Retikularna teorija nervnog sistema

Retikularna teorija je zastarela naučna teorija u neurobiologiji koja je tvrdila da je sve u nervnom sistemu, kao što je mozak, jedna kontinualna mreža. Koncept je postavio nemački anatom Jozef fon Gerlah 1871. godine, a najviše ga je popularizovao nobelovac, italijanski lekar Kamilo Golđi.

Međutim, ta teorija je opovrgnuta kasnijim zapažanjima španskog patologa Santijaga Ramona i Kahala, koristeći tehniku bojenja koju je otkrio Golđi, a koja je pokazala da je nervno tkivo, kao i druga tkiva, napravljeno od nezavisnih ćelija. Pokazalo se da je ova doktrina neurona tačan opis nervnog sistema, dok je retikularna teorija diskreditovana.

Zagovornici dve suprotne teorije, Golđi i Ramon i Kahal, zajedno su nagrađeni Nobelovom nagradom za fiziologiju i medicinu 1906. godine, „kao priznanje za njihov rad na strukturi nervnog sistema“.

Razvoj teorije

Kamilo Golđi italijanski je naučnik i lekar. Bio je profesor anatomije, histologije, opšte patologije. Dobitnik je Nobelove nagrade za fiziologiju i medicinu 1906. zajedno sa španskim histologom Santijagom Ramonom i Kahalom za doprinose u izučavanju nervnog sistema.

Godine 1863. nemački anatom Oto Fridrih Karl Dajters opisao je postojanje nerazgranatog tubularnog procesa (aksona) koji se proteže od nekih ćelija u centralnom nervnom sistemu, posebno iz lateralnog vestibularnog jezgra. Godine 1871. Gerlah je predložio da se mozak sastoji od "protoplazmatske mreže", otuda osnova retikularne teorije.

Prema Gerlahu, nervni sistem se jednostavno sastojao od jedne neprekidne mreže zvane retikulum. Godine 1873. Golđi je izumeo revolucionarnu metodu za mikroskopsko istraživanje zasnovanu na specifičnoj tehnici bojenja nervnih ćelija, koju je nazvao "La reazione nera" ​​("crna reakcija"). Bio je u stanju da pruži zamršen opis nervnih ćelija u različitim regionima cerebro-kičmene ose, jasno razlikovajući akson od dendrita. Napravio je novu klasifikaciju ćelija na osnovu strukture njihovog nervnog produženja, a kritikovao je Gerlahovu teoriju „protoplazmatske mreže“.

Golđi je tvrdio da u sivoj materiji posmatra izuzetno gustu i zamršenu mrežu, sastavljenu od mreže isprepletenih grana aksona koji dolaze iz različitih slojeva ćelija („difuzna nervna mreža“). Ova struktura, koja proizilazi iz aksona i stoga je suštinski drugačija od Gerlahove hipoteze, izgledala je po njegovom mišljenju kao glavni organ nervnog sistema, organ koji povezuje različite cerebralne oblasti i anatomski i funkcionalno putem prenosa električni nervni impuls. Iako su Golđijevi raniji radovi između 1873. i 1885. jasno opisivali aksonalne veze kore malog mozga i olfaktorne lukovice kao nezavisne jedna od druge, njegovi kasniji radovi, uključujući Nobelovo predavanje, pokazali su da je ceo granularni sloj kore malog mozga okupiran mrežom grananja i anastomoze. To je bilo zbog njegovog snažnog uverenja u retikularnu teoriju.

Dokazivanje suprotnog

Ilustracija Ramon i Kahala neuronskih morfologija u slušnom korteksu.

Godine 1877. engleski fiziolog Edvard Šefer opisao je odsustvo veza između nervnih elemenata u omotaču meduza. Norveški zoolog Fritjof Nansen je takođe izvestio 1887. da u svom doktorskom istraživanju (Struktura i kombinacija histoloških elemenata centralnog nervnog sistema) nije našao nikakve veze između procesa ganglijskih ćelija vodenih životinja. Do kasnih 1880-ih, počela je da se pojavljuje ozbiljna opozicija retikularnoj teoriji.

Vilhelm His u Lajpcigu je proučavao embriološki razvoj centralnog nervnog sistema i zaključio da su njegova zapažanja u skladu sa klasičnom teorijom ćelija (da su nervne ćelije pojedinačne ćelije), a ne retikularnom teorijom. Godine 1891. drugi nemački anatom Vilhelm Valdejer je takođe podržao teoriju izjavom da je nervni sistem, kao i druga tkiva, sastavljen od ćelija, koje je nazvao „neuroni“. Koristeći istu Golđijevu tehniku, Ramon i Kahal je potvrdio da su diskretni neuroni postojali, čime je ojačao koncept doktrine o rastućem neuronu. Golđi, međutim, nikada nije prihvatio ova nova otkrića, a kontroverza i rivalstvo između dva naučnika trajali su čak i nakon što su zajedno dobili Nobelovu nagradu 1906. godine. Nobelova nagrada se čak naziva stvaranjem „olujnog centra histološke kontroverze“. Ramon i Kahal je to čak prokomentarisao:

„ Kakva okrutna ironija sudbine upariti, poput sijamskih blizanaca, naučnih protivnika tako kontrastnog karaktera! ”

Pedesetih godina 20. veka, elektronska mikroskopija je konačno potvrdila postojanje pojedinačnih neurona u centralnom nervnom sistemu, kao i postojanje praznina između neurona zvanih sinapsa. Retikularna teorija je konačno opovrgnuta u celosti.