Prvi beli teror

Beli teror je period političkog nasilja u Francuskoj uspedio nakon pada Maksimilijana Robespjera (28. jul 1794.) i kraha jakobinske diktature. Deo je Francuske revolucije.

Istorija

Period Francuske revolucije koji je usledio nakon pada Maksimilijana Robespjera sa vlasti naziva se termidorski period. Karakteriše ga vladavina tzv. „poštenih ljudi“, odnosno krupne buržoazije koja je nastojala iz političkog života ukloniti sitne buržuje, zanatlije, trgovce, jednom rečju sankilote, koji su im u prethodnom periodu nametnuli svoju volju. Neki od vođa Termidoraca su Paul Baras, Žan-Lambert Talijen, Žozef Fuše i dr. Komitet javnog spasa oslobođen je Robespjerovaca. Revolucionarni teror je napušten. Konvent je doneo odluku (29. jula) da će se čelnici četvrtine vladinih odbora birati na svakih mesec dana. Iz Komiteta javne bezbednosti takođe su izbačeni Robespjerovci. Raspušten je Revolucionarni sud. Biljo-Varen i Kolot su optuženi da su učestvovali u tiraniji, iako su se suprotstavljali Robespjeru, te su primorani da napuste Komitet javnog spasa. Montanja u Konventu potpuno gubi svoj uticaj. Međutim, pripadnici Plejna nisu nameravali da ukinu, već da čvrsto brane Republiku. Žestoko su ustali protiv emigranata i kontrarevolucionara. Nakon pada Robespjera ponovo su prevlast uspostavili „umereni“, kao i 1791. godine. Pored „umerenih“, postojale su još dve političke struje: neoebertisti (okupljaju se u Izbornom klubu i predstavljaju težnje naroda) i jakobinci (pristalice starog poretka). Neoebertiste je podržavao i novinar Babef koji će se ubrzo istaći u istoriji Revolucije.

Jakobinski polet dolazi meseca fruktidora kada su posmrtni ostaci Žan Pola Mare preneti u Panteon. U borbi protiv jakobinaca, monarhista, konstitucionalista i neoebertovaca, odnosno svih protivnika novog društvenog poretka, umereni su imali dva sredstva za akciju: štampu i bandu zlatne mladeži. Grupe mladića organizovao je učesnik termidorske reakcije, prebeg Freron (poznati su kao Freronova zlatna mladež). Regrutovani su među buržoaskom omladinom, prepoznavali su se po perčinima i četvrtastom okovratniku na svom odelu, naoružavali se kratkim toljagama i okupljali se uz povike „Dole jakobinci“ Živeo Konvent“. Mladići su izazivali tučnjave krajem fruktidora napadajući jakobince i druge ugledne ljude. U Komitetu javnog spasa zauzimaju prvo mesto.

Prekretnica termidorskog perioda je u brimeru III godine Republike. Jakobinski klub je zabranjen. Izborni klub neoebertovaca prestao je održavati sednice. Kraj jakobinaca može se objasniti time što nisu imali podršku naroda u poslednjim sedmicama svog postojanja. Nakon tučnjave koju je organizovao Freron, vladini odbori donose odluku kojom zatvaraju jakobinski klub. Konvent je odluku potvrdio sledećeg dana. Ubrzo nakon jakobinskog, nestao je i Izborni klub. Antiterorizam i desankilotizacija vršeni tokom zime 1794-1795. godine, poznati su kao beli teror. Beli teror pogodio je sve pristalice nekadašnje vlasti. Marseljeza je proskribovana, a jakobinci su prisiljavani da pevaju „Ustanak naroda protiv terorista“. Sankiloti protestuju pa su tučnjave sve češće. Maratove slike poskidane su iz Konventa i Panteona. Mnogi bivši teroritsti su pohapšeni.

Moda je zbacila sankilotsku odeću. Mladi buržuji ističu se ekstravagantnim načinom oblačenja. Svuda su priređivani javni balovi. Na balove žrtava mogli su doći samo oni koji su nekoga izgubili na stratištu. Reči „gospodin“ i „gospođa“ zamenjuju „građanina“ i „građanku“. Verski kult je ipak ostao privatna stvar, mada se ponovo otvaraju nekadašnje katoličke crkve. I dalje je bilo strogo zabranjeno zvonjenje crkvenih zvona, nošenje svešteničke odeće i pružanje milostinje. Vandejski ustanici su amnestirani.

Centar snažne sankilotske opozicije bio je u predgrađu Sent Antoan. Ono je ojačano jakobincima koji u sankilotsku opoziciju ulaze nakon raspuštanja njihovog kluba. Grah Babef je žalio što je tokom jakobinske diktature udarao po Robespjerovom režimu. On poziva sankilotski narod na ustanak protiv termidoraca u svom listu. Babef i jakobinci su se izmirili i zahtevali primenu ustava iz 1793. godine. Babef je uhapšen, a njegov list je zabranjen. Pripadnici Montanje organizuju narodni otpor. Sve je više sukoba između očajnih sankilota i zlatne mladeži. Komiteti su razdelili 100 pušaka poverljivim građanima za borbu protiv ustanika. Tokom žerminala besne borbe između termidoraca i sankilota. Konvent uvodi opsadno stanje, pa je red brzo uspostavljen. Levica je desetkovana. Do ozbiljnijeg ustanka došlo je i 21. maja 1795. godine kada su ustanici iz Sent Antoana opkolili Konvent i izneli svoje zahteve, ali su dozvolili da budu nasamareni lažnim „bratimljenjem“ dok je vlast prikupljala odrede konjanika i zlatne mladeži. Ustanak je ugušen istog dana. Na smrt je osuđeno 36 ljudi. Nekoliko oficira, čelnika ustanka, izvršilo je samoubistvo nožem pri izlasku iz sudnice. Preživeli su kasnije dotučeni giljotinom. To su tzv. prerijalski mučenici. Uhapšeno je još 1200 ljudi.

Izvori

• Albert Soboul; Francuska revolucija, Naprijed, Zagreb (1966)