Personalac je bio lice zaduženo za zaposlene u svakom većem ili srednjem preduzeću u Jugoslaviji odmah posle Drugog svetskog rata.

Pored obavljanja poslova kadrovske evidencije tesno je sarađivala sa snagama bezbednosti države. Posle (ako ne i pre) direktora firme bio je najmoćnije lice u firmi i kod zaposlenih je izazivao strah i podozrenje. On se bavio zapošljavanjem, pisanjem karakteristika zaposlenom i preraspodelom na druga radna mesta. Personalci su imali uticaj i na platu kao i eventualne nagrade ili kazne.

Personalci, sa navedenim ingerencijama su prestali da postoje šezdesetih godina dvadesetog veka.