Википедија

Rozalin Jalou

америчка медицинска физичарка

Rozalin Sasmen Jalou (engl. Rosalyn Sussman Yalow; Njujork, 19. jul 1921 — Bronks, 30. maj 2011) je bila američka naučnica koja se bavila medicinskom fizikom. Osvojila je 1977. godine Nobelovu nagradu za medicinu za razvoj radioimunoeseja (radioimunotest). Jalou je bila prva žena američke nacionalnosti koja je dobila Nobela.[1][2]

Rozalin Sasmen Jalou
Lični podaci
Datum rođenja(1921-07-19)19. jul 1921.
Mesto rođenjaNjujork, SAD
Datum smrti30. maj 2011.(2011-05-30) (89 god.)
Mesto smrtiBronks, SAD
Državljanstvoameričko
ObrazovanjeHanter Koledž, Univerzitet u Ilinoisu
Naučni rad
Poljemedicinska fizika
NagradeDikson nagrada (1972), AMA nagrada za naučno dostignuće (1975), Albert Lasker nagrada za medicinska istraživanja (1976), Nobelova nagrada za fiziologiju ili medicinu (1977), Nacionalna medalja za nauku (1988)

Biografija uredi

Rozalin je odrasla u jevrejskoj porodici u Njujorku gde je i završila srednju školu. Nakon srednje škole pohađala je sve ženski koledž Hanter dok se njena majka nadala da će postati učiteljica. Umesto toga, Jalou je odlučila da studira fiziku.

Jalou je znala slepo kucanje i dobila je honorarno radno mesto kao sekretarica doktora Rudolfa Šoenhajmera, vodećeg biohemičara Medicinskog i hirurga Univerziteta u Kolumbiji. Nije verovala da će dobiti stipendiju pa je uzela drugi posao kao sekretarica Hajdelbergera, drugog biohemičara iz Kolumbije, koji ju je zaposlio pod uslovom da studira stenografiju. Diplomirala je na Hanter koledžu u januaru 1941. godine. Nekoliko godina kasnije dobila je ponudu da bude asistentkinja za nastavu fizike na Univerzitetu u Ilinoisu. Ovu ponudu dobila je delimično jer je Drugi svetski rat tek počeo i mnogi muškarci su krenuli u borbu, a Univerzitet je odlučio da ponudi ženama obrazovanje i radna mesta kako se ne bi zatvorili tokom rata. Bila je jedina žena od 400 zaposlenih, a prva posle 1917. godine.[3]

Doktorirala je 1945. godine. Sledećeg leta pohađala je dva kursa fizike.[4]

Karijera uredi

Mesec dana posle diplomiranja na Hanter koledžu u januaru 1941. godine, Rozalini je ponuđeno radno mesto u nastavi na odeljenju za fiziku Univerziteta u Ilinoisu. Dobila je stipendiju za studije na Inženjerskom fakultetu Univerziteta u Ilinoisu i to je bila jedna od mnogih prepreka koje je morala prevladati jer je bila žena. Velike muške figure kontrolisale su prilike za stipendije i obuke, napredovanje i mnoge aspekte razvoja u oblasti nauke, a posebno fizike. Kada je Jalou pošla na univerzitet u septembru 1941. godine, ona je bila jedina žena na fakultetu. Bila je prva žena u više od dve decenije koja je pohađala ili predavala na ovom inženjerskom fakultetu.[5] Ona je svoj položaj u na Univerzitetu pripisala nedostatku muških kandidata tokom Drugog svetskog rata. Budući da je bila okružena muškarcima, učinila ju je svesnim šireg naučnog sveta. Prepoznali su njen talent, ohrabrili su je i podržavali. Bili su u položaju da joj pomognu da uspe.[3]

Jalou je smatrala da je druge žene u nastavi ne vole zbog njene ambicije. Druge žene su se čudile jer ona nije želela da se skrasi kao nastavnik fizike već je želela da postane naučnica.[3] Za vreme boravka na Univerzitetu u Ilinoisu, pohađala je dodatne postdiplomske kurseve kako bi uvećala svoje znanje, jer je želela da pored svojih redovnih nastavnih obaveza radi i originalna eksperimentalna istraživanja.[6]

Godinama se suočavala sa kritikama žena na poslu ali je to nije sprečilo da daje podršku mladim ženama da postanu naučnice. Nikada nije postala zagovornica ženskih organizacija na polju nauke.[6] Čak je rekla: "Smeta mi što u nauci sada postoje organizacije za žene, što znači da misle da se prema njima mora postupati drugačije od muškaraca. Ne odobravam to." [3] Iako su devojke i mlade žene pronašle uzor u njoj nakon što je uzela Nobela, Jalou se nije borila za poboljšanje ženske zastupljenosti u nauci.[7]

Jalou je prvi posao posle predavanja na Univerzitetu u Ilinoisu našla u Federalnoj laboratoriji za telekomunikacije te je radila kao asistentkinja inženjera elektrotehnike. Ponovo se našla kao jedina žena u laboratoriji. Godine 1946. vratila se na Hanter Koledžu da predaje fiziku i posledično je uticala na mnoge žene, posebno na mladu Mildred Dreselhaus (buduće „kraljice nauke o ugljeniku“).[8][9] Ostala je da radi na katedri za fiziku od 1946. do 1950. godine, iako je do 1947. godine započela saradnju sa Američkim ministarstvom za pitanja veterana, postajući konsultantkinja veteranske bolnice Bronks.[10]

Američko ministarstvo za pitanja veterana je želelo da uspostavi istraživačke programe za istraživanje medicinske upotrebe radioaktivnih supstanci. Do 1950. godine Jalou je u bolnici Bronks opremila radioizotopsku laboratoriju i odlučila da napusti nastavu da bi se konačno posvetila redovnim istraživanjima. Tamo je sarađivala sa Solomonom Bersonom na razvoju radioimunoanalize (RIA), tehnike praćenja radioizotopom koja omogućava merenje sitnih količina različitih bioloških supstanci u ljudskoj krvi, kao i mnoštva drugih tečnosti. Prvobitno korišćena za proučavanje nivoa insulina kod dijabetes melitusa, ova tehnika se od tada primenjuje na stotine drugih supstanci - uključujući hormone, vitamine i enzime.[5] Uprkos ogromnom komercijalnom potencijalu, ona i Berson odbili su da patentiraju metod. Godine 1968. Jalou je postavljena za profesorku na odeljenju medicine u bolnici Maunt Sinaj.[11]

Godine 1977. je dobila Nobelovu nagradu za medicinu za razvoj radioimunoeseja (radioimunotest). Radioimunoanaliza (RIA) može se koristiti za merenje mnoštva supstanci koje se nalaze u malim količinama u tečnostima unutar i izvan organizama (kao što su virusi, lekovi ili hormoni). Lista trenutnih mogućih upotreba je velika, ali konkretno, RIA omogućava skrining davanja krvi za različite vrste hepatitisa. Tehnika se takođe može koristiti za prepoznavanje zdravstvenih problema povezanih sa hormonima. RIA se može koristiti za otkrivanje u krvi mnogih stranih materija, uključujući neke vrste karcinoma. Ova tehnika se može koristiti za merenje efikasnosti nivoa doze antibiotika i lekova.[12]

Reference uredi

  1. ^ „Rosalyn Yalow”. 2. 6. 2011. Pristupljeno 9. 11. 2019. 
  2. ^ „Research Profile - Rosalyn Sussman Yalow”. Lindau Nobel Mediatheque (na jeziku: engleski). Pristupljeno 9. 11. 2019. 
  3. ^ a b v g „Rosalyn Yalow, nobel laureate”. Perseus Books. 1998. Pristupljeno 9. 11. 2019. 
  4. ^ Kahn, C. Ronald; Roth, Jesse (2012). Rosalyn Sussman Yalow (1921–2011). str. 669—670. Pristupljeno 9. 11. 2019. 
  5. ^ a b „Breaking Barriers: The Life and Work of Rosalyn Yalow” (PDF). Pristupljeno 9. 11. 2019. 
  6. ^ a b „Rosalyn Sussman Yalow | Encyclopedia.com”. www.encyclopedia.com. Pristupljeno 9. 11. 2019. 
  7. ^ „Meet Nobel Prize winner Rosalyn Sussman Yalow, who let doctors see into your blood”. massivesci.com. Pristupljeno 9. 11. 2019. 
  8. ^ „Full Page Reload”. IEEE Spectrum: Technology, Engineering, and Science News (na jeziku: engleski). Pristupljeno 9. 11. 2019. 
  9. ^ Dean, Chris. „Millie Dresselhaus”. Vega Science Trust. Pristupljeno 9. 11. 2019. 
  10. ^ „Rosalyn Sussman Yalow (1921-2011)”. www.aps.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 9. 11. 2019. 
  11. ^ Rosalyn Sussman Yalow (1921-2011) (na jeziku: engleski). str. 40. Pristupljeno 9. 11. 2019. 
  12. ^ „ShareAmerica | Connect with America”. ShareAmerica. Arhivirano iz originala 20. 10. 2012. g. Pristupljeno 9. 11. 2019. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Розалин_Јалоу&oldid=27603078”