Prva hirurška poljska bolnica u Vasilici

Prva hirurška poljska bolnica u Vasilici bila je jedna od bolnica srpske vojske na Solunskom frontu u Grčkoj, nedaleko od Mikre, na poluostrvu Halkidiki. Bolnica je osnovana na inicijativu eminentnog srpskog hirurga pukovnika Mihaila Mike Petrovića, od medicinske opreme koju je darovala kontese Šaban de la Palis i vojni i materijalne podrške Francuske čiju upotrebu je odobrio francuski sanitetski đeneral Riota („Ruotte“), načelnika saniteta Istočnih aramija. Bolnicom je komandovao sanitetski major dr Ljubiša Vulović, a za glavnog hirurga postavljen je sanitetski pukovnik dr Mihailo Petrović, kome će se tek kasnije pridružiti i hirurg sanitetski pukovnik dr Milutin Niketić.

Prva hirurška poljska bolnica u Vasilici
Dr Mihailo Petrović (sa šapkom na glavi), sanitetski pukovnik i hirurg-konsultant, zbrinjava ranjenika sa povredom glave u operacionoj sali Prve poljske hirurške bolnice II armije u Dragomacima (između juna 1916. i septembra 1918.)
Osnovana	27. jul 1916
Zemlja	Kraljevina Grčka
Sedište	Vasilica (Halkidiki)

Kako je bolnica bila podalje od solunskog fronta (oko 50 km), pored vojnika stacioniranih u Mikri i lokalnog stanovništva Vasilice u njoj su se „lečila i grčka deca“.

Uslovi koji su prethodili osnivanju bolnice

Osnivanju francusko-srpska bolnica u Vasilici, prethodio je sastank Britanskog ratnog saveta 21. januara 1916. na kome je učestvovao i predsednik francuske vlade Aristid Brijan, na kome je odlučeno je da se održe i ojačaju savezničke trupe na Soluskom frontu i da se Solun pretvori u ofanzivnu bazu. Tada je rešeno i pitanje gde će biti upućena srpska vojska posle oporavka i reorganizacije na Krfu.

Već sredinom aprila 1916, prve srpske trupe su iskrcane su na poluostvu Halkidiki nedaleko od Soluna kako bi se, u blizini manastira Hilandara koji je za srpske vojnike imao veliku simboličku vrednost, uvežbavale pred izlazak na prve linije fronta.

U julu 1916, prve srpske tupe zauzele su svoje pozicije na Solunskom frontu između Kožufa i Lerina, pored francuskih trupa. Iako još nepotpuno naoružane i bez sopstvenih pozadinskih sanitetskih ustanova, za jedinice srpske vojske započeo je nov period, priprema, reorganizacije, stvaranja i opremanja vojnosanitetskih jedinica i bolnica.

Veliki problem srpskom sanitetu prtstavljala je činjenica što po Pariskom sporazumu, srpska vojska nije imala pravo na osnivanje vojnih bolnica, pa je trebalo iznaći modus kako da se ovaj sporazum, ospori ili „srpskom lukavošću izigra”.

Osnivanje bolnice — kao oblik zavere

Bolnica je osnovana u Vasilici koja se nalazi u rejonu Mikre, na poluostrvu Halkidiki (označeno crveno)

Razlog osnivanja ove bolnice, koja je bila na velikoj udaljenosti (50 km) od fronta, u strateškom smislu nije bio opravdan. Međutim u moralnom smislu za srpski vojni sanitet njeno osnivanje je imalo veliki značaj, pa su u tom smislu, za njeno osnivanja, pronađeni, sledeći, više politički nego doktrinarni razlozi:

• U Vasilici i po oklonim selima bili su po iskrcavanju u Mikri raspoređeni pripadnici srpskih divizija.
• U obližnjem Surotiju, preduzimljivi pripadnici Moravske divizije uredili su od pamtiveka poznato izvorište kisele vode, i iznad njega sagradili kućicu, koja je bila pogodna ne samo za vodosnabdevanje bolnice, već i kao sredstvo koje se moglo upotrebiti u terapijske svrhe.
• Postojanje vojnih logora i vežbališta na tom prostoru, navođen je kao jedan od razloga, lako prihvatljiv i za Francuze koji su se doslovno držali sporazuma, da se tu oformi i smesti jedna hirurška poljska bolnica, sa srpskim personalom, koja bi bila vojna samo po dekoru, jer se time – na prvi pogled – ne bi kršio Pariski sporazum, po kome srpska vojska nije imala pravo na osnivanje vojnih bolnica.
• Da njena delatnost bude mirnodopska, a sastojala bi se od operisanja kilavih, jer i takvih je bilo posle svih onih muka i Golgote.

Imajući navedeno može se reći da je osnov za osnivanje bolnice bila „zavera“ skovana u srpskom vojnom sanitetu možda još u maju ili junu 1916. godine. Dokument, koji na to ukazuje je pismo pukovnika dr Romana Sondermajera srpskoj Vrhovnoj komandi od 14 juna 1916. godine u kome stoji da

srpski sanitet pokreće pitanje operisanja kilavih, što mu je i odobreno istoga dana potpisom načelnika štaba đenerala Petra Bojovića.

Osnivanju bolnici pogodovao je i međunarodni ugled sanitetskog pukovnika dr Mihajla Mike Petrovića, stečen odličnim rezultatima baš na polju herniotomija; pa je buduća poljska bolnica bila njemu namenjena.

Naročito jak argument,za osnivanje bolnice činili su darovi kontese Šaban de la Palis. A sastojali su se od hirurškog pribora dovoljnog za jednu operacionu salu, operacionog stola, pribora za sterilizaciju, i rendgen aparata, uz koji je išao i francuski inženjer Anri Gej.

Kako je za osnivanje bolnice nedostajalo: šatora, ćebadi, posteljine, kuhinja, snabdevanje, osim saglasnosti za formiranje baš takve bolnice, trebalo je dobiti i materijalnu podršku od glavnog saveznika, Francuza. Na kraju je na pritisak kolege po skalpelu dr Petrovića i možda više kontese Šaban, đeneral Riot popustio, dopuštajući da se na mala vrata ipak stvori poljska bolnica na ovoj lokaciji koja bi lako mogla postati i armijska. Riot nije mnogo pomagao, ali i odmagao, jer je u tom trenutku, bio najodgovorniji za sprovođenje Pariskog sporazuma.

Razmeštaj Prve hirurške poljske bolnica u Vasilici, nadomak Mikre.

Osnivanje i rad bolnice

Izgled bolničke apoteke, kasnije premeštene u Dragomance

Prva hirurška poljska bolnica sa radom je otpočela, prema dokumentu Vrhovne komande, koji je potpisanom od strane načelnik saniteta dr Romana Sondermajera, 10. jula 1916. godine. Za njenog komandira postavljen je sanitetski major dr Ljubiša Vulović, koji će na tom položaju ostao do 31. decembra 1916. godine. Za glavnog hirurga postavljen je sanitetski pukovnik dr Mihailo Petrović, kome će se tek kasnije kao hirurg pridružiti sanitetski pukovnik dr Milutin Niketić.

Rad u bolnici, najvećim delom se pored Petrovića zasnivao i na medicinarima, od kojih se, u dokumentima iz Vasilice 1916. godine, pominju samo Svetislav Barjaktarović i Rus Mihajlo Karpinski. Izvesno je, međutim, da je uz Petrovića tada bio i Radovan Danić, ali o tome nema zvaničnog traga. Ovoj trojici će se kasnije priključiti medicinar Đorđe Žujović.

U Vasilici je kao instrumentarka u hiirurškoj sali radila i kontesa Šaban de la Palis, što je bilo od neobične važnosti. Jer je sukob između Petrovića i đenerala Riota tek dolazio, a kontesa je bila uvek spremna da stane na stranu dr Petrovića, i kod Riota izdejstvuje određne ustupke.

Tokom avgusta meseca 1916. godine posle žestoke ofanzive neprijatelja, usledila je kontraofanziva savezničkih (i srpskih) trupa, Goričevska bitka, potom i borbe za Kajmakčalan, koje je pratilo na hiljade ranjenika. Ali, zbog velike daljine Vasilici oni u ovu bolnicu nisu stizaali. Bili su to tužni dani za sanitet srpske vojske, jer je u vrema najvećih sanitetskih gubitaka na slolunskom frontu

...otac srpske ratne hirurgije operisao kilave. Stisnutih zuba, jer mu je valjalo da najpre ispuni taj zadatak. A kada ga je ispunio, odluči da Prvu hiruršku poljsku bolnicu primakne bliže frontu. Što mu ne beše dopušteno.

Seoba

Imajući na raspolaganju 14 raga, „sedam arapa i sedam mazgi“ Pukovnik dr Petrović je uz pomoć Britanaca, od kojih je zatražio pomoć, celolupnu opremu bolnice i ljudstvo kamionima prebacio na novo odredišta, bliže liniji fronta gde je hirurška pomoć ranjenicima bila potrebnija.

Kako je premeštanje bolnice dr Petrović radio na svoju ruku, ne bađ sasvim jer je načelnik srpskog vojnog saniteta sanitetski pukovnik dr Roman Sondermajer o svemu o tome morao biti obavešten, ali mu nije mogao biti od koristi, to je nateralo Francuze da se ponašaju oprezno i odbijajuće, a dr Pol Riot, neko vreme se „pravio gluv”, ne pomažući ali i ne odmažući, jer za tim nije bilo potrebe, jer je znao da je bez njegove pomoći Prva hirurška poljska bolnica bila nepokretna.

I tek pošto je, u očekivanju britanskih kamiona, bolnica bila spakovana, i beše izvesno da se seli, tek tada Petroviću stiže strogo naređenje (Riotovo?): Ne možete! Mi, Francuzi vas snabdevamo.

Nakon što je brojnim pregovorima popustio otpor đenerala Riota, Petroviću se odselio iz Vasilice;

...bez ijednog važnog papira potpisanog njegovom rukom. A to je značilo da Prva hirurška poljska bolnica nikome nije dodeljena, ni otposlata.

Rastavši se sa Britancima, koji su mu pomogli kamionima oko preseljenja bolnice, u Fuštanima, Petrović se nađao u nezavidnoj situaciji prepušten samom sebi. Ulogorili su se i raspremili, ali za njih nije bilo posla ni snabdevanja. Pa je Petrović morao da krene dalje u traganja i u moljakanja.

Kada je Petrović zastao u Vertekopu (danas Skidri), prepunoj vojnih ustanova i bolnica, odlučio je da bolnicu smesti u Dragomancima (danas Apsalos), koji su bili nedaleko od Vertekopa, i sa njim povezani uska prugom i nedaleko od fronta. Bila je to idealna lokacija za bolniicu, po mišljenju Petroovića.

Infrastruktura bolnice u Dragomancima

Nakon što je Petrović u Drugoj Armiji kod francuskog intendanta dobio pomoć, oko snabdevanje, kao ui podršku dr Popović u svojstvu načelnika saniteta, izvršen je prenos bolniče opreme iz Fuštana u Dragomance.

Po razmešatu u Dragomancima, bolnica je dobila naziv Prva hirurška poljska bolnica Vrhovne komande, i po prvi put kao vojna formacija uvršćena u sastav jedinica Druge srpske armije.

Petrović je tada mogao da odahne i zabeleži:

„Na bojištu, kod Druge Armije u Dragomacima, od 22 septembra 1916. godine.“ Po gregorijanskom kalendaru 5. oktobra 1916. godine. „Bolnica: 6 šatora, 120 bolesničkih mesta, operaciona sala i rendgen“.

Vidi još

• Francusko-srpska bolnica u Sedesu