo Perona, koji je 16 godina živeo u egzilu u Španiji u vreme vladavine F. Franka, važan je ključ za razumevanje peronizma. Nakon što je otišao u egzil, mogao je biti pozvan od strane brojnih argentinskih sektora suprotstavljenih trenutnom stanju stavri. Kult ličnosti Eve Peron, konkretno, bio je prihvaćen od strane onih koji su je podržavali, a preziran od strane „nacionalne buržoazije“. 60–ih godina 20. veka dela Džona Viliama Kuka postala su značajan izvor levičarskog revoucionarnog peronizma. Levičarski peronizam su predstavljale mnoge organizacije, od montonerosa i peronista Fuerzas Armandasa do podmlatka peronista, peronista revolucionarista i revolucionarnog podmlatka peronista, a pored njih je Peronizam u borbi ili Osnovni peronizam (Peronismo en Lucha , Peronismo de Base ) koji je podržavao marksističke stavove.[12]

S druge strane, stariji peronisti su činili osnovu ortodoksne birokratije, koju je predstavljao Sindikat radnika u metalurgiji ( Augusto Vandor, poznat po svom sloganu iz 1965. „za peronizam bez Perona“ i po izjavi „da bismo sačuvali Perona, moramo biti protiv Perona“ ili Hose Ignasio Ruči ). Drugu struju su činile „ 62 organizacije „De pie junto a Perón“, predvođene Hose Alonsom, i ona se suprotstavljala desničarskom peronističkom sindikalnom pokretu. Tokom ranih 70–ih levičarski peronizam je odbacio libernu demokratiju i politički pluralizam kao masku buržoaske dominacije. Antikomunistički desničarski peronizam ih je takođe odbacio, u ime korporatizma, tvrdeći da se vraća „hrišćanskom i humanističkom, popularnom, nacionalnom socijalizmu“.

Do 1970. mnoge grupe sa različitih strana političkog spektra podržalei su Perona, od levičara, katolika Montonerosa do antisemitskog Takuara nacionalističkog pokreta, koji je naginjao ka fašizmu i bio jedan od prvih gerilskih pokreta u Argentini. U martu 1973. Hektor Hose Kampora, koji je imenovan za Peronovog ličnog delegata, izabran je za predsednika Argentine. Nekoliko meseci nakon Peronovog povratka i Ezeiz masakra koji je usledio, tokom kog su se peronisti levičari i desničari žestoko sukobili, održani su novi izbori u septembru.[12]

Hose Kampora, peronista levičar, bio je zamanjen privremenim predsednikom Raul Alberto Lastirijem, dok je Peron izabrao da otvoreno podrži peronističku desnicu. 1. oktobra 1973. senator Umberto Martiarena, koji je bio nacionalni sekretar Vrhovnog veća Nacionalnog justicialnog pokreta, objavio je dokument u kome je dao uputstva kako se treba suprotstaviti „subverzivnim, terorističkim i marksističkim grupama“ koje su navodno pokrenule „rat“ unutar peronističkih organizacija. Od tog trenutka Vrhovno veće je čvrsto steglo peronističke organizacije kako bi izbacili levičare iz njih.[12]

Tog istog dana je održan sastanak kome su prisustvovali predsednik Raul Lastiri, ministar unutrašnjih poslova Benito Lambi, ministar za socijalna pitanja Hose Lopez Rega, generalni sekretar predsedništva Hose Umberto Martiarena i mnogi provincijski guverneri, a za koji se smatra da je bio osnivački akt odreda smrti Argentinske antikomunističke alijanse.[13]

Menemove godine uredi

Zvanična Peronistička stranka je Justicialistička stranka, koja je dugo bila jedina peronistička stranka. Tokom vlade Karlosa Menema grupa zakonodavaca, predvođena Karlosom Alvarezom, poznata kao Grupa 8, napustila je stranku, tvrdeći da se vlada ne pridržava peronistčke doktrine. Oni su stvorili novu stranku, Široki front. Ubrzo nakon toga, Hose Oktavio Bordon je takođe napustio Justicialističku stranku, plašeći se da bi mogao izgubiti primarne izbore u okviru stranke od Menema, pa je osnovao svoju stranku kako bi učestvovao na izborima 1995. i udružio se sa Alvarezovim Širokim frontom u koaliciju Front za državu i solidarnost. Slična odvajanja su se često dešavala nakon toga i tako su nastale mnogobrojne male stranke koje su predvodili političari pojedinci, koji su tvrdili da su autentični naslednici peronizma.

Kiršnerizam uredi

Justicialistička stranka, kao takva, nije učestvovala na izborima 2003. Stranka je dozvolila svoj trojici kandidata da učestvuju na izborima, koristeći male stranke koje su stvorene sa tom svrhom. Nestor Kiršner je pobedio na izborima kao kandidat Fronta za pobedu. Pošto nije rasformirao svoju stranku nakon izbora, Kiršner oslanjao na obe stranke, Justicialističku i Front za pobedu. 2004. čileanski hrišćanski demokrata, Ignasio Voker, napisao je kolumnu u El Merkuriu u kojoj je kritikovao peronizam, tvrdeći da ima fašistoidne, diktatorske i korprativne odlike. Dodao je: „Sklon sam da verujem da pravi zid koji razdvaja Čile od Argentine nisu Andi, već je to peronizam i njegova izopčena logika.“[14] Nekoliko meseci nakon što je Voker napisao ovu kolumnu, postavljen je za kancelara, a izbijanje na površinu njegovih ranijih izjava izazvalo je diplomatski ćorsokak između Čilea i Argentine kojom vladaju peronisti. Slična situacija se ponovo desila 2006. kada se saznalo da je čileanski ministar Andres Velasko aludirao da neke peronističke vođe imaju fašističke osobine i podržao Vokerovu analizu iz 2004.[15]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Times, Shirley Christian, Special To The New York (13. 1. 1990). „Buenos Aires Journal; Carlos, Carlos, How Does Your Economy Sink?”. The New York Times. 
  2. ^ Kedar, Claudia (1. 11. 2012). „Chronicle of an Inconclusive Negotiation: Perón, the International Monetary Fund, and the World Bank (1946–1955)”. Hispanic American Historical Review (na jeziku: engleski). 92 (4): 637—668. ISSN 0018-2168. doi:10.1215/00182168-1727891. 
  3. ^ Eatwell, ed. by Roger; Wright, Anthony (2000). Contemporary political ideologies (2. ed., repr izd.). London [u.a.]: Continuum. str. 196. ISBN 978-0-8264-5173-6. 
  4. ^ Brennan, James P. (1998). „Peronism and Argentina” (na jeziku: engleski). Rowman & Littlefield. 
  5. ^ Borges: A Life. str. 295. 
  6. ^ Crassweller, Robert D. (1988). Perón and the enigmas of Argentina (1st publ. izd.). New York: Norton. str. 221. ISBN 978-0-393-30543-2. 
  7. ^ „Argentina Virtual Jewish History Tour”. www.jewishvirtuallibrary.org (na jeziku: engleski). 
  8. ^ Levine, Laurence. Inside Argentina from Perón to Menem: 1950–2000 From an American Point of View. str. 23. 
  9. ^ Valente, Marcela. „Continuing Efforts to Conceal Anti-Semitic Past”. IPS-Inter Press Service. 
  10. ^ Devoto. str. 278—281.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  11. ^ Chaneton. str. 37.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  12. ^ a b v „National University of La Pampa”. Wikipedia (na jeziku: engleski). 27. 6. 2014. 
  13. ^ „Página/12 :: El país :: “El general en su laberinto””. www.pagina12.com.ar (na jeziku: španski).  C1 control character u |title= na poziciji 25 (pomoć)
  14. ^ Walker, Ignacio. El Mercurio (na jeziku: engleski). 
  15. ^ S.A.P., El Mercurio. Resurgen en Argentina polémicos dichos de Velasco sobre el peronismo | Emol.com (na jeziku: španski). Arhivirano iz originala 30. 12. 2017. g. Pristupljeno 19. 05. 2017. 

Literatura uredi

  • Eatwell, ed. by Roger; Wright, Anthony (2000). Contemporary political ideologies (2. ed., repr izd.). London [u.a.]: Continuum. str. 196. ISBN 978-0-8264-5173-6. 
  • Tomás Eloy Martínez El Sueño Argentino' (The Argentine Dream, 1999) i *Memorias del General (Memoirs of the General, 1996).
  • Daniel James Resistance and Integration: Peronism and the Argentine Working Class, 1946-1979. NY: Cambridge University Press, 1988.
  • Félix Luna
 
Peronizam na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Перонизам&oldid=26972670”