Pustinjaštvo u srednjovekovnoj Srbiji
Pustinjaštvo u srednjovekovnoj Srbiji ili idioritmija bio je jedan od vidova monaškog života.
Opšta razmatranja uredi
U pravoslavlju pustinjaštvo ili idioritmija bio je jedan od oblika podvižničkog života koji je bio mnogo manje zastupljen od kinovija ili opštežiteljstva jer je podrazumevao znatno stroži način života koji nije preporučivan čak ni svim monasima. Mesto gde bi se pustinjak podvizivao nazivano je isposnica ili skit a ovakav monah bio je poznat pod nazivom pustinjak ili eremita.
Glavna odlika ovog monaškog načina života je odvojenost, ne samo od sveta nego i od monaha sa kojima se živi u zajednici. Pustinjačkom načinu života pristupali su, po savetu i nadzoru igumana i iskusnih duhovnika samo oni monasi koji su se odlikovali dugogodišnjim podvižničkim životom.
Istorija uredi
Pustinjaštvo, mučeništvo, isposništvo ili isihazam, bilo je dosta rasprostranjeno u srednjovekovnoj Srbiji, još od najranijih vremena. Pre svetog Savepustinjaci poznati pustinjaci na području srpskih srednjovekovnih zemalja bili su sveti Jovan Rilski, sveti Joakim Osogovski, sveti Prohor Pčinjski, sveti Gavrilo Lesnovski i mnogi drugi.
Žitija beleže da se i Sveti Sava istakao u mučenju. Gladovao je, išao gologlav po žarkom suncu Atosa i bos po vrelom. ljutom kršu. Tokom svog boravka na Svetoj gori i sveti Sava se posvećivao ovom načinu života. Tu je formirao Karejsku isposnicu posvećenu svetom Savi Jerusalimskom za koju je i napisao Karejski tipik (kratak po sadržini koji se sastoji od propisa koji određuju stroga pravila o životu monaha u keliji i pravila o dnevnim molitvama).[1]
Tipihom svetog Save bilo je predviđeno da se za jedan dan čita ceo Psaltir. Od tada je sveti Sava poneo neku bolest u stomaku, ali kada se iz samovanja vratio u manastir, iako veoma mlad, stekao je počasno mesto u bratstvu: svi su se uverili da njegovo zamonašivanje nije hir obesnog plemića, nego životno opredeljenje jednog, po svemu, izuzetnog čoveka.
Ipak, kad god je osećao potrebu da se pročisti i produhovi Sava se i kasnije povlačio u svoju ćeliju mučenja u Kareji, provodeći vreme u ćutanju, pevanju psalama i molitvama kak bi se od svega oslobodio i Bogu približio, pokušavajući da oskudni život suroviji od prošlog (u mladosti), postom i bdenjem, klanjanjem i noćni stajanjem, još više učini bivšim.
Prva Savina dela su posvećena isposničkom (isihastičkom) i manstirskom načinu života: Karejski tipik i Hilandarski tipik. Iako se sveti Sava u njima zalaže za kinovitski manastirski život, on smatra da samo manstirski sabor može odobriti isposnički (pustinjački) život tek retkim pojedincima nakon obuke kandidata za život u monaškoj poslušnosti i disciplini u zajednici, i nakon procene sposobnosti kandidata za strogi monaški podvig.[2]
Po uzoru na Karejsku isposnicu formirano je u okolini Studenice nekoliko isposnica. Kasnije u 14. veku oformljene su Dečanska isposnica u Belajama i Pećka isposnica u Ždrelu.
Pustinjaštvo je takođe bilo zastupljeno u Moravskoj Srbiji gde ga karakteriše prisustvo monaha sinaita koji su u Srbiju doneli specifičnu duhovnu kulturu a takođe su odigrali veliki značaj u onovremenom srpskom književnom stvaralaštvu.
Od tih ranih i srednjovekovnih „mučenija”, danas je ostao isposnički život u manastirima.[3]
- Poznati pustinjaci
Neki od poznatih pustinjaka bili su Petar Koriški i Marko Pećki, sveti Jovan Rilski, sveti Joakim Osogovski, sveti Prohor Pčinjski, sveti Gavrilo Lesnovski i mnogi drugi.
Izvori uredi
Literatura uredi
- Pustinjaci (R. Popović, str 605), Leksikon srpskog srednjeg veka, Beograd 1999.
- V. Marković, Pravoslavno monaštvo i manastiri u srednjovekovnoj Srbiji, Sremski Karlovci 1920.
- N. Milaš, Pravoslavno kaluđerstvo, Mostar 1902. (više puta preštampavano).
Spoljašnje veze uredi
- Slobodan Stojanović — Nastanak, širenje i prihvatanje isihazma u srednjovekovnoj Srbiji