Портал:Lingvistika/Jezici/06

Esperanto (esp. Esperanto) je planski kreiran jezik predložen za međunarodni drugi jezik. Njegove osnovne karakteristike je sačinio Ludvik Lazar Zamenhof 1887. godine.

Naziv »esperanto« potiče od pseudonima pod kojim je »Prva knjiga esperanta« objavljena: Doktor Esperanto — neko ko se nada da će ovaj jezik postati međunarodni (pomoćni) jezik svih ljudi. Danas je esperanto u upotrebi u raznim sferama života, uključujući putovanja, dopisivanje, kulturnu razmenu, književnosti originalnoj i prevedenoj i literaturi (uopšte) i u nekim školama se uči fakultativno.

Jezička struktura esperanta podržava prirodni tok ljudskog razmišljanja i logičniji je od spontanih (nacionalnih) jezika. Veoma produktivan način tvorenja reči garantovao je još u početnom stadijumu razvoja jezika iznijansirane mogućnosti izražavanja, što je još u ranim stadijumima učenja motivisalo učenike da napreduju u učenju. Tako je sama zainteresovanost brzo omogućavala sticanje znanja – neuporedivo pre no kod učenja nacionalnih jezika.

Uopšteno rečeno, ovaj jezik se mnogo brže uči nego većina nacionalnih jezika. Zbog pretežno evropske osnove korena reči, na primer, azijatima je potrebnije duže vreme učenja, ali ipak manje od vremena za učenje nekog drugog azijskog jezika.

Već u pomenutoj Prvoj knjizi esperanta (1887) Zamenhof je postavio temelje gramatike u 16 pravila (koji razumljivo ne mogu objasniti sve detalje jezičke upotrebe). Ova gramatika je ušla u sistem dokumenata poznat pod imenom »Osnovi esperanta«, koji po odluci Prvog Svetskog Esperanto Kongresa (Universala Kongreso) iz 1905, obezbedio kontinuitet razvoja jezika.