Википедија

Руска барка

Ruska barka ili Ruski kovčeg (rus. Русский ковчег, Russkij Kovcheg) je eksperimentalna drama iz 2002. reditelja Aleksandra Sokurova. U filmu neimenovani pripovedač luta Zimskim dvorcem u Sankt Peterburgu i implicira da je poginuo u nekoj užasnoj nesreći i da je duh koji lebdi kroz palatu. U svakoj prostoriji susreće razne stvarne i izmišljene ljude iz različitih perioda u tristogodišnjoj istoriji grada. Sa njim je i „Evropljanin“, koji predstavlja markiza de Kustina, francuskog putnika iz 19. veka.

Ruska barka
Filmski poster
Izvorni naslovRusskiй kovčeg
Žanrdrama
RežijaAleksandar Sokurov
ScenarioAnatolij Nikifirov
Aleksandar Sokurov
ProducentAndrej Derjabin
Jens Meurer
Karsten Stöter
Glavne ulogeSergej Drejden
MuzikaSergej Jevtušenko
Direktor
fotografije		Tilman Butner
Producentska
kuća		Seville Pictures
Godina2002.
Trajanje99 minuta
ZemljaRusija
Jezikruski
persijski
Budžet2,5 miliona dolara[1]
IMDb veza

Film je u potpunosti snimljen u Zimskom dvorcu Ruskog državnog muzeja Ermitaž 23. decembra 2001. godine korišćenjem jednog kontinuiranog 96 minuta dugog kadra snimljenog stedikemom. Ponekad narator i njegov pratilac stupaju u interakciju sa drugim likovima, dok ponekad prolaze neprimećeni. Film je uvršten u deo glavnog programa Kanskog festivala 2002.[2]

Priča uredi

Jednog zimskog dana, mala grupa muškaraca i žena stiže kočijama do malog bočnog ulaza u Zimski dvorac, obučeni u stilu ranog 19. veka, da prisustvuju balu koji je priredio car Aleksandar I. Narator (čija je tačka gledišta uvek u prvom licu) susreće još jednog nalik duhu ali vidljivog autsajdera, „Evropljanina“, i prati ga kroz brojne prostorije palate. „Evropljanin“ je francuski diplomata iz 19. veka, čini se da je markiz de Kustin. On nema ništa osim prezira prema Rusima; on kaže naratoru da oni nisu u stanju da stvaraju ili cene lepotu kao što to čine Evropljani, što pokazuju evropska blaga oko njega. Svaka prostorija manifestuje drugačiji period ruske istorije, iako periodi nisu u hronološkom redu.

Prikazani su Petar Veliki koji maltretira i udara jednog od svojih generala; spektakularno predstavljanje opera i drama u doba Katarine Velike; carska audijencija u kojoj se caru Nikolaju I iranski šah nudi formalno izvinjenje za smrt ambasadora Aleksandra Gribojedova 1829. godine; idiličan porodični život dece cara Nikolaja II; ceremonijalne smene raznih pukova Carske garde; ljudi koji obilaze palatu u sadašnjosti; direktor muzeja šapuće o potrebi da se izvrši popravka za vreme vladavine Josifa Staljina; i očajni Lenjingrađanin koji pravi sopstveni kovčeg tokom 900-dnevne opsade grada tokom Drugog svetskog rata.

Sledi veliki bal, koji se održava u Nikoljskoj sali, sa mnogim učesnicima u spektakularnim kostimima i punim orkestrom dirigenta Valerija Gergijeva uz muziku Mihaila Glinke, zatim dugi završni izlaz sa gomilom niz veliko stepenište. Evropljanin kaže pripovedaču da mu je mesto ovde, u svetu 1913. gde je još sve lepo i otmeno, i ne želi da ide dalje. Narator zatim izlazi unazad kroz hodnik i uočava mnogo ljudi iz različitih vremenskih perioda kako zajedno izlaze iz zgrade. Dok ih posmatra, pripovedač tiho odlazi iz povorke, napušta zgradu kroz sporedna vrata i gleda na reku Nevu.

Glumačka podela uredi

Produkcija uredi

U filmu su prikazane 33 prostorije muzeja, koje su ispunjene glumačkom ekipom od preko 2.000 glumaca i tri orkestra. Ruska barka je snimljena u nekompresovanom videu visoke definicije pomoću kamere Soni HDV-F900. Drugačije od ranijih načina snimanja Sokruovljevih filmova, kadrovi su snimani na hard disk koji je mogao da sadrži 100 minuta koji je nosio iza snimatelja dok je putovao od sobe do sobe, od scene do scene. Prema dokumentarcu o snimanju filma U jednom dahu: Ruski kovčeg Aleksandra Sokurova, napravljena su četiri pokušaja. Prvi je propao na petom minutu. Posle još dva neuspela pokušaja, ostali su sa dovoljno snage baterije samo za jedan poslednji snimak. Četiri sata dnevnog svetla takođe su skoro nestali. Na sreću, poslednji snimak je bio uspešan i film je završen za 90 minuta. Tilman Butner, direktor fotografije i stedikem operater, snimio je film 23. decembra 2001.

U intervjuu iz 2002. Butner je rekao da je filmski zvuk snimljen odvojeno. „Svaki put kada bih snimio kadar ili bi neko drugi pogrešio, ja bih psovao, i to bi bilo snimljeno, pa smo zvuk uradili kasnije.“[3] Direktori osvetljenja na filmu bili su Bernd Fišer i Anatolij Radionov.[4] Reditelj je kasnije odbio Butnerovu nominaciju za nagradu Evropske filmske akademije, smatrajući da samo ceo film treba da dobije nagradu.[5]

Postprodukcija uredi

U postprodukciji, nekomprimovani 87-minutni snimak visoke rezolucije morao je da se preradi do detalja: pored mnogih uklanjanja objekata (uglavnom kablova i druge filmske opreme), komponovanja (na primer dodatni sneg ili magla), stabilizacije, selektivne korekcije boja i digitalno dodatnog fokusa. Ceo film je kontinuirano i dinamički preoblikovan (promenjen u veličini), a u određenim delovima je film usporen ili ubrzan. Rad u postprodukciji je trajao nekoliko nedelja i uglavnom ga je izvršio montažer Patrik Vilfert pod nadzorom glavnog montažera Sergeja Ivanova na sistemu Inferno. Video materijal nije bio konvertovan, pre nego što je ponovo prebačen na filnsku trakuza distribuciju u bioskopima.

Inspiracija uredi

Vodič naratora i protagoniste „Evropljanin“, zasnovan je na knjizi francuskog aristokrate markiza de Kostina, koji je posetio Rusiju 1839. i napisao La Russie en 1839, u kojoj je Rusiju prikazao na negativan način. U filmu je prikazano nekoliko biografskih elemenata iz Kastinovog života. Kao i Evropljanin, markizova majka je bila prijateljica sa italijanskim vajarom Kanovom i on je sam bio veoma religiozan. Kostinova knjiga ismeva rusku civilizaciju kao tanak sloj Evrope na azijskoj duši. Za Kastina, Evropa je bila „civilizacija“, dok je Azija bila „varvarstvo“, a njegovo stavljanje Rusije kao dela Azije, a ne Evrope, trebalo je da negira da su Rusi imali bilo kakvu civilizaciju. Ponavljajući ovo osećanje, evropski komentari filma da je Rusija pozorište i da su ljudi koje sreće glumci. Markizovo porodično bogatstvo dolazilo je od porcelana, pa otuda i interesovanje Evropljana za sevrski porcelan koji čeka na diplomatski prijem. Na kraju filma, koji prikazuje poslednji imperijalni bal 1913. godine, čini se da Evropljanin prihvata Rusiju kao evropsku naciju.

Prijem uredi

Blagajna uredi

Film nije imao veliki komercijalni uspeh, iako je kao umetnički film imao odlične rezultate na mnogim teritorijama. To uključuje Veliku Britaniju, Japan, Koreju, Argentinu, a posebno SAD, gde je film i dalje jedan od najuspešnijih nemačkih i ruskih filmova poslednjih decenija.

Ruski kovčeg je nemačko-ruska koprodukcija. Film je zaradio 3.048.997 dolara u Sjedinjenim Državama i Kanadi, sa 5.641.171 dolara na međunarodnom nivou, što je ukupno 8.690.168 dolara širom sveta.[6]

Prijem kod kritike uredi

Ruska barka je dobila visoko priznanje kritike. Rodžer Ebert je napisao: „Pored svega drugog, ovo je jedna od najbolje održivih ideja koje sam ikada video na platnu... Ako je bioskop ponekad poput snova, onda je svaka montaža buđenje. Ruski kovčeg vrti sanjarenje sačinjeno od vekova.“[7]

Rotten Tomatoes navodi da je 89% kritičara dalo filmu pozitivnu recenziju na osnovu 109 kritika, sa prosečnom ocenom 7,90/10. Rezime pregleda konsenzusa glasi: „Koliko god uspešan koliko i ambiciozan, Ruski kovčeg sažima tri veka ruske istorije u jedan, neprekidan, 87-minutni snimak.[8] Na portalu Metacritic, koji koristi prosečnu ocenu kritika, film ima ocenu 86/100 na osnovu 32 kritike, što ukazuje na „univerzalno priznanje“.[9]

Magazin Slent rangirao je film na 84. mesto na svojoj listi najboljih filmova 2000-ih.[10] U anketi kritičara i čitalaca časopisa Empire, proglašen je za 358. najveći film svih vremena.[11]

Nagrade uredi

Ruski kovčeg je dobio nagradu Visions na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu 2002. godine, specijalnu nagradu na dodeli nagrada kruga filmskih kritičara San Franciska 2003. i nagradu Srebrni kondor za najbolji strani film od Argentinskog udruženja filmskih kritičara 2004; takođe je bio nominovan za Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu 2002. godine, Zlatni Hugo na Međunarodnom filmskom festivalu u Čikagu 2002. i nagradu Nika za najbolji film 2004. godine. Pored toga, Aleksandar Sokurov je 2003. godine proglašen za najboljeg reditelja na Fancineu i nominovan je za Evropsku filmsku nagradu 2002. za najbolju režiju. Snimatelj Tilman Butner je takođe bio nominovan za razne nagrade za svoj rad na filmu, uključujući Evropsku filmsku nagradu i nemačku nagradu za kameru.

Reference uredi

  1. ^ „Čto takoe "Russkiй kovčeg"”. www.kommersant.ru (na jeziku: ruski). 2001-12-25. Pristupljeno 2022-05-24. 
  2. ^ „Festival de Cannes: Russian Ark”. festival-cannes.com. Arhivirano iz originala 22. 08. 2011. g. Pristupljeno 25. 10. 2009. 
  3. ^ „Interview: Achieving the Cinematic Impossible”. indieWIRE. 26. 11. 2002. Pristupljeno 13. 10. 2011. 
  4. ^ „Full Cast and Crew for Russiky kovcheg”. Russiky kovcheg. Pristupljeno 1. 8. 2008. 
  5. ^ „To the European Film Awards”. The Island of Sokurov. Arhivirano iz originala 16. 8. 2007. g. Pristupljeno 1. 8. 2008. 
  6. ^ Russian Ark na sajtu Box Office Mojo (jezik: engleski)
  7. ^ „Russian Ark”. Chicago Sun-Times. Arhivirano iz originala 04. 10. 2012. g. Pristupljeno 1. 8. 2008. 
  8. ^ „Russian Ark (2002)”. Rotten Tomatoes. Fandango. Pristupljeno 30. 4. 2022. 
  9. ^ „Russian Ark Reviews”. Metacritic. Pristupljeno 22. 4. 2020. 
  10. ^ „Best of the Aughts: Film”. Slant Magazine. 7. 2. 2010. Pristupljeno 10. 2. 2010. 
  11. ^ „Empire Features”. www.empireonline.com. Arhivirano iz originala 2011-10-12. g. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Руска_барка&oldid=27243517”