Personalistička pedagogija

Personalistička pedagogija je pedagoški pravac nastao u Nemačkoj, kao izraz nezadovoljstva herbartovskom pedagodijom, socijalnom i individualnom pedagogijom. Za personalističku pedagogiju centralni problem pedagogije i vaspitanja jeste ličnost deteta, što nije u slučaju u pomenutim pedagoškim koncepcijama. A upravo to mora biti centralni problem i pedagogije i vaspitanja kao praktične delatnosti.

Ovaj pravac se naziva još i pedagogija ličnosti.

Predstavnici

Glavni predstavnici personalističke pedagogije su nemački pedagozi: V. Gaudig (1860—1923. godine), H. Šarelman (1871-1940), F. Hansberg (1871-1950) , kao i još neki.

H. Gaudig je 1917. godine objavio delo Škola u službi postajuće ličnosti.

Ovaj pedagoški pravac oslonac nalazi u personalizmu, u shvatanju da u psihologiji centralno mesto pripada ličnosti. Takvo shvatanje zastupa , na primer, nemački psiholog V. Štern. Baveći se diferencijalnom psihologijom, on ličnosti i njenim individualnim osobenostima pridaje univerzalni značaj. Bez obzira na mnoštvo sastavnih komponenti, ličnost je uvek celina i to jedinstvena celina.

Ličnost mora biti centar svakog vaspitanja. Sada u društvu ličnost nije slobodna. Ona nije slobodna ni u sadašnjem vaspitanju. Sadašnje vaspitanje (škola, nastava) se zasniva na autoritarnosti. Tu nema slobode, a suština vaspitanja jeste u potpunoj slobodi ličnosti. Ličnost, sama za sebe, treba da je merilo stvari, a njoj se mogu postavljati zahtevi spolja. Sloboda ličnosti – i u društvu i u vaspitanju – je univerzalna i ničim i ni u ime bilo čega se ne može sputavati. Autonomija ličnosti je ideal kome se mora težiti u vaspitanju.

Sadržaj vaspitanja, sadržaj rada u školi i u nastavi, mora biti u funkciji slobodnog vaspitanja – razvijanja ličnosti. Postoje trajne kulturno-duhovne vrednosti. One se, kao sadržaj, moraju učiniti dostupnim ličnosti, a pri tome se mora uvažavati ono što ličnost interesuje, što su njene osobene želje. Prema tome, ne mogu se propisivati unapred planovi i programi, ne mogu se nezavisno od ličnoti, kojoj su namenjeni, utvrđivati sadržaji vaspitanja i obrazovanja (i nastave). Sve to zavisi od slobodnog izbora svake ličnosti.

Ličnost je duhovno biće i zato duhovni razvoj ličnosti ima prioritet. Sa tih osnova predstavnici ovog pedagoškog pravca kritikuju pedagoški naturalizam i individualnu pedagogiju. Po njihovom mišljenju ti pedagoški pravci suviše pažnje poklanjaju prirodi deteta.

U ovoj koncepciji pedagogije i vaspitanja značajnu ulogu ima vaspitanik (vaspitač), ali samo pod uslovom da je i on celovita i jedinstvena ličnost. Samo u tom slučaju, nastavnik može delovati kao primer na svoje vaspitanike, na njihove ličnosti.

Ova koncepcija vaspitanja, idealizujući ličnost, njenu samorazvojnost, njenu slobodu razvoja, romantičarsko-utopijska je po mnogo čemu. Njeni tvorci su verovali da vaspitanjem slobodnih ličnosti mogu osloboditi ličnosti i u društvu, da mogu rešiti na pravičniji način odnos ličnosti i zajednice, a time doći i do potpunog društvenog oslobađanja ličnosti.

Ignorišući potpuno socijalnu komponentu u razvoju ličnosti, ova pedagoška koncepcija je jednostrana i redukcionistička.

Najveći broj praktičnih pokušaja ostvarivanja slobodnog vaspitanja polazio je od osnovnih ideja personalističke pedagogije.

Personalistička pedagogija odigrala je, međutim, i određenu pozitivnu ulogu svojom borbom protiv stare škole (protiv ukalupljenosti i šablonizma u njenom radu, vođenja računa samo o prosečnom učeniku, podešavanja svega prema tako zamišljenom učeniku i sl.), protiv etatizacije škola, protiv autoritarnosti škole, protiv stvaranja narodnih masovnih škola i, posebno, boreći se protiv militarističkih elemenata u vaspitanju (karakterističnih za Nemačku toga doba).

Literatura

• Cenić, Stojan; Petrović, Jelena (2005). Vaspitanje kroz istorijske epohe.