Peter Birger
Peter Birger (nem. Peter Bürger; Hamburg, 6. decembar 1936 — Berlin, 11. avgust 2017) bio je nemački teoretičar književnosti. Predavao je na katedri za romanistiku na Univerzitetu u Bremenu. Njegovi teorijski radovi bili su pod snažnim uticajem Teodora Adorna i frankfurtske škole. Najpoznatiji je po knjizi „Teorija avangarde” (Theorie der Avantgarde) iz 1974, koja je izvršila veliki uticaj na razumevanje pojma avangarde i njenog značaja za razvoj umetnosti.
| Peter Birger | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 6. decembar 1936. |
| Mesto rođenja | Hamburg,, Nemačka |
| Datum smrti | 11. avgust 2017. (80 god.) |
| Mesto smrti | Berlin, Nemačka |
| Književni rad | |
| Najvažnija dela | „Teorija avangarde“ (1974) |
Teorija avangarde uredi
Birger je najpoznatiji po knjizi „Teorija avangarde”, koja je objavljena 1974. On u njoj pravi razliku između istorijske avangarde i neoavangarde. Istorijsku avangardu određuje kao istorijski završen projekat, specifičan za rani dvadeseti vek, u kojem su se javile različite umetničke prakse (dadaizam, nadrealizam, futurizam, itd). U središtvu avangardnih pokreta bila su dva principa „napad na instituciju umetnosti” i „revolucionizovanje celine života”. Pod sintagmom institucija umetnosti Birger podrazumeva. „umetnički proizvodni i distributivni aparat, kao i vladajuće predstave o umetnosti koje u jednoj epohi suštinski određuju recepciju“,[1] tako da je napad avangardista na instituciju umetnosti bio usmeren „protiv aparata distribucije, kojem je umetničko delo podređeno i protiv statusa umetnosti u građanskom društvu, statusa opisanog pojmom autonomije”.[1] Napad na instituciju umetnosti koju su avangardisti sproveli, ne sme se razumeti kao zahtev za ukidanje umetnosti i samog estetskog, već kako to Birger ističe, oslanjajući se na Hegela, za njenim prevladavanjem (Aufhebung).[2]
Eksperimentalne tendencije umetnosti nakon Drugog svetskog rata često pokušavaju da se nadovežu na nasleđe istorijske avangarde te se neretko nazivaju neoavangardom. Međutim, kontekst u kojima se neoavangarda javlja je bitno drugačiji. Birger ističe da neoavangarda nije usmerena ni na napad institucuje umetnosti, ni na vraćanje umetnosti u okvire životne prakse, već je integrisana u kapitalističke obrasce i podržava građansko shvatanje umetnosti, koja je vremenom uspešno integrisala sve avangardne strategije šoka kao legitimne oblike umetničke prakse.
Reference uredi
- ^ a b Birger 1998, str. 33.
- ^ Bradić 2014, str. 41-50.
Literatura uredi
- Birger, Peter (1998). Teorija avangarde. Beograd: Narodna knjiga.
- Bradić, Stevan (2014). Avangarda između delatnosti i autonomije,. tekst sa autorovog bloga, koji je prvobitno sa manjim razlikama objavljen u časopisu Zlatna greda 155/156.
Spoljašnje veze uredi
- Stevan Bradić - Avangarda između delatnosti i autonomije