Romansero

Romansero (šp. romancero) je pojam u španskoj književnosti koji se odnosi na skup kratkih narativnih pesama (romansi) koje su nastale od španskih junačkih pesama iz srednjeg veka (šp. cantares de gesta). Nastale su u 14. veku i prenosile su se usmeno, do 20. veka kada ih je Ramon Menendez Pidal sakupio u jednu zbirku i proučio. Mnoge romanse potiču iz 15. veka i sačuvane su do današnjih dana zajvaljujući savremenim kolekcionarima ovih kompozicija, koji su ih kupovali na vašarima u formi posebnih „presavijenih tabaka“ (šp. pliegos sueltos) i koji su od njih pravili tzv. pesmarice romansi (šp. cancioneros de romances). Ova zbirka romansi narodnog porekla se naziva Stari romansero (šp. Romancero viejo). Međutim, tokom 15. veka i do dan danas neki autori kao što su Lope de Vega, Luis de Gongora, Fransisko de Kevedo, Sor Huana Ines de la Kruz, Anhel de Saavedra, Migel de Unamuno, Huan Ramon Himenez, Federiko Garsija Lorka, Herardo Dijego, pisali su romanse po ugledu na narodne, i grupa tih romansi se naziva Novi romansero (šp. Romencero nuevo).

Romansa se sastoji iz grupi stihova od osam slogova tj. osmeraca, u kojima parni stihovi imaju asonanstsku rimu. Najstarije romanse nemaju podelu po strofama. Novije romanse grupišu stihove po četiri. Sve stare romanse su napisali nepoznati autori i kao glavne teme se u njima pojavljuju religija, rat i ljubav.

Razlikuju se od evropskih baladi u tome što su više naginju realizmu nego fantastici i poseduju mnogo jači dramski karakter. Stil je karakterističan po određenim ponavljanjima nekih sintagmi u ritmičkoj funkciji (zelena reka, zelena reka), malo slobodnijoj upotrebi glagolskih vremena, obilju varijanti (varijante jedne te iste romanse su različiti i međusobno se prepliću, modernizuju se, ili završavaju na različite načine zahvaljujući usmenom prenošenju), kao i čestom iznenadnom preseku na kraju pesme koji obično doprinosi mistifikovanju same pesme.

Struktura je raznovrsna: neke govore o nekom događaju od početka do kraja, neke su samo najdramatičnija scena neke priče koja je ispričana u nekoliko različitih romansi.

Teme su istorijske, legendarne, pripovedačke, lirske, i sl. Neke su služile da izveste o junačkim podvizima hrišćana u toku Rekonkiste. Vitalnost španskog romansera je velika: ne samo da je opstao u popularnoj tradiciji koja ga je usmenim putem prenela do današnjih dana, nego je takođe bio velika inspiracija za mnoge pozorišne komade teatra Zlatnog veka i preko njega, i evropskog teatra (na primer, „Sidova mladost“ Giljena de Kastra je inspirisana istoimenom romansom, a s druge strane, ovaj Kastrov komad je bio takođe inspiracija za Kornejevog „Sida“). Samo postojanje Novog romansera je dokaz za ovu tvrdnju.

Romanse su prvi put počele da se štampaju počev od 1510. godine kada su se pojavili tzv. „presavijeni tabaci“ ili „plijegos sueltos“. Prva prava antologija starog španskog romansera pojavila se 1547—1548. u Antverpenu. Ova rekopilacija sadrži 156 romansi i drugo, ponovljeno izdanje je izašlo 1550. godine u Medini del Kampo, a iste godine opet u Antverpenu, kojem je dodato još 32 romanse. Izdanje iz 1550. godine služilo je kao model za još tri ponovljenja izdanja iz 1555, 1558. i 1581.

Između 1548. i 1568. godine bilo je 15 raznih izdanja romansera, ako se uzmu u obzir i tri ponovljena izdanja Pesamrice romansi (šp. Cancionero de romances) i četiri sukcesivna izdanja de Romansi izdvojenih iz starih istorija (šp. Romances nuevamente sacados de historias antiguas). Sa zbirkom Cvet romansi (šp. Flor de romances) koju je sakupio Pedro de Monkajo 1589. godine započinje izdavanje antologija novih romansi koje će činiti Opšti romansero (šp. Romancero General) izdat 1600. godine.

Vidi još uredi

Spoljašnje veze uredi

Pan-Hispanic Ballad Project (na španskom i engleskom): Baza podataka o romansama.
Muzička verzija „Romase o infantu Arnaldosu"

Bibliografija uredi

Ramón Menéndez Pidal. Romancero Hispánico … Teoría e historia. vol. I. Madrid: Epasa-Calpe, 1953, pp. 60.
Mario Garvin, Scripta Manent. Hacia una edición crítica del romancero impreso (Siglo XVI), Madrid, Iberoamericana, 2007.