Карло Пацек

лекар

Карло Пацек (Karol Pacek; Мезоберењ, децембар 1807фебруар 1876) пореклом Словак лутерант, пионир здравствене службе у Кнежевини Србији[1], један од дворских и личних лекара кнеза Милоша Обреновића, организатор војног и цивилног санитета заједно са др Емерихом Линденмајером у обновљеној Србији, после вишевековног ропства под Османлијама, и први лекар у Србији који се бавио баленологијом.[2][3]

Карло Пацек
Карло Пацек.jpg
Рођење1807.
Мезоберењ, Угарска
Смрт1876.
Беч, Хабсбуршка монархија
ПребивалиштеКнежевина Србија
ПољеОрганизација здравствене службе
Познат поИновацијама у балнеологији и Закону о окружним лекарима и физикусима (познатом и као „Пацеков закон“, из 1839)
Личних лекара кнеза Милоша Обреновића

Живот и каријераУреди

Рођен је 1807 године у варошици Мезе Берени или Мезеберењи у Мађарској (Угарска).[4] Медицину је дипломирао 1833. године у Пешти у Хабсбуршкој монархији која је 18. и 19. веку, поред Аустрије и Мађарске (Угарске), обухватала широку територију, у чији састав је улазила већина словенских земаља: Чешка, Словачка, Галиција, Украјина, Хрватска, Далмација, Славонија и територија данашње Војводине.[2]

По дипломирању као један од многих лекара пречана др Карло Пацек, дошао је у Србију 1834. године, која је тада имала мање од 700 хиљада становника, у време последњих година прве владе Милоша Обреновића.[1] Лекарску праксу у Србији прво је обављао као окружни физикус Подринско-савске команде у Шапцу,[5] затим као гардијски лекар са чином капетана у кнежевој гарди у Крагујевцу.[6][7]

Године 1837. постављен је на српском двору као саветник и лични лекара кнеза Милоша.[8] Након што је у „Попечитељству внутрених дјела“ основано „Одјеленије карантинско“ са санитетом које је било надлежно за здравствену заштиту целе земље, народа и војске, за начелника овог одељења кнез Милош је, указом од 15. марта 1839. године, поставио др Карла Пацека, за првог шефа санитета у обновљеној Србији. Крајем 1839. годин др Јован Стејић је био постављен на место шефа цивилног санитета, уместо др Пацека. Убрзо, након што је др Стејић био постављен за главног секретара Државног совјета, др Пацек је поново враћен на положај начелника санитета. На том положају др Пацек и др Стејић су били више пута измењивани.[9]

Први је у Србији извршио форензичку експертизу и балзамовао тело Милана (1839), првог сина Милоша Обреновића.[10]

Карло Пацека био је први лекар који је за кнезом Милошем 1842. године отишао из Србије, да би се у њу вратио 1859. године заједно са Обреновићима. По повратку у Србију др Пацек се није више бавио медицином, већ је радио као саветник кнеза Михајла.

Умро је у Бечу 1876. године.[2]

ДелоУреди

Како је у 19. веку становништву стално претила опасност од појаве епидемије куге и других зараза из окружења Србије, Кнез Милош је да би спречио продор куге и других зараза у Србију наредио предузимање превентивних мера. Подигнути су карантини на главним граничним улазима и основан је санитетски кордон дуж турске границе.[11][12] У те активности били су укључени др Карло Нађ из земунског контуминаца као главни експерт, а као непосредни саветници са њим сарађивали су др Карло Пацек шеф „Карантинског одијеленија са санитетом“ др Линденмајер и др Куниберт.[13]

На основу искуствав стечених у раду са др Карлом Нађом, и сопственог искуства истраживања, Карло Пацек је у пролеће 1839. године, при крају прве владавине кнеза Милоша предложио Совјету решења према којима је требало извршити постављења физикуса по окрузима као и прописати њихова права и дужности. У допису, који је др Карло Пацек у својству Начелника Санитетског одељења у свом акту од 17. априла 1839. године, предложио је постављање нових физикуса и то образложио речима:[2]

Када се почетком 1839. у многим окрузима у Србији појавила епидемија великих богиња, у циљу њеног сузбијања издао је „Правило за калемљење богиња“ (1839), којим је значајно умањена опасност од великих богиња. Међутим, како у народу вакцинација није била радо прихваћена, осим у случајевима када би епидемија непосредно припретила, шест година касније овај закон је морао да буде пооштрен.[14]

Пацек је средином 1842. године са др Емерих Линдермајер (првим шефом војног санитета) у Београду основао прво „Лекарско читалиште“ које је помогло лекарима у Србији да прате савремене токове науке. Поред тога он је својим колегама широм унутрашњости Србије набављао медицинске књиге које им је слао на читање.[15]

Први лекар у Србији који је извршио стручну експертизу и балзамовање тела рано преминулог Милошевог сина, кнеза Милана. био је др Карло Пацек.[16]

Др Карло Пацек први у Србији се бавио балнеологијом и први предложио да се воде из Рибарске, Јошаничке, Брестовачке, Паланачке и Вишњичке бање пошаљу на испитивање у Беч.[17] Након бројних анализа и истраживања Карло Пацек је све минералне воде у Србији класифиловао и утврдио којим болестима која одговара и како која вода треба да се употребљава.[18]

Објављене књиге и закониУреди

Карло Пацек је аутор већег број дела и закона из области организације санитетске службе и превентивне медицине, од којих су најпознатија:[2]

  • „Правило како се ваља од колере чувати и како се колера може познати, како се од ње ваља лечити и како се после ње ваља владати“,
  • „Упутство за лечење у лековитим бањама и за пијење минералних вода у Србији“
  • „Поученије о беснилу“,
  • „Правило за калемљење богиња“,
  • „Закон о окружним лекарима и физикусима“ (познат и као „Пацеков закон“), из 1839. године,
  • „Закон о лекарским платама и хонорарима“.[а]

НапоменеУреди

  1. ^ Према овом „Пацековом закону“ лекарима је одређена годишња плата од 300 сребрних талира, а лекарским помоћницима, ранарима, 200 талира. Лекари су наплаћивали за једно пелцовање против великих богиња 20 крајцара у граду и 10 крајцара у селу.[19]

ИзвориУреди

  1. ^ а б Слободан Јовановић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 3, Н-Р, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1928, стр. 310
  2. ^ а б в г д Станојевић В. Др Карло Пацек (1807–1876). Srp Arh Celok Lek 1958; 86:135–7.a
  3. ^ Иванић С. Прослава стогодишњице од оснивања Санитетског одељења у обновљеној Србији 1839. године, САЦЛ, св. 1–2, стр. 4–23, 1940. 122
  4. ^ Славица Жижић-Борјановић, Мирослав Јеринић, Примери поштовања и оданости међу народима и њиховим лекарима који се не смеју заборавити, Пројекат Растко, 2011.
  5. ^ Станојевић В. Шабац и Подриње у историји српске медицине у деветнаестом веку. Srp Arh Celok Lek 1958; 399–403.
  6. ^ Михајловић В. Први дипломирани лекари у обновљеној Србији, САЦЛ, св. 1, стр. 8–17, 1937.
  7. ^ Ignjatović M. Formiranje vojne sanitetske službe u Srbiji sredinom 19. veka. Vojnosanit Pregl 2003; 60: 509–15.
  8. ^ Предраг Тојић, Здравствене прилике шабачке нахије у постустаничкој Србији (2. део) - Шапчани лечили путујући лекари, Глас Подриња, број 3516, уредник Тања Трифковић, Глас Подриња а.д., Шабац, 12. 3. 2015.
  9. ^ Arhiva. Fond Ministarstva unutrašnjih dela – Sanitetsko odeljenje C. 1839, 1840, 1841, 1842, 1844, 1845, 1846, 1847, 1848, 1849, 1851. Beograd, Arhiv Srbije, 2012.
  10. ^ Весна Чекић, Лечили народ и војску, а земљу просвећивали, Дневник, Дневник Војводина прес д.о.о., 1. 9. 2011.
  11. ^ Đorđević PT. Medicinske prilike u Srbiji za vreme prve vlade kneza Miloša Obrenovića 1815–1839. Beograd: Ministarstvo zdravlja, 1939.
  12. ^ Jeremić R. Iz istorije zdravstvene kulture u Srbiji od 13. do kraja 19. veka. Beograd: Narodno zdravlje, 1950
  13. ^ Михајловић В. Борба против куге у Србији пре сто година, Библиотека ЦХЗ, 27, стр. 5–147. Београд, 1937.
  14. ^ Брана Димитријевић, Минералне воде Гамзиградске Бање у народном лечењу, Тимочки медицински гласник, број 36/2, уредник Жељка Алексић, Српско лекарско друштво, подружница Зајечар, 2011, ИССН 2406-1042
  15. ^ Stanojević V. Istorija medicine. Beograd: Medicinska knjiga, 1953.
  16. ^ Đorđević V. Prvih sto godina u razvoju lekarske struke u Srbiji. Beograd: Državna štamparija Kraljevine Srbije, 1904.
  17. ^ Михајловић В. Први дипломирани лекари у обновљеној Србији, IV, САЦЛ, св.6, стр. 1–9, 1938.
  18. ^ Gordana Živković, Mineralne vode Gamzigradske Banje u narodnom lečenju, Narodni muzej Zaječar, UDK: 615.838(497.11)(091); 398.32(497.11) ISSN 0350-2899, 29(2004) Suppl. 1 p. 59-62
  19. ^ Јован Максимовић, Марко Максимовић, Учешће лекара пречана у раном српском цивилном и војном санитету, Научно друштво за историју здравствене културе Војводине – Нови Сад, Секција за историју медицине Српског лекарског друштва – Београд

ЛитератураУреди

  • Недок А. Оснивање и почеци рада прве војне болнице у Београду. Vojnosanitet Pregl 2009; 66(3):245–248.
  • Константиновић Б. Први лекари Чехословаци у Србији. Miscellanea 3. Београд: Библиотека Централног хигијенског завода; 1940. с.203–207.
  • Српско лекарско друштво. Споменица 1872–1972. Ликови и дела истакнутих лекара у Србији пре оснивања Српског лекарског друштва. Београд: СЛД; 1972.
  • Мирољуб Манојловић, Двор и породица кнеза Милоша у Пожаревцу (1825-1839), Зборници докумената, Зборник 1, уредник Јасмина Николић, Историјски архив Пожаревац, 2011, ИСБН 978-86-84969-40-0
  • Брана Димитријевић, Славица Жижић-Борјановић, Медицинска терминологија и фразеологија и судбина Српског архива за целокупно лекарство, Зборник Матице српске за друштвене науке, број 142, Матица српска, Нови Сад, 2013, ИССН 2406-0836
  • Гордана М. Митровић, Градитељство бања Србије - 19. и прва половина 20. века - докторска дисертација Универзитет у Београду, Архитектонски факултет, 2015.
  • Будимир Павловић, Живот и дело српских научника, уредник Владан Д. Ђорђевић, САНУ, Београд, 2008.