Википедија

Samoubistvo u Vojsci Srbije

Samoubistvo u Vojsci Srbije [a] je uzročno–posledični i statistički prikaz aktivnog ili pasivnog autodestruktivnog čina u kojem profesionalna vojna lica (PVL) Vojske Srbije svesno i namerno oduzimaju sebi život, zbog različitih motiva. Mnoga profesionalnih vojnih lica reagovala su samoubilačkim idejama nakon krizniih situacijama, kroz koje su prolazili u procesu reorganizacije, Vojske Srbije, nakon raspada bivše Jugoslavije. Kod današnjih generacija vojske koje su prošle od 1990. do prve decenije 21. veka, težak period života u Vojsci, treba očekivati da će proći godine da ostvare suicidalne ideje ili ih ne ostvare, ili koriste suicidalne intencije kako bi izazvale pažnju okoline u kriznim vremenima.[1]

Samoubistvo u Vojsci Srbije
Klasifikacija i spoljašnji resursi
MKB-10X60–X84
MKB-9-CME950
MedlinePlus001554
eMedicinearticle/288598
MeSHF01.145.126.980.875

U periodu od 1999. do 2007. godine, 30 PVL izvršilo je samoubistvo. U tom periodu posmatranja godišnje je 1-8 pripadnika Vojske Srbije izvršilo samoubistvo.[1] Najveći broj samoubistava izvršen je 2003. godine (13 na 100.000), što se može objasniti političkim događajima prethodnih godina i transformacijom vojske nakon tih događaja.[2]

Samoubistvo je u Vojsci Srbije jedan je od retkih fenomena koji je potpuno oslobođen, vojnih, verskih, uzročnih, polnih, rasnih, kulturoloških, vrednosnih, vremenskih i uzrasnih granica.[3]

U autodestruktivna ponašanja aktivnih vojnih lica se, osim samoubistva, ubrajaju i pokušaj samoubistva, planiranje ili samo razmišljanje o samoubistvu i sve vrste samoozleđivanja, pa će i ovi fenomeni biti prikazani.

Iako na prvi pogled svako samoubistvo aktivnog vojnog lica izgleda kao duboko lični čin,...uništavajući svoj život samoubica dovodi u pitanje temeljnu vrednost Vojske i Srpskog društva - ljudski život: što ovu pojavu čini društvenom devijacijom...i socijalnim problemom zbog uzroka i posledica koje ne samo da imaju duboko socijalno značenje...,[4] zbog ugrožavanja ugleda, morala i borbene gotovosti Vojske Srbije.


Analiza samoubistav sprovedena u VMA Beograd pokazala su da ni u jednom slučaju za samoubistvo PVL, izvršenog u periodu 1998.—2007. godine, nije postojala odgovornost vojne organizacije, kao i da međuljudski odnosi i postupanje u jedinicama Vojske Srbije nisu bili neposredni uzrok nastank samoubistva.[7]

Prevencija suicida koja je zauzela važno mesto u medicinskim i socijalnim uslugama Vojske Srbije, u zadnjih nekoliko godina dala je zavidne rezultate.

Samoubistvo u Srbiji

uredi
 
Glavni članak: Samoubistvo u Srbiji

U Srbiji je od 1953. do 2008. samoubistvo izvršilo 66.700 osoba, ili prosečno godišnje 1.200 izvršenih samoubistava. Broj samoubistava u Srbiji u ovom periodu ima značajnu tendenciju porasta, npr. 1953. u Srbiji je bilo 725 samoubistava a 2008 1.290.

U Srbiji su 2006. godine 1.444 osobe izvršile samoubistvo ili 19,5 na 100.000 stanovnika. U poređenju sa ranim pedesetim godinama 20. veka, broj samoubistava je gotovo udvostručen (vidi tabelu desno), uz trend umerenog smanjenja u poslednjih 15 godina.

Slične promene se uočavaju i kod stope samoubistava. Najniže stope su registrovane tokom 1950-ih, oko 12 na 100.000 stanovnika, a najviše tokom poslednje decenije 20. veka, kada je stopa dostigla nivo od oko 20 samoubistava na 100.000 stanovnika.

U društvenom raskolu Jugoslavije, 1992. godine broj samoubistava u Srbiji je došao do istorijskog maksimuma,[4] (kada je zabeleženo 1.638 samoubistava).[8].

Stopa samoubistava u Srbiji u periodu od 1998—2009.(na 100.000 stanovnika)

1998. 2000. 2005. 2009.
UKUPNO
19.3
20,6
19,4
18,8
Muškarci
27,5
29,3
27,9
28,1
Žene
11,5
12,3
11,3
10,0

U Srbiji tokom 2007. samoubistvo je kao uzrok smrti registrovano kod 1.354 osobe, što je u proseku četiri osobe svakoga dana.[4]

U periodu od 2000. do 2007. stopa samoubistava, u celokupnoj populaciji Srbije, opala je za 18% (kod muškaraca za 16% i kod žena za 26%).

Broj umrlih u Srbiji od poremećaja ponašanja i duševnih poremećaja u 2012. godini[9]

Ukupno samoubistava Procenat (%) Stopa na (100.000 stanovnika u 2012.)
UKUPNO
1.163
1,14
16,15
Muškarci
545
1,06
15,66
Žene
614
1,22
16,62

NAPOMENA: Procenat umrlih izračunat je na osnovu podataka da je u Srbiji
u 2012. godini umrlo 102.400 stanovnika (51.909 muškaraca i 50.491 žena).

Epidemiologija

uredi

U Odeljenju za mentalno zdravlje i vojnu psihologiju Vojnomedicinske akademije (VMA) od 1998. godine vrši se psihološka autopsija svakog samoubistva pripadnika Vojske: vojnika i profesionalnih vojnih lica (starešina, vojnika po ugovoru, civilnih lica, kao i studenata i studenata vojnih škola sa ciljem epidemiološkog praćenja i utvrđivanja motiva za samoubistvo svakog pripadnika Vojske Srbije (VS), sve u cilju planiranja i sprovođenja odgovarajućih mera prevencije.[10][11][1]

Na osnovu višegodišnjeg praćenja VMA Beograd distribucija samoubistava PVL VS u periodu 1999. — 2007. godine pokazuje da je godišnje 1-8 PVL izvršilo samoubistvo. Broj samoubistava je bio nešto veći od 2001. — 2004. godine, sa najvišom vrednošću u 2003. godini.[12]

Starost
 

Prosečna starost PVL koja su izvršila samoubistvo bila je 30,53 ± 6,25 godina života, od toga je najviše (60%) bilo između 20 i 30 godina života, zatim trećina (33,33%) 30-40 godina, dok je najmanje (6,7%) PVL bilo između 40 i 50 godina starosti.[12]

Čin, položaj

Više od polovinu samoubistava učinili su niži oficiri (56,7%), oko četvrtine (23,3%) viši oficiri, a petina (20%) vojnici po ugovoru.[12]

Godine radnog staža

Prosečna dužina radnog staža PVL koja su izvršila samoubistvo bila je 7,08 ± 5,65 godina. Više od polovine PVL (53,3%) imalo je ispod pet godina radnog staža.[12]

Školska sprema

Završenu vojnu školu u momentu samoubistva imalo je 53% PVL.[12]

Bračno stanje

Više od polovine (53,3%) PVL u momentu samoubistva nije bilo oženjeno. Decu je imalo 40% PVL koja su izvršila samoubistvo.[12]

Etiologija

uredi

Kroz istoriju ljudskog roda, do današnjih dana, samoubistvo se provlači kao pošast, kao konstanta - koja postoji uvek i u svim strukturama društva uključujući tu i vojsku. Nema perioda u razvoju vojne organizacije u Srbiji koji ne zna za samoubistvo. Samoubistvo je karakteristika ljudske vrste koja je prisutna i u svim društvima i u svim vojskama sveta pa i u Vojsci Srbije. Društveni činioci u Srbiji i njenoj vojsci u poslednjih 20 godina su od suštinskog značaja za fenomen samoubistva,koji će biti obrađen na ovoj stranici.[13]

Kao i većna psihikih stanja kod profesionalnih vojnih lica (PVL), tako se i suicidalnost (sklonost ili namera osobe da sebi oduzme život) može prikazivati i posmatrati na više različitih načina što zavisi od polaznih stavova: npr: komandnog, psihijatrijskog, sociološkog, kulturološkog, religijskoga, filozofskog i slično. Ni jedno od navedenih (i nenavedenih) stavova posmatranja ne može biti sasvim izdvojeno od stava drugih struka, i zato je bolje govoriti da je suicidalnost složena pojava, koja se zbog različitosti struka u Vojsci Srbije, tumači i prihvata na različite načine.

U tom kontekstu, dok, sa jedne strane, vojni sociolozi (komandovanje vojskom) primarno značenje suicidalnosti daju svesnim motivima i razvoju suicidalnosti, vojni psihijatri primarno usmeravaju pažnju na psihopatologiju, a vojni teolozi su pre svega usmereni na ukazivanje nedopustivosti samoubistva u društvu pa samim tim i u vojsci zbog nepopravljivih posledica koje slede nakon tog čina, pa time (osim verskog značenja) u praktičnom pogledu i oni imaju nezaobilazno mesto u prevenciji suicidalnosti u Vojsci Srbije.

Vidovi samoubistva

uredi

Razlikuju se tri vida samoubistva među pripadnicima Vojske Srbije:

1. Samoubistvo usled bolesti

Ovaj vid samoubistava najčešće je posledica; promena u ponašanju, konzumiranja alkohola, droge, stanja teskobe i panike, ranije pokušanih samoubistava i hroninih bolesti koje se manifestuju promenama u ishrani, spavanju i načinu života.

2. Altruističko samoubistvo

Ovaj oblik samoubistva je svesno žrtvovanje pojedinca za dobrobit drugih članova zajednice

3. Samoubistvo koje je proizvod anomije ili sloma tradicionalnih vrednosti

Samoubistvo koje dolazi kao posledica anomije dokaz je da društvo koje je u tranziciji, kao što je to srpsko poslednjih 25 godina, gubi vrednosti svojstvene prošlosti, a savremeni autori postuliraju, da takvo društvo u tranziciji ne može da ostvari adekvatnu društvenu kontrolu, odnosno regulaciju, svojih članova. Ne postoji način na koji jedinka može valjano da se integriše u nedovoljno oformljenom drutvenom kontekstu a ne postoje ni vrednosti sa kojima bi se pojedinac identifikovao i na taj način obnovio sopstveni osećaj zdrave egzistencije. Tako neintegrisana jedinka kao da nije potrebna ni vojsci ni drutvu ni sebi samoj, napušta ovozemaljski svet.[13]

Samoubilački (suicidalni) rizici

uredi

Faktori rizika za samoubistvo u Vojsci Srbije:

  • brojna stresna ratna iskustva
  • stalni susreti sa smrću i umiranjem
  • gubici brojnih bliskih osoba
  • osećaj krivice
  • gubitak komunikacije sa okolinom
  • problem identiteta
  • problemi u porodici
  • socijalni problemi
  • problemi spavanja, noćne more
  • alkohol
  • dostupnost oružja
  • nerealna očekivanja (To nije ono što sam očekivao, drugi su dobili sve i sl)
  • nemogućnost uspostavljanja bliskih odnosa sa okolinom, osećaj napuštenosti

Kod PVL koja su izvršila samoubistvo utvrđeni su mnogobrojni faktori samoubilačkog rizika koji se mogu podeliti na distalne i proksimalne:[14]

Distalni faktori samoubilačkog rizika

Ova grupa faktora odnosi se na dugotrajnu i povećanu preosetljivost osobe da izvrši samoubistvo.

Proksimalni faktori samoubilačkog rizika

Proksimalni faktori utiču na neposrednu pojavu samoubistva, i nadograđuju se na distalne faktore samoubilačkog rizika.

Kod pojedinih PVL, u dosadašnjim studijama, postojao je istovremeno jedan ili više distalnih i proksimalnih faktora samoubilačkog rizika.

Prisustvo jednog od faktora samoubilačkog rizika samo je povećavao samoubilački rizik te osobe, dok je njihovo sadejstvo ukazivalo na veoma visok samoubilački rizik.[15]

Ako navedene faktore samoubilačkog rizika sistematizujemo, tada nailazimo na brojne rizične faktore, koji su prikazani u tabeli sa desne strane.

Samoubilačka patologija

uredi

Ako se pođe od pretpostavke da se vitalni nagon čoveka, smatra osnovnim i najdominantnijim nagonom onda proizlazi zaključak, da je samoubistvo rezutlat poremećaja osnovnog nagona, što daje patološko obeležje ovoj pojavi.

Kod većine PVL vojske Srbije koja su izvršila samoubistvo, retrogradnom analizom ličnosti, utvrđena je slabija tolerancija na frustraciju i anksioznost, uz prisutne neefikasne mehanizme suočavanja sa stresom.

Anamnestički podaci dobijeni od prijatelja i članova porodice, pokazali su da je kod tri četvrtine PVL koja su izvršila samoubistvo bila prisustna manifestna psihopatologija, u periodu koji je prethodio samoubistvu.[b] Detaljnom analizom, u toj psihopatologiji, vojni psihijatri prepoznali su presuicidni sindrom, koji je kod većeg broja samoubica imao za posledicu pojavu zloupotrebe alkohola, kao njihov pokušaj „samolečenje“ u cilju razblaženja anksioznosti i redukcije patnji izazvanih psihičkim smetnjama. Imajući ovo u vidu može se zaključiti da je samoubistvo kod ovih lica najverovatnije rezultat njihovog udruženog delovanja, s obzirom na to da je iz literature poznato da depresija i alkoholizam povećavaju samoubilački rizik. Baš to, udruženo delovanje ovih faktora, evidentirano je retrogradnom analizom i kod većine PVL vojske Srbije koja su izvršila samoubisto.[16][17][18][19][20][21]

Iako su psihičke smetnje bile prisutne duže vreme pre izvršenja samoubistva većina PVL, samoubica, i pored toga nisu zatražili psihijatrijsku pomoć. To potvrđuju podaci da je samo 13,3% PVL koja su izvršila samoubistvo, lečeno kod psihijatra ambulantno ili bolnički, dok je četvrtina (prema izjavi porodice ili njihovih prijatelja, koristila sedative). Nažalost, sve ove promene u ponašanju nisu pravilno i pravovremeno protumačene od strane poredice, prijatelja pa i lekari primarne zdravstvene zaštite, pa je izostala mogućnost pravovremene intervencije, tj. upućivanje psihijatru na pregled, čime se moglo sprečiti samoubistvo.[1]

Mere prevencije

uredi

Mere prevencije samoubistva u Vojsci Srbije prvenstveno su usmerene na:[1]

  • Redovno i višegodišnje praćenje vojne obuke PVL, s obzirom na složenost svakodnevnog života, zadataka i značaj angažovanja
  • Većoj pažnji i poboljšanju izbora kandidata za PVL. Time se postiže popunjavanje jedinica kvalitetnijim i dobro obrazovanim kadrom.
  • Preventivni rad sa PVL, posebno onima koji se upućuju na specifične zadatke, koji zahtevaju veća psihofizička naprezanja (specijalne jedinice, jedinice koje obavljaju zadatke u posebnim stresnim i psihofizički iscrpljujućim uslovi KZB-a) kako bi se sprečio uticaj negativnih stresogenih faktora na emocionalnu stabilnost i mentalno zdravlje.
  • Redovno angažovanje primarnih timova za mentalno zdravlje, koji neprekidno treba da rade na boljoj zdravstvenoj zaštiti PVL i uklanjanju straha od stigmatizacija zbog traženja profesionalne psihijatrijske pomoći u krizi.
  • Redovno i stručno vođeno obučavanje primarnih mentalnohigijenskih timova njihovim uključivanjem u kontiuirane programe medicinskog obrazovanja, u cilju ranog prepoznavanja osobe u krizi, sklonoj samoubistvu.
  • Na holističkom pristupu trupnih lekara u pravovremenom prepoznavanju prvih simptoma depresije i ranom otkrivanju presamoubilačkog sindroma.

Napomene

uredi
  1. ^ Zbog pojmovne istorodnosti u tekstu se ravnopravno koriste termini samoubistvo i suicid.
  2. ^ Oko 40% PVL koja su izvršila samoubistvo u periodu pre izvršenja ispoljavala su anksiozno - depresivnu simptomatologiju kao posledicu intenzivnog emocionalnog distresa.[1]

Izvori

uredi
  1. ^ a b v g d đ e Dedić G i Panić M. Faktori rizika od samoubistva kod profesionalnih vojnih lica u Vojsci Srbije Vojnosanitetski pregled 2010; 67  (4):  303–312.
  2. ^ Dedić G, Milinković-Fajgelj O, Kolundzić D, Živić B. Suicid prevention in military settings. Beograd: Vojnoizdavački zavod; 2003.
  3. ^ Stack, S.; Wasserman, I. (2005). „Race and method of suicide: Culture and opportunity”. Archives of Suicide Research : Official Journal of the International Academy for Suicide Research. 9 (1): 57—68. PMID 16040580. S2CID 34119701. doi:10.1080/13811110590512949. 
  4. ^ a b v g Jugović, A. Socijalno-demografska i etiološka obeležja suicida u savremenom društvu. Specijalna edukacija i rehabilitacija (Beograd), Vol. 10, br. 3. 529-546, 2011. „Pregledni naučni rad” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 01. 02. 2014. g. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  5. ^ Filipović, M. „Bogatstvo zemlje i samoubistvo”. Specijalna edukacija i rehabilitacija. 9 (1): 209—222. 2010. .
  6. ^ Knežić, B., Savić, M. (2010). Oproštaj od života: poslednje poruke. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja.
  7. ^ Dedić G i Panić M. Faktori rizika od samoubistva kod profesionalnih vojnih lica u Vojsci Srbije Vojnosanitetski pregled 2010; 67(4): r 310.
  8. ^ Stanković B., Penev G. (2009). Sociokulturni kontekst sucidalnog ponašanja i neke relevantne činjenice o samoubistvima u Srbiji. Sociološki pregled, 18  (2):  155–184
  9. ^ Zravstveno– statistički godišnjak Republike Srbije ... glavni i odgovorni urednik Dragan Ilić. Beograd, Institut za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut”, 2012 – (Beograd : Elit medika). –COBISS. SR-ID 136955404
  10. ^ Cabarkapa M, Panić M. Suicide in the military environment. Vojnosanitetski pregled 2004; 61  (2):  199–203.
  11. ^ Dedic G, Panic M. Suicide prevention program in the Army of Serbia and Montenegro. Mil Med 2007; 172  (5):  551–5.
  12. ^ a b v g d đ Dedić G i Panić M. Faktori rizika od samoubistva kod profesionalnih vojnih lica u Vojsci Srbije Vojnosanitetski pregled 2010; 67(4): rp 304–305.
  13. ^ a b Breault KD, Barkey K: A comparative analysis of Durkheim’s theory of egoistic suicide. Sociological Quarterly 1982; 23:321-331.
  14. ^ Dedić G i Panić M. Faktori rizika od samoubistva kod profesionalnih vojnih lica u Vojsci Srbije Vojnosanitetski pregled 2010; 67(4): r 304.
  15. ^ Bonner R. Moving suicide risk assessment into the next millennium: lessons from our past In: Lester D, editor. Suicide Prevention: Resources for the Millennium. Psychology Press; 2000; 83–102.
  16. ^ Thoresen S, Mehlum L. Risk factors for fatal accidents and suicides in peacekeepers: is there an overlap? Mil Med 2004; 169  (12):  988–93.
  17. ^ Wienforth J. Suicid behavior and transmission of death experiences in the family. Z Psychosom Med Psychoanal 1985; 31  (4):  365–79.
  18. ^ Thoresen S, Mehlum L, Moller B. Suicide in peacekeepers-a cohort study of mortality from suicide in 22,275 Norwegian veterans from international peacekeeping operations. Soc Psychiatry Psychiatr Epidemiol 2003; 38  (11):  605–10.
  19. ^ Ringel E. Depression and suicide. Wien Klin Wochenschr 1985; 97  (4):  215–21.
  20. ^ Hoge CW. Priorities for psychiatric research in the U.S. Military: an epidemiological approach. Mil Med 2003; 168(3): 182– 6.
  21. ^ Mandić-Gajić G. Possibility to predict the development of secondary depression in primary alcoholics during abstinence. Vojnosanitetski pregled 2005; 62  (11):  833–9. 25-31.

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi



 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Самоубиство_у_Војсци_Србије&oldid=27878366”