Ričard Trevitik

Ričard Trevitik (engl. Richard Trevithick; Kornvol, 13. april 1771Kent, 22. april 1833) je bio britanski pronalazač i rudarski inženjer iz Kornvola, jednog od vodećih rudarskih krajeva toga doba. Trevitik je još od rane mladosti bio upućen u rudarstvo i inženjering. Sin lokalnog rudarskog šefa, postao je jedan od pionira i osnivača drumskog i železničkog saobraćaja na parni pogon. Njegov najznačajniji doprinos je razvoj prve parne mašine visokog pritiska, a takođe je sagradio i prvu potpunu radno sposobnu železničku parnu lokomotivu, koja je 21. februara 1804. bila prva lokomotiva u svetu koja je izvukla železničkom prugom teret duž deonice od rudnika gvožđa do obližnje željezare u Velsu.

Ričard Trevitik
Trevithick Richard Linnell.jpg
Ričard Trevitik, portret iz 1816.
Puno imeRičard Trevitik
Datum rođenja(1771-04-13)13. april 1771.
Mesto rođenjaKornvol
 Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti22. april 1833.(1833-04-22) (62 god.)
Mesto smrtiKent
 Ujedinjeno Kraljevstvo

Trevitik je kasnije radio kao rudarski konsultant u Peru, a potom vršio istraživanja Kostarike. Tokom svoje karijere prošao je mnoge uspone i padove, a u jednom trenutku suočio se i sa finansijskom propašću. Na vrhuncu svoje karijere postao je poznata i poštovana ličnost u rudarstvu i u inženjeringu. Danas je njegov doprinos najviše poznat i sačuvan u rudarskim, inženjerskim i železničkim krugovima.

Detinjstvo i mladostUredi

Ričard Trevitik je rođen na imanju, blizu sela Ilogan, između Kimborna i Redruta, u srcu jedne od najbogatijih oblasti rudama u Kornvolu. Bio je najmlađe i jedino muško dete od šestoro dece lokalnog rudarskog šefa Ričarda Trevitika starijeg (1735—1797) i Ane Tigi (umrla je 1810.), kćerke jednog rudara. Ričard mlađi je bio vrlo visok u odnosu na svoje vršnjake i tokom detinjstva se više zanimao za igru nego za školu. Roditelji su ga poslali u obližnju varošicu Kimborn da završi školu, u kojoj nije pridavao mnogo pažnje učenju. Jedan od njegovih školskih majstora ga je opisao sledećim rečima: „neposlušan, spor, tvrdoglav, razmažen dečak, često odsutan i veoma nepažljiv“. Još kao dete imao je priliku da vidi parnu mašinu koja ispumpava vodu iz okna rudnika bakra i kalaja. U to doba, u neposrednom susedstvu, živeo je i radio, Vilijam Merdok, saradnik i zastupnik firme za proizvodnju parnih mašina Bolton & Vat, vlasništvo Metjua Boltona i Džejms Vata, a koji je kasnije, pod njihovim uticajem, postao i sam pronalazač i pionir u usavršavanju parnih mašina. Merdok i njegovi ogledi sa drumskom lokomotivom na parni pogon su imali sigurno veliki uticaj na mladog Trevitika, koje su isto tako oduševljavale i lokalne meštane i rudare.

U svojoj 19. godini, Trevitik se prvo zaposlio u obližnjem rudniku. Bio je oduševljen svojim poslom a ubrzo je stekao status konsultanta što je bilo neobično za tako mladog čoveka, a najverovatnije zbog ugleda koji je uživao njegovog otac. Godine 1797. Trevitik se oženio sa Dženi Harvej sa kojom će kasnije imati šestoro dece. Dženi je bila kćerka bivšeg rudara koji će 1779. godine osnovati malu livnicu.

Mašina visokog pritiskaUredi

 
Trevitikova 14-a mašina visokog pritiska po predu, izrađena oko 1804.

Do tog doba, parne mašine bile su „atmosferskog“ tipa, koje je originalno izumeo Tomas Njukomen 1712. i koje su isto tako poznate kao mašine niskog pritiska. Džejms Vat, tokom poslovne saradnje sa Metjuom Boltonom, imao je brojne patente koje su značajno usavršile i poboljšale rad Njukomenove mašine, a pogotovo „patent za odvojeni kondenzator pare“.

Godine 1797., Trevitik se zaposlio u drugom obližnjem rudniku Ding Dong, ovog puta kao rudarski inženjer. Tamo je započeo pionirske oglede sa visokim pritiskom pare. Radio je na izradi i unapređenju parne mašine kako bi izbegao autorski patent firme Bolton & Vat na odvojeni kondenzator pare. Trevitik nije bio prvi koji je razmišljao o tzv. „jakoj pari“. Vilijam Merdok je bio razvio i demonstrirao model parne kočije, počevši od 1784., koju je ponovo demonstrirao Trevitiku na njegovu znatiželju. U stvari, Trevitik i Merdok su bile komšije u Redrutu 1797. i 1798. Nakon toga Trevitik je počeo da radi na izradi prvih modela parne mašine visokog pritiska (od nekoliko atmosfera), prvi je bio stacionaran, a potom drugi koji je bio ugrađen na drumske kočije. Koristio je dvopotisni cilindar, sa distribucijom pare putem četvorosmernog ventila. Izduvna para je izlazila putem vertikalne cevi ili čunka u vazduh, čime je izbegao „kondenzator“ i povredu Vatovog patenta. Linearno kretanje je bilo direktno izmenjeno u kružno kretanje preko kurble.

Trevitik je završio izradu svoje drumske parne lokomotive (kočije) 1801. Uoči Božića iste godine prvi put je uspešno testirana „drumska mašina“ prevozeći 10 putnika i postiže brzinu od 10km/h Četvrtom ulicom u Redrutu, a potom nastavljajući da vozi u pravcu kamborskog raskršća i obližnjeg sela Bekom.[1] Njegov rođak i saradnik, Endru Vivijan, usmeravao je mašinu. Ovaj događaj je šire prihvaćen i priznat kao prvi uspešni prevoz na parni pogon. Tri dana kasnije, tokom ispitivanja i vožnje, drumska lokomotiva se oštetila, nakon prelaska preko rupe na putu. Vozilo je ostavljeno u najbliže pokrivenom objektu, međutim, nepažnjom vatra nije bila ugašena dok su „vozači“ otišli u kafanu na obrok od pečene guske i piće. U međuvremenu, voda je proključala, a mašina se pregrejala i zapalila. Trevitik ovo nije smatrao za ozbiljnu smetnju već za grešku operatera.

 
Crtež Trevitikove parne lokomotive iz Kolbrukdejla, Šropšir.

Naredne, 1802. godine, Trevitik je patentirao mašinu visokog pritiska. Da bi dokazao svoje ideje izradio je stacionarni model u jednoj firmi u Šropširu, 1802. Nakon merenja izbrojano je četrdeset takta klipom za minut, sa pritiskom u kotlu od 145 psi (funti po kvadratnom inču).

Preduzeće Kolbrukdejl, iz istoimenog sela u Šropširu, izradilo je Trevitikovu parnu lokomotivu, ali je malo podataka ostalo sačuvano o tome, uključujući i to da li je bila vozno upotrebljiva. Jedini podatak sačuvan o toj lokomotivi je tehnički crtež koji se nalazi u Muzeju nauke u Londonu, uključujući Trevitikovo pismo svom prijatelju Dejvisu Gridu. Konstruktivno rešenje je činilo jedan horizontalni cilindar smešten u kotlu. Zamajac pokreće točkove na jednoj strani putem zupčanika, a osovina se nalazi na kotlu, bez rama. Na crtežu, klip se nalazi neposredno iznad vrata ložionice, što čini samo mašinu veoma opasnom pri kretanju.

Kočija na parni pogon u LondonuUredi

 
Trevitikova Londonska parna kočija iz 1803.

Prva Trevitikova drumska parna lokomotiva (kočija ili vozilo) iz 1801. godine nije bila u stanju da održi dovoljan pritisak pare na duže vreme zbog čega nije bila od praktične koristi. Godine 1803., Trevitik je izradio još jedno drumsko vozilo (kočiju) na parni pogon, koju je nazvao Londonska parna kočija. Ovo drumsko vozilo na parni pogon je odmah privuklo veliku pažnju javnosti i štampe kada ga je provozao iste godine u Londonu, od Holborna do Padingtona, i nazad. Sama vožnja je bila neprijatna za putnike, međutim, glavni razlog zbog čega je napušten dalji razvoj je da je bilo puno skuplje za vožnju nego sa konjskim zaprežnim kočijama.

GalerijaUredi

ReferenceUredi

  1. ^ Nikolić, Jezdimir (1980). Istorija železnica : Srbije, Vojvodine, Crne Gore i Kosova. Beograd: Zavod za novinsko-izdavačku i propagandnu delatnost. str. 10. 

Spoljašnje vezeUredi