Portretna fotografija

Portretna fotografija je tip fotografije koji je usmeren ka fotografisanju ličnosti osobe ili grupe ljudi koristeći osvetljenje, poze i pozadinu. Portretna fotografija može biti umetnička ili klinička. Uglavnom su portreti naručeni za specijalna dešavanja kao što su venčanja, školski događaji ili u svrhu reklame. Portreti mogu poslužiti u mngoe svrhe, od korišćenja na ličnom internet sajtu do izložbe u lobiju firme.

Edvard S. Kertis, autoportret

Istorija

U 19. veku i početkom 20. veka, fotografije nisu često prikazivale nasmejane ljude u skladu sa kulturnim konvencijama viktorijanske i edvardijanske kulture. Nasuprot tome, fotografija Eating rice, Kina odražava različite kulturne stavove tog vremena, prikazujući nasmejanog Kineza.

Relativno niska cena dagerotopije sredinom 19. veka i smanjeno vreme sedenja za subjekat i ako mnogo duži nego sada, je bio sled generalnog rasta popularnosti portretne fotografije u odnosu na slikane portrete. Stil ovih ranih radova reflektovao je tehniče izazove sa dugom ekspozicijom i slikarskom estetikom tog vremena. Skrivena majčina fotografija, na kojoj portretne fotografije prikazuju majke male dece skrivene u kadru da ih umire i drže mirne, proizašla je iz ove poteškoće.

Osvetljavanje portreta

Osvetljenje iz tri tačke

Osvetljenje iz tri tačke je jedno od najčešćih postava svetala. Tradicionalno je korišćena u studiju, ali fotografi mogu da ih koriste i na drugim lokacijama u kombinaciji sa ambijentalnim svetlom. Ova postavka koristi tri svetla: ključno svetlo, dopunsko svetlo, pozadinsko svetlo kako bi potpuno izrazili detalje i trodimenzionalnost subjetkovih karakteristika.

Ključno svetlo

Takođe poznato i kao glavno svetlo je postavljeno sa leve, sa desne ili sa gornje strane lica subjekta, uglavnom pod uglom od 30 do 60 stepeni od kamere. Svrha ovog svetla je da da oblik i naglaski određene karakteristike. Udaljenost svetla od kamere kontroliše pad svetla i dubinu senke.

Dopunsko svetlo

Takođe poznato kao sekundarno glavno svetlo, je obično postavljeno suprotno od ključnog svetla. Na primer ako je ključno svetlo postavljeno na 30 stepeni od kamere sa leve strane, dopunsko svetlo će biti postavljeno 30 stepeni od kamere sa desne strane. Svrha dopunskog svetla je da ublaži jake senke stvorene od glavnog svetla. Intezitet dopunskog svetla može da bude jednak glavnom svetlu, da eliminiše senke potpuno, ili manjeg inteziteta da jednostavno smanji senke. Ponekad svrha dopunskog svetla može da bude kao reflektor više nego obično svetlo.

Pozadinsko svetlo

Takođe poznato kao svetlo za kosu, pomaže da se subjekat odvoji od pozadine i da se naglasi kosa. U nekim slučajevima fotografi mogu koristiti ovo svetlo da narpave odbljesak objekiva ili druge umetničke efekte.

High-key i Low-key osvetljenje

High-key

High-key osvetljenje je tehnika korišćenja na fotografijama uglavnom bez senki i koje imaju pozadinu svetliju od subjekta. High key uglavnom podrazumeva korišćenje sva tri svetla (ili više) u postavci 3 tačke.

Low-key

Low-key portret

Low-key osvetljenje je tehnika korišćenja na slikama gde je deo subjekta osvetljen, ima tamne senke i pozadina je tamnija od subjekta. Uglavnom odrazumeva jedno od svetla u postavci 3 tačke (ali ponekad i dva).

Leptir osvetljenje

Leptir osvetljenje koristi samo dva svetla. Ključno svetlo je postavljeno direktno ispred subjekta iznad kamere (ili blago u jednu stranu), i malo više u odnosu na ključnu kameru u postavci sa tri svetla. Drugo svetlo (uglavnom se više koristi kao reflektor nego kao obično svetlo) je postavljeno kao dopuna (dopunsko svetlo) direktno ispod kamere (ili blago u suprotnu stranu).

Ovo svetlo se može prepoznati po jakom svetlu koje pada na čelo, na nosu, na jagodicama i po posebnoj senci ispod nosa koja često izgleda kao leptir i tako daje ime ovoj tehnici osvetljenja.

Režiser Jozef fon Šternberg je koristio osvetljenje u obliku leptira kako bi poboljšao karakteristike Marlen Ditrih na ovom kultnom snimku, iz Šangaj ekspresa, Paramount 1932.

Ovatehnika je bila omiljena čuvenom holivudskom portretisti Džordžu Hurelu, zbog koga se ovaj stil često zove i Paramount osvetljenje.

Druga oprema za osvetljenje

Svetla koja su najkorišćenija u modernoj fotografiji su neka vrsta bliceva. Osvetljenje za portrete je uglavnom ublaženo tako što se odbija od unutrašljost kišobrana, ili koristeći softboks. Softboks je kutija od tkanine, u kojoj se nalazi foto stroboskopska glava, čija je jedna strana napravljena od providne tkanine. Ovo pruža nežnije osvetljenje za rad na portretima i često se smatra privlačnijim od oštrog svetla nastalog od otvorenog stroboskopskog svetla. Svetlo za kosu i pozadinska svetla uglavnom nisu difuzna. Važnije je kontrolisati izlivanje svetla na druga mesta subjekta. Snoots, barn doors i flags ili gobos pomažu da se svetlost fokusira tačno tako gde to fotograf želi. Pozadinska svetla se nekada koriste sa gelovima u boji postavljenim ispred svetla da bi se napravile obojene pozadine.

Portreti na prozorskom svetlu

Prozor kao izvor svetla za portrete je korišćen decenijama pre nego što je veštačko osvetljenje stvoreno. Po Arturu Hamondu, fotografima amaterima i profesionalcima su potrebne samo dve stvari da osvetle portret: prozor i reflektor. Iako svetlo sa prozora sužava opcije u portretnoj fotografiji u poređenju sa veštačkim svetlima, daje obilno osvetljenje za eksperimentisanje  za fotografe amatere. Beli reflektor je postavljen tako da osvetli tamnu stranu lica subjekta kako bi izjednačio kontrast. Brzina okidača je možda sporija nego obična, zahteva korišćenje stativa, ali svetlo će biti predivno nežno i bogato.

Najboljim vremenom za fotografisanje portreta na prozoru se smatraju rani sati dana i kasni popodnevni sati kada je svetlost intezivnija na prozoru. Zavese, reflektori i štitnici za smanjenje inteziteta se koriste da daju meku svetlost. Dok se ogledala i naočare mogu koristiti za visoko osvetljenje. Ponekad se naočare u boji, filteri i reflektujući objekti mogu koristiti da portretu daju željene efekte boja. Kompozicija senki i mekog svetla daje portretima sa prozorskim svetlom poseban efekat koji se razlikuje od portreta napravljenih na veštačkom svetlu.

Portret sa svetlom na prozoru italijanskog fotografa Paola Montija, 1955

Dok koristite prozorsko svetlo, položaj kamere se može promeniti da bi se stvorili željeni efekti. Kao što pozicioniranje kamere iza subjketa, može proizvesti siluetu pojedinca dok će pored subjketa dati kombinaciju senki i mekog svetla. A gledanje subjekta iz iste tačke izvora svetlosti će proizvesti visoke ključne efekte sa najmanje senki.

Stilovi portretne fotografije

Postoji mnogo različitih tehnika portretne fotografije. Često je poželjno uhvatiti oči i lice subjekta u oštrom fokusu, dokse se drugi manje važni elementi mogu prikazati u mekom fokusu. U drugim slučajevima, drugi detalji mogu biti u fokusu kompozicije kao što su na ruke, oči ili deo trupa subjekta.

Dodatno, drugi tip fotografisanja portreta kao tzv. Head shot, odvojio se od portretne fotografije i postao je zaseban stil za sebe.

Pristupi u portretnoj fotografiji

Portret gitarskog lutijera

U suštini postoji četiri pristupa koji se mogu primeniti u fotografskom portertu – konstruktionistički, ekološki, spontan i kreativni pristup. Svaki je korišćen tokom vremena iz raziličitih razloga, bilo je tehničkih, umetničkih ili kulturnih. Konstruktionistički pristup je kada fotograf konstruiše ideju oko subjekta. To je pristup koji se koristi u većini studijskih i društvenih fotografija. Takođe se u velikoj meri koristi u oglašavanju i marketingu kada se ideja mora izneti. Pristup životne sredine, prikazuje subjekta u njegovom prirodnom okruženju. Često se prikazuju kao da rade nešto što je direktno povezano sa temom. Spontani pristup je kada se ljudi fotografišu bez njihovog znanja dok se bave svakodnevnim aktivnostima. Iako je ovaj pristup paparaca bio kritikovan, manje invazivna i eksploatatorska spontana fotografija dala je svetu važne slike ljudi u različitim situacijama i mestima tokom 20. veka. Slike Parižana Doisneaua i Cartier – Bressona prikazuju ovaj pristup. Kao i kod fotografije životne sredine, spontana fotografija je važna kao istorijski izvor informacija o ljudima. Kreativan pristup je pristup gde se manipulacija fotografije koristi za promenu konačnog rezultata.

Objektivi

Portret snimljen širokougaonim objektivom od 18mm sa otvorom blende od f/4,5, što rezultira prilično velikom dubinom polja.

Objektivi koji se koriste u portretnoj fotografiji su klasično brzi, srednji telefoto objektivi, mada se može koristiti bilo koji objektiv, u zavisnosti od umetničkih namena. Pogledajte Canon EF portretni objektivi za Canon objektive u ovom stilu; drugi proizvođači imaju slične opsege. Prvi namenski portretni objektiv bio je Petzval objektiv koji je 1840. godine razvio Džozef Pecval. Imao je relativno usko vidno polje od 30 stepeni, žižnu daljinu od 150mm i brz f-broj u opsegu f/3,3-3,7.

Klasična žižna daljina je u opsegu 80–135mm na 135 formatu filma i oko 150-400mm na velikom formatu, koji je istorijski prvi u fotografiji. Takvo vidno polje pruža izravnano izobličenje perspektive kada je subjekt uokviren tako da uključuje njegovu glavu i ramena. Širokougaoni objektivi (kraća žižna daljina) zahtevaju da se portret slika iz blizine (za ekvivalentnu veličinu polja), a rezultujuća distorzija perspektive daje relativno veći nos i manje uši, što se smatra neuglednim i ružnim. Širokougaoni objektivi – ili čak tzv. Objektiv riblje oko – može se koristiti za umetnički efekat, posebno za stvaranje groteskne slike. Suprotno tome, veće žižne daljine daju veće spljoštenje jer se koriste iz daljine. Ovo otežava komunikaciju i smanjuje odnos između fotografa i modela. Mogu se koristiti, međutim, posebno u modnoj fotografiji, ali veće razdaljine zahtevaju zvučnik ili voki-toki za komunikaciju sa modelom ili asistentima. U ovom opsegu, razlika u izobličenju perspektive između 85mm i 135mm je prilično suptilna; videti (Castelman 2007) za primere i analizu.

U pogledu brzine, poželjni su brzi objektivi (široki otvor blende), jer oni omogućavaju malu dubinsku oštrinu (zamućenje pozadine), što pomaže da se objekat izoluje od pozadine i fokusira pažnju na njega. Ovo je posebno korisno na terenu, gde fotograf nema pozadinu iza subjekta, a pozadina može odvlačiti pažnju. Detalji boke u rezultiraućem zamućenju, takođe su uzeti u obzir; neki objektivi, posebno Nikon tipovi „DC“ (Defocus Control), dizajnirani su da daju fotografu kontrolu nad ovim aspektom, obezbeđujući dodatni prsten koji deluje samo na kvalitet bokea, bez uticaja na prednji plan (dakle, ovo nisu objektivi sa mekim fokusom). Međutim, izuzetno široki otvori blende se ređe koriste jer imaju veoma malu dubinsku oštrinu i samim tim lice subjekta neće biti potpuno u fokusu.

Suprotno tome, na portretima slikanim u prirodnom okruženju, gde je subjekt prikazan u svom okruženju, a ne izolovan od njega, zamućenje pozadine je manje poželjno i može biti nepoželjno, a obejktivi sa širim zahvatnim uglom mogu da se koriste za prikaz više konteksta.

Konačno, meki fokus (sferična aberacija) je ponekad poželjan efekat, posebno u glamuroznoj fotografiji gde se „providni“ izgled može smatrati laskavim. Canon EF 135mm f/2.8 sa mekim fokusom je primer objektivi dizajniranog sa mekim fokusom koji se može kontrolisati.

Portret čoveka sa efektom bokea. Snimljeno sa objektivom od 50 mm sa otvorom blende od f/1,4, što rezultira malom dubinom polja.

Najčešće će se koristiti objektiv sa fiksnom žižnom daljinom, kako zbog toga što zum nije neophodan za postavanje kadra (a prajm su lakši, jeftiniji, brži i kvalitetniji), tako i zato što zum objektivi mogu da unesu veoma neprijatnu geometrijsku distorziju (izobličenje bureta ili jastučasta izobličenja). Međutim, zum objektivi se mogu koristiti, posebno u spontanim snimcima ili za podsticanje kreativnog kadriranja.

Portretni objektivi su često relativno jeftina, jer se mogu jednostavno izraditi i blizu su normalnog opsega. Najjeftiniji portretni objektivi su normalni objektivi (50mm), koji se koriste na izrezanom senzoru. Na primer, Canon EF 50mm f/1.8 II je najjeftiniji Canon objektiv, ali kada se koristi na 1.6x  izrezanom senzoru daje žižnu daljinu od 80mm, što je na kraju portretnih objektiva.

Mobilni portreti

Dokumentarac „Ja sam Čikago“ bio je eksperiment mobilnog portretisanja celog tela, koristeći prirodno svetlo i kamion u pokretu kao studio.

Maturantski portreti

Maturantski portret 1920. god.

U Severnoj Americi, maturantske fotografije su formalni portreti učenika koji su snimljeni pred kraj njihove zadnje godine srednje škole. Portreti maturanata se često uključuju u najave diplomiranja ili se daju prijateljima i porodici. Oni se takođe koriste u godišnjacima i obično se prikazuju većim od svojih kolega u nižim razredima i često su predstavljeni u boji, čak i ako se ostatak godišnjaka uglavnom reprodukuje u crno-beloj boji. U nekim školama su strogi zahtevi u pogledu izbora fotografa ili stilu portretisanja, pri čemu su prihvatljivi samo portreti u tradicionalnom stilu. Mnoge škole odlučuju da ugovore jednog fotografa za svoje portrete iz godišnjaka, dok druge škole dozvoljavaju različitim fotografima da im naprave portrete za godišnjak.

Tradicionalni portreti

Formalni portreti maturanata datiraju iz 1880-ih godina u Americi. Neki tradicionalni portreti maturanata uključuju školsku uniformu i druge promene odeće, stilova portreta i poza.

Savremeni portret maturanata (2014)

U nekim školama se poziva fotografski studio kako bi se osiguralo da su svi portreti maturanata slični po pozi i stilu, i tako da se pojavljuju učenici koji ne mogu sebi priuštiti da kupe ove portrete ili odluče da ne kupe portrete, u godišnjaku isto kao i ostali učenici. Druge škole omogućavaju učenicima da sami izaberu studio koji žele.

Moderni portreti

Moderni portreti maturanata mogu uključivati praktično bilo koju pozu ili izbor odeće, u granicama dobrog ukusa. Studenti se često pojavljuju sa kućnim ljubimcima, studenti sportisti poziraju u koledžicama (jaknama) ili dresovima, a mnogi biraju modnu fotografiju. Fotografije na otvorenom su popularne na lokacijama koje su slikovite ili važne za maturante. Probne fotografije su obično dostupne za gledanje na mreži sledećeg dana koje su slabijeg kvaliteta, neuređivane i često sa vodenim žigom studija.

Literatura

• Chris Knight (2017). The Dramatic Portrait: The Art of Crafting Light and Shadow. 
• Nick Fancher (2015) Studio Anywhere: A Photographer's Guide to Shooting in Unconventional Locations

Spoljašnje veze

• Canon Srbija, fotografisanje portreta
• George Hurell, portretna fotografija