Википедија

Putujući strani lekari u Srbiji

Putujući strani lekari u Srbiji ili kalojatri („dobri lekari“) i hećimi, bila je posebna staleška grupa medicinara koji su pored srpskih vidara, zbog svojih umeća u narodu su bili jako cenjeni. Iako su najčešće to bili samouki lekari Grci, koji su govorili da potiču iz Epira,[31] a hećimi [a] su bili Turski lekari, među kojima je bilo i, lekar u turskoj vojsci, među njima je bilo i školovanih lekara koji su u Srbiju dolazili iz Austrougarske ili Dubrovnika.[1] Iako se dolaskom Osmanlija u Srbiji sve menjalo u medicini, uvek je bio i po neki lekar, Grk, Jermenin, Turčin, Francuz, koji je ciljano došao ili zaluta u Srbiju, zadržao se u njoj izvesno vreme, pa u njoj i umro ili nastavio dalje.[2]

Istorija uredi

Bolesne članove svojih porodica viđeniji Srbi su u 19. veku slali u Zemun na lečenje, a i lekari prečani prelazili su u Beograd. Među najranijim svedočanstvima o lečenju ranjenih srpskih boraca u susednoj Austriji je dokument o lečenju Karađorđevog vojvode Cincar Janka Popovića u Zemunu od rana zadobijenih u bici na Mišaru (1806). Lečio ga je kontumacki hirurg Endrödy. Vojvoda je morao da napusti Zemun pre izlečenja iz straha da ne bude uhapšen.[3][4][5]

Po završetku drugog srpskog ustanka, školovani lekari su počeli da dolaze u Srbiju nekoliko godina kasnije, kada se otpočelo sa organizovanjem uporedne srpske vlasti. Među prvim lekarima u Srbiju su došli dr Antonio Mavromat 1819. iz Bukurešta, a zatim dr Kamber iz Novog Sada. Za upravnika prvog karantina na granici knez Milan je postavlji dr Minasa koji će 1823. lečiti i njegove članove porodice. Zatim dolaze dr Valkoni, dr Fidler, dr Birg, dr Budaija, dr Šlezinger i dr Panajot Papakostopulos koji su bili svršeni doktori medicine.

Beogradski vezir bi u slučaju bolesti pozivao direktora zemunskog kontumaca dr Minasa, a činili su to kasnije i knez Miloš i njegova braća. Pošto ih nisu zadovoljavali uslovi života i rada brzo su napuštali posao i vrlo često menjali mesta boravka kružeći između Kragujevca, Beograda i Šapca, i tako postali putujući lekari stranc, koji se se ustručavali da dođu u Srbiju ilu su postavljali neostvarive uslove da ne bi došli.[6][7][8][9][10] [11]

Među prvim putujućim „lekarima“ u Srbiji bio je Nićifor Ninković, koji je došao ustaničkih godina, negde oko 1807. godine, iz Srema u Beograd, da kao i mnogi pre i posle njega pomogne borbu Srbije za oslobođenje. Učestvovao je u bitkama, pa i u dve veće, na Javoru i Deligradu, i radio kao pisar kod Karađorđevih kneževa. Ovaj „berberbaa, doktor i hirurg“, kako je sam sebe nazivao, bio je pisac jednog od najinteresantnijih dela srpske memoarske literature – „Žizniopisanija moja“.[12] Kako je ubrzo po dolasku u Srbiju bio razočaran nasilništvom, primitivizmom i samovoljom ustaničkih vojvoda. Otišao je preko Vlaške u Carigrad, gde je izučio berberski zanat i „doktoriju“, pa se 1819. godine vratio ponovo u Srbiju i otvorio „berberski dućan“ u Beogradu.

Nije tada bila mala stvar biti pismen, a uz to znati i nekoliko stranih jezika, a on je poznavao nemački, ruski, kasnije naučio i grčki i turski. Nićiforu je bilo devetnaest godina, ali nije bila u pitanju samo mladalačka osionost, već i to što nije dao nepismenim glavešinama da ga vređaju i ponižavaju, pa se svađao s njima i dolazio u sukobe.

Ubrzo ga je protiv njegove volje uzeo knez Miloš za svog ličnog berbera i „hirurga“. Na ovoj dužnosti izdržao je četiri godine, i veštim lukavstvom uspeo je da pobegne od Miloševe samovolje i ponižavajućeg ponašanja prema njemu, i krene na putovanje. Kad se vratio u Srbiju, posle Miloševe abdikacije, nije se više mogao baviti „doktorlukom“. Umro je u Požarevcu pedesetih godina 19. veka.[13][14]

Ipak dolazak i postavljanje novih školovanih lekara teklo veoma sporo. Prvi diplomirani doktor medicine, došao je u Beograd 1821. godine. Bio je to Napolitanac - karbonar dr Vita Romita, koji je jedno vreme bio u pratnji turskog guvernera Abdurahman-paše, da bi kasnije prešao u Miloševu službu.[15][16] Dr Vito Romita (1783–1828), Italijan, Napolitanac i karbonar, borac za ujedinjenje Italije, dolšao je iz Carigrada 1823, kao lekar beogradskog vezira Abdu-Rahmana, dobio je na poklonio zemljište na Vračaru u Beogradu, gde je sagradio kuću na sprat, doktorovu kulu. Bio je vaspitač Miloševe ćerke Jelisavete i Jevremove ćerke Simke. Lečio je i Jelenku, „malu gospođu“, i Gavrila (ljubavnicu kneza Miloša i njenog sina). Zadržao se u Kragujevcu do 1827. kada je otišao u Bukurešt, a kuću i praksu u Beogradu ostavio svom zetu, dr Kunibertu, takođe Italijanu.[17] (13, 18–20, 23).

Jevrem Obrenović, brat kneza Miloša (koji je od 1816. do 1831. godine živeo u Šapcu u svojstvu komandanta Drinosavske oblasti), bio je jedini pismen od Obrenovića, i jedan je od prvih Obrenovića zaslužan za dolazak stranih putujućih lekara u Srbiju, jer je rano shvatio značaj zdravstvene zaštite.[18] Tako je po odobrenju, a na molbu kneza Miloša, iz Petrovaradina u Šabac povremeno dolazio doktor Kamber radi lečenja gospodara Jevrema, članova njegove porodice i nekih viđenijih građana. Istim povodom je povremeno iz Kragujevca putova po Srbiji i sam doktor Vito Remita, lični lekar kneza Miloša.[1]

Lekari Grci i Cincari uredi

U Srbiji tog vremena bilo je dosta „putujućih lekara“- hećima, a najviše Grka, željnih zarade. A bilo je i onih sumnjivog obrazovanja. Feliks Kanic, austrijski putopisac, upoznao je 1860. godine u Nišu grčkog lekara Milerijadisa, koji je posedovao sumnjivu diplomu, kao i njegov kolega vojni lekar Cincar, Zakarije. Adolfo od Karamana, francuski grof, prolazeći kroz Niš 1829. godine, zatekao je u njemu putujućeg doktora Francuza.[19]

Donoseći sa sobom starobalkanske kulture u polupraznu i turskim najezdama opustošenu Srbiju, lekari Cincari će Srbiji darovati zanimanja karakteristična za zapadnu Evropu. Tako će prvi farmaceuti-lekari biti upravo Cincari. Kneževa kancelarija im je izdavala i „pasoše“ kao verodostojne dokumente, da mogu lečiti narod po beogradskom pašaluku.[20]

Prvi diplomirani lekari Grk koji se zadržao u Kragujevcu bio je: dr Konstantin Aleksandridi, koji je imao zvanje „doktora medicine i lekara knjaza srbskog“, a radio je u Kragujevcu od 1819 do 1821. Posle samo dve godine napustio je Srbiju „jer su mu počeli platu preko pogodbe umanjivati“.

Lekari prečani uredi

Treća decenija 19. veka veoma je značajna za medicinske prilike u Srbiji. Cela Srbija iskreno je želelela da dobije školovane lekare. Vuk Karadžić je nastojao da zemlja dobije što više visokoškolovanih ljudi, a posebno se zalagao da bude više lekara. Međutim, mnogi „prekosavski“ ljudi bili su nepoverljivi prema oslobođenoj Srbiji, gledali su u njoj oličenje Turske, u kojoj čovek nije siguran sa svojim životom ni sa imenom.[21]

Posle odlaska Grka Turaka i Italijana, u Kneževini Srbiji preovladavali su lekari iz Habsburške Monarhije, među kojima i Srbi lekari sa teritorije današnje Vojvodine.

Prema sredini veka u Srbiju je dolazilo sve više lekara slovenske narodnosti: Čeha, Slovaka, Rusina, Poljaka.[a][22] I onda kada je od šezdesetih godina 19. veka kada je sve više bilo novih generacije školovanih Srbijanaca lekara, strani lekarai i „lekari prečani“ još godinama su preovlađivali u lekarskim redovima Kneževine Srbije. Mnogi od njih su se u Srbiji trajno nastanili, zasnovali porodice i svojim radom značajno doprineli njenom kulturnom napretku.

Sredinom 19. veka, u vreme panslavizma i srpskog pokreta u Južnoj Ugarskoj, Srbija je za obrazovane ljude iz Austrijske carevine bila privlačna zemlja. Ona je još uvek bila vazalna turska kneževina, ali sa značajnim stepenom autonomije i građanskih prava, opredeljena da istraje na putu kulturnog napretka i osvajanja potpune slobode, ili kako je Srbiju predstavio Atanasije Nikolić u nacrtu prvog pečata Društva srpske slovesnosti:

Privlačnost Srbije bila je i u tome što je posle petovekovnog turskog ropstva ona bila neistražena zemlja – čitavo „neobrađeno polje“.

Do 1839. godine, u Kneževini Srbiji je bilo školovanih lekara samo u Beogradu, Kragujevcu i Požarevcu. Osim u ovim mestima, postojali su i gardijski lekari u gradovima gde su bili stacionirani delovi Kneževe garde (Čačku, Karanovcu i Ćupriji), kao i u karantinima (Aleksincac, Rača, Radujevac) i lečilištu u Soko Banji.

Jedan od najznačajnijih događaja, vezanih za istoriju zdravstva u tek osnovanoj Kneževini Srbiji predtavljala je epidemija kuge (u leto i početkom jeseni 1837. godine) koju su, iz Egipta i Male Azije, u unutrašnjost Balkana preneli turski vojnici (nizami).14 Epidemija je prepolovila stanovništvo Niša i Pirota, a krajem jula 1837. godine, kuga je prešla granicu Kneževine Srbije (Ražanj i Aleksinac). Uspešno zaustavljanje pomenute epidemije u Pomoravlju, ukazuje na prilično brzu i efikasnu reakciju uprave mlade srpske Kneževine, koja je uspela da spreči širenje zaraze ka unutrašnjosti Srbije i većim gradskim naseljima (Kragujevac, Požarevac, Beograd). Ključnu ulogu u zaustavljanju epidemije odigrao je zemunski lekar, dr Karlo Nađ, koji je na poziv kneza Miloša došao u Jagodinu, i u periodu od avgusta do oktobra 1837. godine, obavljao težak i opasan posao na suzbijanju zaraze.[23]

Prvi srpski lekari uredi

 
Dr Jovan Stejić

Među prvim lekarima, Srbi su uspeli da privole mladog lekara iz Arada, dr Jovana Stejića, peštanskog i bečkog studenta, da dođe u Šabac 1829. godine kod gospodar Jevrema Obrenovića i u postojeću bolnicu. Dr Jovan Stejić je tako postao prvi lekar Srbin koji je došao na stalni rad. Doduše u Šapcu se zadržao samo dve godine. Odlaskom gospodara Jevrema 1831. godine u Beograd s njim je i on otišao.

Potom je otišao kod kneza Miloša u Kragujevac za njegovog ličnog lekara, što je Miloš sa velikim zadovoljstvom prihvatio. Naime, prvi put mu je lekar bio Srbin te mu nisu bili potrebni prevodioci.

 
dr Karlo Pecek

Dr Stejić je bio zainteresovan za žurnalistiku i spisateljstvo. U Beču je izdao praktičnu knjigu pod nazivom „Makrobiotika“, a potom „Zabave za razum i srce“. Za načelnika saniteta dr Stejić je postavljen 1840. Godinu dana kasnije imenovan je za Državnog sekretara na kom položaju ga je i smrt zatekla 1853. Na kraju valja reći da je doktor Stejić bio među osnivačima Društva srpske slovesnosti potom i potpredsednik.

Posle doktora Stejića, drugi strani lekar bio je Solmon Azdrijev, hirurg koji je došao 1832. godine. Dr Azdrijev nije bio zadovoljan svojim pacijentima i određenom platom, pa se često pismeno žalio knezu Milošu.

Sledeći lekar bio je dr Karlo Pacek, rođen 1807. u Mađarskoj, medicinske studije završio je u Pešti. On je bio pionir zdravstvene službe u Kneževini Srbiji. Radio je u Šapcu, Beogradu i Kragujevcu, a kod kneza Miloša bio je više savetnik nego lekar. Na početku 1834. došao je u Šabac i u Sudu šabačke opštine sačinio ugovor o postavljenju za nahijskog lekara. Kasnije je postavljen za lekara drinosavske komande, što je prethodilo postaljenju za okružnog fizikusa.

Dr Emerih Lindenmajer je treći lekar stranac koji je došao u Srbiju i koji je neobično zaslužan za razvoj vojne i civilne zaštite u Srbiji.

Napomene uredi

  1. ^ U 18. i 19. veku Habsburška Monarhija je, pored Austrije i Mađarske (Ugarske), obuhvatala široku teritoriju, u čiji sastav je ulazila većina slovenskih zemalja: Češka, Slovačka, Galicija, Ukrajina, Hrvatska, Dalmacija, Slavonija i teritorija današnje Vojvodine

Izvori uredi

  1. ^ a b T. R. Đorđević, Medicinske prilike za vreme prve vlade kneza Miloša Obrenovića, Beograd 1921, 1–98.
  2. ^ Nikolić, V. (1940). Iz narodne medicine u Nišu za vreme turske vladavine. Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu, 15. pp. 41-48.
  3. ^ Katić R. O lečenju Karađorđevog vojvode Cincar Janka Popovića u Zemunu 1806. godine, SACL, sv. 12, 1519–1521, 1954.
  4. ^ Jakševac N. L. Srbi prečani kao lekari i apotekari Miloševa doba, SACL, sv. 4, str 363–367, 1948.
  5. ^ Mihajlović V. Prvi diplomirani lekari u obnovljenoj Srbiji, SACL, sv. 1, str. 8–17, 1937.
  6. ^ Đorđević PT. Medicinske prilike u Srbiji za vremeprve vlade kneza Miloša Obrenovića 1815–1839. Beograd: Ministarstvo zdravlja, 1939.
  7. ^ Arhiva. Fond Ministarstva unutrašnjih dela – Sanitetsko odeljenje C. 1839, 1840, 1841, 1842, 1844, 1845, 1846, 1847, 1848, 1849, 1851. Beograd, Arhiv Srbije, 2012.
  8. ^ Arhiva. Fond Ministarstva unutrašnjih dela – Sanitetsko odeljenje C. 1852, 1857, 1858, 1860, 1861, 1862, 1863, 1865, 1866, 1867, 1868, 1870. Beograd: Arhiv Srbije, 2012.
  9. ^ Arhiva. Kragujevac: Klinički centar „Kragujevac“, Kragujevac, 2012.
  10. ^ Arhiva. Kragujevac: Medicinski fakultet univerziteta u Kragujevcu, Kragujevac, 2012.
  11. ^ Arhiva Muzeja zdravstvene kulture. Kragujevac: Klinički centar „Kragujevac“, 2012.
  12. ^ Ninković N. Žizniopisanija moja, Beograd, 1988.
  13. ^ Kovačević B. O neobjavljenim uspomenama Nićifora Ninkovića, berberina Kneza Miloša, Let. Mat. Srpske, 1953.
  14. ^ Stanojević V. Istorija srpskog vojnog saniteta. Beograd: Štamparija Zlatibor, 1925.
  15. ^ T. R. Đorđević, Medicinske prilike za vreme prve vlade kneza Miloša Obrenovića, Beograd 1921, 1–98.
  16. ^ Arhiv Srbije, Kneževa kancelarija 1822–1839, XVIII, Lekari i apotekari.
  17. ^ Matović DZ. 150 godina Kragujevačke bolnice. Hronika prve stalne bolnice u Srbiji. Kragujevac: Okružna podružnica Srpskog lekarskog društva, 2010.
  18. ^ Stanojević V. Početak stvaranja srpskog lekarskog kadra. U: Spomenica 1872-1972. Beograd: Srpsko lekarsko društvo; 1972. pp. 1-5.
  19. ^ Andrejević, B. (1995). Adolfo od Karamana, u: Enciklopedija Niša (istorija). Gradina. Niš. pp. 2-2.
  20. ^ Đorđević T. Medicinske prilike za vreme prve vladavine Kneza Miloša Obrenovića (1815—1839). Beograd: Ministarstvo narodnog zdravlja; 1921.
  21. ^ Jovan Maksimović Lekari prečani u srpskom civilnom i vojnom sanitetu u XIX veku i početkom HH veka 2017, 326 str. ISBN 978-86-7946-215-2.
  22. ^ Stanojević V. Lekari Poljaci u srpskoj službi, SACL, sv. 4. (1957). str. 490–492
  23. ^ M. Protić, B. Pavlović, Kako je kuga 1837. godine ušla u Srbiju, Arhiv za istoriju zdravstvene kulture Srbije, 2, Beograd 1972, 183-184.

Literatura uredi

  • Marjanović V. Zdravstvena kultura Kragujevca u XIX veku. Kragujevac: OOUR “ Farmacija-Kragujevac”; 1979.

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Путујући_страни_лекари_у_Србији&oldid=26984668”