Radoslav Sablja

Radoslav Sablja (grčki: Ράδοςθλάβος Σαμπίας; umro 1406) je bio srpski vlastelin u službi vizantijskih careva Andronika IV i Jovana VII.

Biografija

Georgije Ostrogorski i Franc Degler su smatrali da Radoslavljeva porodica stiče posede u zaleđu Svete Gore najverovatnije tokom Dušanove vladavine. U vizantijskoj službi našla se nakon reokupacije Serske oblasti koju su posle Dušanove smrti (1355) držali carica Jelena i Uglješa Mrnjavčević. Posredno o tome svedoči Andronikova povelja Radoslavu iz 1378. godine i dokument cara Jovana iz 1405. godine u kome se Radoslav naziva "dvoraninom Carstva mi". S obzirom na ime, može se pouzdano zaključiti da je Radoslav bio srpskog porekla. Radoslav je u istorijskoj nauci zapažen na osnovu nekoliko podataka koji su pronađeni u arhivi manastira Svetog Pavla. On je 1. juna 1405. godine, uz dopuštenje vizantijskog cara Jovana VII i posredovanje svog duhovnika, Antonija Bagaša, poklonio manastiru polovinu svoja dva sela u Kalamariji, Avramita i Neohoriona. Ova sela mu je još 1378. godine u naslednu proniju potvrdio car Andronik IV. Drugu polovinu imali su da drže za života Radoslavljevi sinovi, Laskaris i Duka, da bi po njihovoj smrti i ona prešla u vlasnišstvo manastira Svetog Pavla. Car Jovan Paleolog je istog meseca, na zahtev igumana Antonija, potvrdio Radoslavljeve darove. Nakon smrti Radoslava i igumana Antonija, Jovan je, na zahtev sveštenika manastira, ponovo potvrdio posede koje je Radoslav darovao. Despot Andronik Paleolog, upravnik Soluna, takođe je potvrdio dar 1419. godine.

U grčkim izvorima Radoslav se navodi kao Ράδοςθλάβος Σαμπίας. U dokumentu despota Andronika iz 1419. godine samo Σαμπίας. Godine 1979. objavljen je jedan turski dokument u kome se navodi kao Sabyai. U pitanju je isprava Murata kojom je potvrdio povelju svoga oca Orhana iz 1386. godine. Izgleda da je Radoslav prihvatio vrhovnu tursku vlast tokom njihove prve uprave nad Svetom Gorom (1383-1403). Nakon povratka Vizantinaca ponovo je u službi cara Jovana. Njegov nadimak prevodi se kao "Sablja". Izgleda da je oružje sablja kod Srba došlo preko Mađara. Sporadično se koristi sve do sredine 14. veka. Sablja se u 15. veku, preko Turaka, sve više širi u naoružanju srpske vojske. Verovatno je Radoslav, ili njegov otac, bio izvrstan rukovalac ovim oružjem.

Izvori

• Bubalo, Đorđe (2007). „Ραδοσθλάβος Σάμπιας - Radoslav Sablja”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 44: 459—463.