Отворите главни мени

Карло Пацек (Karol Pacek; Мезоберењ, 18071876), лекар, словачког порекла, рођен у Угарској, био је један од дворских и личних лекара кнеза Милоша Обреновића, организатор војног и цивилног санитета заједно са др Емерихом Линденмајером у обновљеној Србији, после вишевековног ропства под Османлијама, и први лекар у Србији који се бавио баленологијом.[1][2]

Карло Пацек
Карло Пацек.jpg
Карло Пацек
Датум рођења1807.
Место рођењаМезоберењ
Угарска
Датум смрти1876.
Место смртиБеч
Хабсбуршка монархија
Пребивалиште Кнежевина Србија
ПољеОрганизација здравствене службе
Познат поИновацијама у балнеологији и Закону о окружним лекарима и физикусима (познатом и као „Пацеков закон“, из 1839.)
Личних лекара кнеза Милоша Обреновића

Живот и каријераУреди

Карло Пацек, по националности Словак, лутеровац, рођен је 1807 године у варошици Мезе Берени или Мезеберењи у Мађарској (Угарска). Медицину је дипломирао 1833. године у Пешти у Хабсбуршкој монархији која је 18. и 19. веку, поред Аустрије и Мађарске (Угарске), обухватала широку територију, у чији састав је улазила већина словенских земаља: Чешка, Словачка, Галиција, Украјина, Хрватска, Далмација, Славонија и територија данашње Војводине.[1]

По дипломирању као један од многих лекара пречана др Карло Пацек, дошао је у Србију 1834. године, где је најпре лекарску праксу обављао као окружни физикус Подринско-савске команде у Шапцу,[3] затим као гардијски лекар са чином капетана у кнежевој гарди у Крагујевцу.[4][5]

Године 1837. постављен је на српском двору за дворског лекара и личног лекара кнеза Милоша. Након што је у „Попечитељству внутрених дјела“ основано „Одјеленије карантинско“ са санитетом које је било надлежно за здравствену заштиту целе земље, народа и војске, за начелника овог одељења кнез Милош је, указом од 15. марта 1839. године, поставио др Карла Пацека, за првог шефа санитета у обновљеној Србији. Крајем 1839. годин др Јован Стејић је био постављен на место шефа цивилног санитета, уместо др Пацека. Убрзо, након што је др Стејић био постављен за главног секретара Државног совјета, др Пацек је поново враћен на положај начелника санитета. На том положају др Пацек и др Стејић су били више пута измењивани.[6]

Карло Пацека био је први лекар који је за кнезом Милошем 1842. године отишао из Србије, да би се у њу вратио 1859. године заједно са Обреновићима. По повратку у Србију др Пацек се није више бавио медицином, већ је радио као саветник кнеза Михајла.

Умро је у Бечу 1876. године.[1]

ДелоУреди

Како је у 19. веку становништву стално претила опасност од појаве епидемије куге и других зараза из окружења Србије, Кнез Милош је да би спречио продор куге и других зараза у Србију наредио предузимање превентивних мера. Подигнути су карантини на главним граничним улазима и основан је санитетски кордон дуж турске границе.[7][8] У те активности били су укључени др Карло Нађ из земунског контуминаца као главни експерт, а као непосредни саветници са њим сарађивали су др Карло Пацек шеф „Карантинског одијеленија са санитетом“ др Линденмајер и др Куниберт.[9]

На основу искуствав стечених у раду са др Карлом Нађом, и сопственог искуства истраживања, Карло Пацек је у пролеће 1839. године, при крају прве владавине кнеза Милоша предложио Совјету решења према којима је требало извршити постављења физикуса по окрузима као и прописати њихова права и дужности. У допису, који је др Карло Пацек у својству Начелника Санитетског одељења у свом акту од 17. априла, предлаже постављање нових физикуса и то образложио речима:[1]

Пацек је средином 1842. године са др Емерих Линдермајер (првим шефом војног санитета) у Београду основао прво „Лекарско читалиште“ које је помогло лекарима у Србији да прате савремене токове науке. Поред тога он је својим колегама широм унутрашњости Србије набављао медицинске књиге које им је слао на читање.[10]

Први лекар у Србији који је извршио стручну експертизу и балзамовање тела рано преминулог Милошевог сина, кнеза Милана. био је др Карло Пацек.[11]

Др Карло Пацек први у Србији се бавио балнеологијом и први предложио да се воде из Рибарске, Јошаничке, Брестовачке, Паланачке и Вишњичке бање пошаљу на испитивање у Беч.[12] Након бројних анализа и истраживања Карло Пацек је све минералне воде у Србији класифиловао и утврдио којим болестима која одговара и како која вода треба да се употребљава.[13]

Објављене књиге и закониУреди

Карло Пацек је аутор већег број дела и закона из области организације санитетске слушбе и превентивне медицине, од којих су најпознатија:[1]

  • „Правило како се ваља од колере чувати и како се колера може познати, како се од ње ваља лечити и како се после ње ваља владати“,
  • „Упутство за лечење у лековитим бањама и за пијење минералних вода у Србији“
  • „Поученије о беснилу“,
  • „Правило за калемљење богиња“,
  • „Закон о окружним лекарима и физикусима“ (познат и као „Пацеков закон“), из 1839. године,
  • „Закон о лекарским платама и хонорарима“. Према овом „Пацековом закону“ лекарима је одређена годишња плата од 300 сребрних талира, а лекарским помоћницима, ранарима, 200 талира. Лекари су наплаћивали за једно пелцовање против великих богиња 20 крајцара у граду и 10 крајцара у селу.[14]

ИзвориУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Станојевић В. Др Карло Пацек (1807–1876). Srp Arh Celok Lek 1958; 86:135–7.a
  2. ^ Иванић С. Прослава стогодишњице од оснивања Санитетског одељења у обновљеној Србији 1839. године, САЦЛ, св. 1–2, стр. 4–23, 1940. 122
  3. ^ Станојевић В. Шабац и Подриње у историји српске медицине у деветнаестом веку. Srp Arh Celok Lek 1958; 399–403.
  4. ^ Михајловић В. Први дипломирани лекари у обновљеној Србији, САЦЛ, св. 1, стр. 8–17, 1937.
  5. ^ Ignjatović M. Formiranje vojne sanitetske službe u Srbiji sredinom 19. veka. Vojnosanit Pregl 2003; 60: 509–15.
  6. ^ Arhiva. Fond Ministarstva unutrašnjih dela – Sanitetsko odeljenje C. 1839, 1840, 1841, 1842, 1844, 1845, 1846, 1847, 1848, 1849, 1851. Beograd, Arhiv Srbije, 2012.
  7. ^ Đorđević PT. Medicinske prilike u Srbiji za vreme prve vlade kneza Miloša Obrenovića 1815–1839. Beograd: Ministarstvo zdravlja, 1939.
  8. ^ Jeremić R. Iz istorije zdravstvene kulture u Srbiji od 13. do kraja 19. veka. Beograd: Narodno zdravlje, 1950
  9. ^ Михајловић В. Борба против куге у Србији пре сто година, Библиотека ЦХЗ, 27, стр. 5–147. Београд, 1937.
  10. ^ Stanojević V. Istorija medicine. Beograd: Medicinska knjiga, 1953.
  11. ^ Đorđević V. Prvih sto godina u razvoju lekarske struke u Srbiji. Beograd: Državna štamparija Kraljevine Srbije, 1904.
  12. ^ Михајловић В. Први дипломирани лекари у обновљеној Србији, IV, САЦЛ, св.6, стр. 1–9, 1938.
  13. ^ Gordana Živković, Mineralne vode Gamzigradske Banje u narodnom lečenju, Narodni muzej Zaječar, UDK: 615.838(497.11)(091); 398.32(497.11) ISSN 0350-2899, 29(2004) Suppl. 1 p. 59-62
  14. ^ Јован Максимовић, Марко Максимовић, Учешће лекара пречана у раном српском цивилном и војном санитету, Научно друштво за историју здравствене културе Војводине – Нови Сад, Секција за историју медицине Српског лекарског друштва – Београд

БиблиографијаУреди

  • Недок А. Оснивање и почеци рада прве војне болнице у Београду. Vojnosanitet Pregl 2009; 66(3):245–248.
  • Константиновић Б. Први лекари Чехословаци у Србији. Miscellanea 3. Београд: Библиотека Централног хигијенског завода; 1940. с.203–207.
  • Српско лекарско друштво. Споменица 1872–1972. Ликови и дела истакнутих лекара у Србији пре оснивања Српског лекарског друштва. Београд: СЛД; 1972.