Psihologija u srednjovekovnom islamu

Islamska psihologija (eng. ilm al-nafs, arab: علم النفس) nauka o nafs, je medicinska i filozofska studija psihe iz islamske perspektive i bavi se temama iz psihologije, neuronauke, filozofije uma i psihijatrije, kao i psihosomatske medicine. Pojmove iz islamske misli preispitali su muslimanski psiholozi i naučnici u 20. i 21. veku.

Terminologija

U spisima muslimanskih učenjaka, izraz Nafs (ja) korišćen je za označavanje individualne ličnosti i izraz fitrah za ljudsku prirodu. Nafs je obuhvatao širok spektar sposobnosti, uključujući kalb (srce), ruh (duša), akl (intelekt) i irada (volja). Muslimansko učenje bilo je pod snažnim uticajem Grka, kao i proučavanja Svetog pisma, posebno se oslanjajući na Galenovo razumevanje četiri humora tela.

Konkretno, u srednjovekovnoj islamskoj medicini, proučavanje mentalnih bolesti bilo je posebna specijalnost, i bilo je različito poznato kao al-'ilaj al-nafs (približno "lečenje/lečenje ideja/duše/vegetativnog uma), al-tibb al-ruhani ("isceljivanje duha" ili "duhovno zdravlje") i tibb al-kalb ("lečenje srca/sebe" ili "mentalna medicina").

Klasični arapski izraz za mentalno bolesne bio je "majnoon" koji potiče od izraza "Jenna", što znači "pokriveno". Prvobitno se mislilo da mentalno bolesni pojedinci ne mogu razlikovati stvarno od nestvarnog. Međutim, zbog njihove nijansirane prirode, lečenje mentalno obolelih nije se moglo generalizovati kao što je to bilo u srednjovekovnoj Evropi. Ovaj izraz je postepeno redefinisan među obrazovanim, a Avicena ga je definisao kao „onoga koji pati od stanja u kojem stvarnost zamenjuje se fantazijom “.

Etika i teologija

U islamskom svetu, mentalno obolelima data je posebna pravna zaštita. Ovaj stav je pojačan Svetim pismom, kao što je prikazano u suri 4:5 Kurana:

Ne predajte ludima svoju imovinu kojom vam je Bog odredio da upravljate: već nahranite i obucite lude ovom imovinom i recite im sjajne reči.

Ovaj kuranski ajet rezimira stavove islama prema mentalno obolelima, koji su smatrani nesposobnim za upravljanje imovinom, ali sa njima se mora postupati humano i čuvati ih ili staratelj ili država.

Ovo verovanje je bilo slično onom u savremenoj psihologiji, posebno sa uverenjima Sigmunda Frojda da mentalno bolesni zahtevaju pomoć i lečenje, za razliku od načina na koji se društvo nosilo sa mentalno bolesnim pre moderne psihologije.

Učenje Avicene

U knjizi Isceljenja, Avicena (Ibn Sinan) govori o umu, njegovom postojanju odnosu um-telo, senzacijama, percepciji itd. i navodi da se najčešći nivo uticaj uma na telo može videti u voljnim pokretima, u tome što telo posluša kad god um želi da pokrene telo.

Avicena je bio prvi koji je podelilio čovekovu percepciju u pet spoljašnjih i pet unutrašnjih čula

Po Aviceni drugi nivo uticaja uma na telo su mocije i će. Kao primer navodi da ako se daska od drveta postavi kao most preko provalij, čovek bi teško mogao da pređe preko njega, a da ne padne tako da je sama slika u mogućem padu tako živa da se „prirodna snaga udova slaže s tim“.

Takođe piše da jaka negativne emocije može negativno uticati na vegetativne funkcije pojedinca i u nekim slučajevima čak dovesti do smrti. Takođe raspravlja o hipnozi (al Vahm al-Amil), navodeći da bi neko mogao stvoriti uslove kod druge osobe tako da prihvati stvarnost hipnoze.

Avicena je takođe bio prvi koji je podelilio čovekovu percepciju u pet spoljašnjih čula (klasična čula: sluh, vid, miris, ukus i dodirn poznat još od antike) i pet unutrašnjih čula koja je sam otkrio:

1. Sensus communis („zdrav razum“), koji integriše podatke o razumevanjumopažanja;
2. Maštovita sposobnost koja čuva perceptivne slike;
3. Mašta, koja deluje na ove slike njihovim kombinovanjem i razdvajanjem, služeći kao sedište praktičnog intelekta;
4. Vahm (istinkt), koji uočava osobine (kao što su dobre i loše, ljubav i mržnja itd.) i čini osnovu karaktera osobe bez obzira na to da li je pod uticajem ili ne određenih razloga;
5. Ma'ni (namere), koji čuva u memoriji sve ove pojmove

Avicena daje i psihološka objašnjenja za izvesne somatske bolesti, uvek povezujući fizičke i psihološke bolesti zajedno. On opisuje melanholiju odnosno depresiju kao vrstu poremećaja raspoloženja u kojima osoba može postati sumnjičava i razviti određene vrste fobije. On tako navodi bes i najavljuje prelazak melanholije u maniju, i objašnjava to vlažnošću unutar glave koja može doprineti poremećajima raspoloženja. Prepoznaje i da se to dešava kada se promeni količina daha. Promena sreće povećava dah, što dovodi do povećane vlage u mozgu, ali ako ta vlaga pređe svoje granice, mozak će izgubiti kontrolu nad svojom racionalnosšću što dovodi do mentalnih poremećaja. Takođe piše o simptomima i načinima lečenja noćne more, epilepsije i slabe memorije

Avicena je često koristio psihološke metode za lečenje svojih pacijenata. Jedan takav primer je kada je persijski princ imao melanholiju, bolujući od zablude da je on krava ili onaj ko bi mukao i vapio: „Ubij me da se od mog mesa napravi dobar paprikaš“, i nikada ne bi ništa jeo. Avicena je saznavši za ovaj slučaj poslao poruku pacijentu tražeći od njega da bude srećan dok mesar dolazi da ga kolje, i da sebolesnik obraduje. Kada je Avicena prišao princu sa nožem u ruci, pitao je „gde je krava da je mogu ubiti“. Pacijent je zatim mukao poput krave da bi naznačio gde se nalazi. „Po naređenju mesara, pacijent je takođe položen na zemlju za klanje. Kada je Avicenna prišao pacijentu pretvarajući se da ga kolje, rekao je, "krava je previše vitka i nije spremna za ubijanje. Mora se pravilno hraniti i ubiću je kad postane zdrava i debela." Pacijentu je tada ponuđena hrana koju je željno jeo i postepeno je „dobijao snagu, oslobodio se zablude i bio potpuno izlečen“.

Spoljašnje veze

• History of Islamic Psychology