Psihometrija
Psihometrija je teorijska disciplina, utemeljena na statistici, koja proučava mogućnosti, zakone i principe merenja psiholoških pojava, konstrukcijom, standardizacijom i evaluacijom testova i drugih psiholoških mernih instrumenata, kao i statističkim problemima empirijskih istraživanja.
Psihometrija je oblast psihologije koja se bavi teorijom i tehnikom merenja. Psihometrija se generalno odnosi na specijalizovane oblasti u okviru psihologije i obrazovanja posvećene testiranju, merenju, proceni i srodnim aktivnostima. Psihometrija se bavi objektivnim merenjem latentnih konstrukata koji se ne mogu direktno posmatrati. Primeri latentnih konstrukcija uključuju inteligenciju, introvertnost, mentalne poremećaje i obrazovna postignuća. Nivoi pojedinaca na neuočljivim latentnim varijablama zaključuju se putem matematičkog modeliranja na osnovu onoga što se posmatra iz odgovora pojedinaca na stavke na testovima i skalama.[1]
Praktičari se opisuju kao psihometričari, mada ne svi koji se bave psihometrijskim istraživanjima nose ovaj naziv. Psihometričari obično poseduju specifične kvalifikacije kao što su diplome ili sertifikati, a većina su psiholozi sa naprednom diplomiranom obukom iz psihometrije i teorije merenja. Pored tradicionalnih, akademskih institucija, praktičari rade i za organizacije kao što su Služba za obrazovno testiranje i Psihološka korporacija. Neki psihometrijski istraživači se fokusiraju na konstrukciju i validaciju instrumenata za procenu uključujući ankete, skale i upitnike otvorenog ili zatvorenog tipa. Drugi se fokusiraju na istraživanja u vezi sa teorijom merenja (npr. probabilitička teorija testiranja; korelacija unutar razreda) ili se specijalizuju kao profesionalci za učenje i razvoj.
Istorijska osnova uredi
Psihološko testiranje dolazi iz dva toka mišljenja: prvo, od Darvina, Galtona i Katela o merenju individualnih razlika, i drugo, od Herbarta, Vebera, Fehnera i Vunta i njihovih psihofizičkih merenja sličnog konstrukta. Drugi skup pojedinaca i njihovo istraživanje je ono što je dovelo do razvoja eksperimentalne psihologije i standardizovanog testiranja.[2]
Viktorijanski talas uredi
Čarls Darvin je bio inspiracija iza Frensisa Galtona, naučnika koji je unapredio razvoj psihometrije. Darvin je 1859. objavio svoju knjigu O poreklu vrsta. Darvin je opisao ulogu prirodne selekcije u nastanku, tokom vremena, različitih populacija vrsta biljaka i životinja. Knjiga je pokazala kako se pojedini pripadnici vrste razlikuju među sobom i kako poseduju karakteristike koje su manje-više prilagodljive njihovom okruženju. Oni sa prilagodljivijim karakteristikama imaju veće šanse da prežive da se razmnožavaju i daju novu generaciju. Oni sa manje prilagodljivim karakteristikama su manje verovatni. Ove ideje su podstakle Galtonovo interesovanje za proučavanje ljudskih bića i kako se oni razlikuju jedni od drugih i, što je još važnije, kako izmeriti te razlike.
Galton je napisao knjigu pod naslovom Hereditary Genius. Knjiga je opisala različite karakteristike koje ljudi poseduju i kako te karakteristike neke čine „prikladnijima“ od drugih. Danas su ove razlike, kao što su senzorno i motoričko funkcionisanje (vreme reakcije, oštrina vida i fizička snaga), važne oblasti naučne psihologije. Veliki deo ranih teorijskih i primenjenih za rad u psihometriji preduzet je u pokušaju merenja inteligencije. Galtona često nazivaju „ocem psihometrije“, jer je osmislio i uključio mentalne testove među svoje antropometrijske mere. Džejms Mekin Katel, pionir u oblasti psihometrije, nastavio je sa proširenjem Galtonovog rada. Ketel je skovao termin mentalni test, i odgovoran je za istraživanja i znanja koja su na kraju dovela do razvoja modernih testova.[3]
Nemački talas uredi
Poreklo psihometrije takođe ima veze sa srodnim poljem psihofizike. Otprilike u isto vreme kada su Darvin, Galton i Katel pravili svoja otkrića, Herbart je takođe bio zainteresovan za „otključavanje misterija ljudske svesti“ putem naučnog metoda.[3] Herbart je bio odgovoran za stvaranje matematičkih modela uma, koji su godinama bili uticajni u obrazovnoj praksi.
Ernst Hajnhrih Veber se nadovezao na Herbartov rad i pokušao da dokaže postojanje psihološkog praga, rekavši da je neophodan minimalni nadražaj da bi se aktivirao senzorni sistem. Nakon Vebera, Gustav Teodor Fehner je proširio znanje koje je stekao od Herbarta i Vebera da bi osmislio zakon da snaga osećaja raste kao logaritam intenziteta stimulusa. Sledbenik Vebera i Fehnera, Vilhelm Vunt je zaslužan za osnivanje nauke o psihologiji. Vuntov uticaj je taj koji je otvorio put drugima da razviju psihološko testiranje.[3]
20. vek uredi
Godine 1936., psihometričar Luis Leon Terston, osnivač i prvi predsednik Psihometrijskog društva, razvio je i primenio teorijski pristup merenju koji se naziva zakon uporednog rasuđivanja, pristup koji ima bliske veze sa psihofizičkom teorijom Ernsta Hajnriha Vebera i Gustava Fehnera. Pored toga, Čarls Spirman i Terston su dali važan doprinos teoriji i primeni faktorske analize, statističke metode koja je razvijena i korišćena u velikoj meri u psihometriji.[4] Krajem 1950-ih, Leopold Sondi je napravio istorijsku i epistemološku procenu uticaja statističkog mišljenja na psihologiju tokom prethodnih nekoliko decenija: „u poslednjim decenijama, specifično psihološko mišljenje je skoro potpuno potisnuto i uklonjeno, i zamenjeno statističkim razmišljanjem. Upravo ovde vidimo kancer testologije i testomaniju današnjice.“[5]
U skorije vreme, psihometrijska teorija je primenjena u merenju ličnosti, stavova i uverenja i akademskih postignuća. Ovi latentni konstrukti se ne mogu zaista izmeriti, a veliki deo istraživanja i nauke u ovoj disciplini je razvijen u pokušaju da se ovi konstrukti izmere što je moguće bliže pravom rezultatu.
Osobe koje su dale značajan doprinos psihometriji su Karl Pirson, Henri F. Kajser, Karl Brigem, Luis Leon Terston, Edvard Li Torndajk, Georg Raš, Judžin Galanter, Džonson O' Konor, Frederik M. Lord, Ledijard R. Taker, Luj Gatman i Džejn Levindžer.
Definicija merenja u društvenim naukama uredi
Definicija merenja u društvenim naukama ima dugu istoriju. Trenutna široko rasprostranjena definicija, koju je predložio Stenli Smit Stivens, je da je merenje „dodeljivanje brojeva objektima ili događajima prema nekom pravilu“. Ova definicija je uvedena u naučnom članku iz 1946. godine u kome je Stivens predložio četiri nivoa merenja.[6] Iako široko prihvaćena, ova definicija se u važnim aspektima razlikuje od klasičnije definicije merenja usvojene u fizičkim naukama, naime da naučno merenje podrazumeva „procenu ili otkrivanje odnosa neke veličine kvantitativnog atributa prema jedinici istog atributa".[7]
Zaista, Stivensova definicija merenja je izneta kao odgovor Britanskom Fergusonovom komitetu, čiji je predsednik, A. Ferguson, bio fizičar. Komitet je 1932. godine imenovao Britansko udruženje za unapređenje nauke da istraži mogućnost kvantitativne procene senzornih događaja. Iako su njen predsednik i ostali članovi bili fizičari, u komitetu je bilo i nekoliko psihologa. Izveštaj komiteta je istakao važnost definicije merenja. Dok je Stivensov odgovor bio da predloži novu definiciju, koja je imala značajan uticaj na terenu, ovo nikako nije bio jedini odgovor na izveštaj. Drugi, značajno drugačiji, odgovor je bio prihvatanje klasične definicije, što se ogleda u sledećoj izjavi:[8]
| „ | Merenje u psihologiji i fizici ni u kom smislu se ne razlikuje. Fizičari mogu da izmere kada mogu da pronađu operacije pomoću kojih mogu da ispune neophodne kriterijume; psiholozi moraju da urade isto. Oni ne moraju da brinu o misterioznim razlikama između značenja merenja u dve nauke. | ” |
Ovi divergentni odgovori se ogledaju u alternativnim pristupima merenju. Na primer, metode zasnovane na matricama kovarijanse se obično koriste pod pretpostavkom da su brojevi, kao što su neobrađeni rezultati dobijeni iz procena, mere. Takvi pristupi implicitno podrazumevaju Stivensovu definiciju merenja, koja zahteva samo da se brojevi dodeljuju prema nekom pravilu. Glavni istraživački zadatak, dakle, generalno se smatra otkrivanjem povezanosti između rezultata i faktora koji se nalaze u osnovi takvih asocijacija.[9]
Instrumenti i procedure uredi
Prvi psihometrijski instrumenti dizajnirani su za merenje inteligencije.[10] Jedan od ranih pristupa merenju inteligencije bio je test koji su u Francuskoj razvili Alfred Bine i Teodor Simon. Taj test je bio poznat kao Test Bine-Simon. Francuski test je za upotrebu u SAD prilagodio Luis Terman sa Univerziteta Stanford i nazvan je Stanford-Bine IQ test.
Drugi veliki fokus u psihometriji je bio na testiranju ličnosti. Postojao je niz teorijskih pristupa konceptualizaciji i merenju ličnosti, iako ne postoji široko prihvaćena teorija. Neki od poznatijih instrumenata uključuju višefazni inventar ličnosti Minesote, model sa pet faktora (ili „velikih 5“) i alate kao što su inventar ličnosti i preferencija i indikator tipa Majers–Brigs. Stavovi su takođe opširno proučavani korišćenjem psihometrijskih pristupa. Alternativni metod uključuje primenu modela merenja koji se razvija, a najopštiji je hiperbolički kosinusni model.[11]
Reference uredi
- ^ Tabachnick, Barbara G. (2001). Using multivariate statistics. Linda S. Fidell (4th izd.). Boston, MA: Allyn and Bacon. ISBN 0-321-05677-9. OCLC 43661994.
- ^ Kaplan, R.M., & Saccuzzo, D.P. (2010). Psychological Testing: Principles, Applications, and Issues. (8th ed.). Belmont, CA: Wadsworth, Cengage Learning.
- ^ a b v Kaplan, R.M., & Saccuzzo, D.P. (2010). Psychological testing: Principles, applications, and issues (8th ed.). Belmont, CA: Wadsworth, Cengage Learning.
- ^ Nunnally, J., & Berstein, I. H. (1994). Psychometric theory (3rd ed.). New York: McGraw-Hill.
- ^ Leopold Szondi (1960) Das zweite Buch: Lehrbuch der Experimentellen Triebdiagnostik. Huber, Bern und Stuttgart, 2nd edition. Ch.27, From the Spanish translation, B)II Las condiciones estadisticas, p.396. Quotation:
el pensamiento psicologico especifico, en las ultima decadas, fue suprimido y eliminado casi totalmente, siendo sustituido por un pensamiento estadistico. Precisamente aqui vemos el cáncer de la testología y testomania de hoy.
- ^ Stevens, S. S. (1946). „On the Theory of Scales of Measurement”. Science. 103 (2684): 677—680. Bibcode:1946Sci...103..677S. PMID 17750512. S2CID 4667599. doi:10.1126/science.103.2684.677.
- ^ Michell, Joel (1997). „Quantitative science and the definition of measurement in psychology”. British Journal of Psychology. 88 (3): 355—383. doi:10.1111/j.2044-8295.1997.tb02641.x.
- ^ Hanes, R. M. (1949). „A scale of subjective brightness”. Journal of Experimental Psychology. 39 (4): 438—452. PMID 18140130. doi:10.1037/h0061367.
- ^ „Psychometrics - AssessmentPsychology.com”. www.assessmentpsychology.com. Pristupljeno 2022-10-31.
- ^ Massachusetts General Hospital comprehensive clinical psychiatry. Theodore A. Stern, Massachusetts General Hospital (Second izd.). London. 2016. ISBN 978-0-323-32899-9. OCLC 905232521.
- ^ Andrich, D. & Luo, G. (1993). A hyperbolic cosine latent trait model for unfolding dichotomous single-stimulus responses. Applied Psychological Measurement, 17, 253–276.
Literatura uredi
- Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
- Fajgelj, Stanislav (2020). Psihometrija - metod i teorija psihološkog merenja. Beograd: Centar za primenjenu psihologiju. ISBN 9788689377415.
Dalje čitanje uredi
- DeVellis, Robert F. (2016). Scale Development: Theory and Applications. SAGE Publications. ISBN 978-1-5063-4158-3.
- Borsboom, Denny (2005). Measuring the Mind: Conceptual Issues in Contemporary Psychometrics. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-84463-5.
- Leslie A. Miller; Robert L. Lovler (2015). Foundations of Psychological Testing: A Practical Approach. SAGE Publications. ISBN 978-1-4833-6927-3.
- McDonald, Roderick P. (2013). Test Theory: A Unified Treatment. Psychology Press. ISBN 978-1-135-67530-1.
- Kline, Paul (2000). The Handbook of Psychological Testing. Psychology Press. ISBN 978-0-415-21158-1.
- Rush AJ Jr; First, M. B.; Blacker, D. (2008). Handbook of Psychiatric Measures. American Psychiatric Publishing. ISBN 978-1-58562-218-4. OCLC 85885343.
- Silverlake, Ann C (2016). Comprehending Test Manuals: A Guide and Workbook. Taylor & Francis. ISBN 978-1-351-97086-0.
- Rai, Snigdha (2018). „An Ultimate Guide to Psychometric Tests”. Mercer Mettl.