Википедија

Sankanje

Sankanje je način prelaženja strmih zaleđenih ili snežnih površina korišćenjem sanki u svrhu rekreacije ili zabave.[1] Sankanje je ujedno i zimski sport u kojem je cilj preći zadanu zaleđenu stazu na propisanim sankama u što kraćem vremenu. Pri vožnji sanki sankaš ili više njih sede (ili u slučaju takmičarskog sporta leže na leđima) na sankama položajem nogama prema napred. Postoji varijanta sankanja u kojem sankaš leži potrbuške na sankama glavom napred u smeru vožnje; ta se varijanta sankanja naziva skeleton. Od boba se sankanje razlikuje po tome što sanke nemaju aerodinamični oklop, već se sastoje samo od ležišta i saonica.

Sankanje
Odlazeći nemački sankač na Zimskim olimpijskim igrama 2010
Najviše upravno teloMeđunarodna federacija sankanja
Prvi put igran1870-te
Karakteristike
KontaktNe
Članovi timaTimovi od 1 ili 2
Mešani polDa, ali obično u odvojenim takmičenjima
TipZimski sportovi, hronometar
OpremaSanke, kaciga, odelo, vizir, rukavice, šiljci za prste, čizme
mestoSankarske staze
Prisustvo
OlimpijadaDeo programa Zimskih olimpijskih igara od 1964. do 2026

Danas se praktikuje više disciplina tog sporta: pojedinačno i u paru, i to za žene i muškarce (iako se žene retko takmiče u paru). Pravila takmičenja su jednostavna: takmičar na kratkoj zaletnoj stazi ubrza sanke gurajući ih rukama u sedećem položaju, legne na leđa te zatim upravlja težinom tela te pritiskom nogama na levu ili desnu saonicu u smeru vožnje. Sankanje je standardni sport na Zimskim olimpijskim igrama od 1964. kada je prvi put uveden u program Igara.

Lugeri mogu da dostignu brzinu od preko 140 km/h (87 mph) i najbrži su od tri „klizna“ sporta. Austrijanac Manuel Pfister je dostigao maksimalnu brzinu od 154 km/h (96 mph) na stazi u Visleru, Kanada, pre Zimskih olimpijskih igara 2010.[2] Lugeri se takmiče uz hronometar u jednom od najpreciznijih sportova na svetu - do hiljaditog dela sekunde na veštačkim stazama.

Prva zabeležena upotreba termina „luge“ datira iz 1905. godine i potiče iz savojskog/švajcarskog dijalekta francuske reči luge, što znači „male sanke“.[3][4]

Istorija uredi

 
Svetsko prvenstvo u sankanju 2021/22. u Marijacelu
 
Sankanje je dobra zabava za decu ali i olimpijski sport.
 
Sanke, sa uklonjenim čeličnim klizačima
 
Mladi sankač na startnoj rampi na olimpijskoj stazi u Juti.

Veoma praktična upotreba saonica je drevna i široko rasprostranjena. Prve zabeležene trke sankanja održane su u Norveškoj tokom 15. veka.[5]

Sankarski sport, poput Skeletona i boba, nastao je u lečilišnom gradu Sankt Moric, u Švajcarskoj, sredinom do kraja 19. veka, kroz poduhvate hotelskog preduzetnika Kaspara Badruta. Badrut je uspešno prodao ideju zimovanja, kao i sobe sa hranom, pićem i aktivnostima. Njegovi avanturističniji engleski gosti počeli su da prilagođavaju sanke koje je koristila posluga za rekreaciju, što je dovelo do sudara sa pešacima dok su jurili niz uličice i uličice u selu.

Prvi organizovani miting ovog sporta održan je 1883. godine u Švajcarskoj.[6] Godine 1913. osnovana je Internationale Schlittensportverband ili Međunarodna federacija za sanke u Drezdenu u Nemačkoj. Ovo telo je upravljalo sportom do 1935. godine, kada je inkorporirano u Međunarodnu federaciju boba i sankanja (FIBT).[7][8][9][10] Nakon što je odlučeno da sanke zamene skeleton na Olimpijskim igrama. Prvo Svetsko prvenstvo u tom sportu održano je 1955. godine u Oslu (Norveška). Godine 1957, osnovana je Međunarodna federacija sankanja (FIL).[11][12] Sankarski događaji su prvi put uključeni u Zimske olimpijske igre 1964. godine.

Amerikanci su bili spori u usvajanju sporta sankanja. Prva staza za sankanje u Severnoj Americi izgrađena je u Lolo Hot Springsu, Montana, 1965. godine.[13] Iako su se Sjedinjene Države takmičile u svim olimpijskim sankama od 1964. do 1976. godine, tek 1979. godine je osnovano Udruženje za sankanje Sjedinjenih Država. Prva veštačka američka staza je završena te godine za upotrebu na XIII Zimskim olimpijskim igrama 1980. u Lejk Plesidu u Njujorku.[5] Od tada se program sankanja Sjedinjenih Država znatno poboljšao. Druga veštačka staza izgrađena je u blizini Park Sitija, Juta, za XIX Zimske olimpijske igre 2002. u Solt Lejk Sitiju.

Kejtlin Neš i Natali Korles, obe iz Kanade, postale su prvi ženski tim koji se takmičio u trci dublova Svetskog kupa za seniore u sankanju 2019. godine.[14]

Veštačke staze uredi

 
Mat Mortensen (gore) i Preston Grifol (dole) ostvarili su 80 milja na sat u Sanki kliznom centru u Krasnoj Poljani, Rusija.
 
Krive 11 i 12 na olimpijskoj stazi u Juti u blizini Park Sitija, Juta

Veštačke staze za sankanje imaju posebno dizajnirane i konstruisane nagnute krivine plus uzidane ravni. Većina staza je veštački rashlađena, ali postoje i veštačke staze bez veštačkog hlađenja (na primer, u St. Moricu). Trake su obično veoma glatke.[4]

Sportisti voze u ravnom, aerodinamičnom položaju na sankama, držeći svoje glave nisko kako bi minimizirali otpor vazduha. Oni upravljaju saonicama uglavnom svojim listovima tako što vrše pritisak na trkače - desni list da skrene levo, levi list da skrene desno. Potrebna je precizna mešavina promene telesne težine, pritiska na listove i kotrljanja ramena. Tu su i ručke za manja podešavanja. Uspešan luger održava potpunu koncentraciju i opuštenost na sankama dok putuje velikom brzinom. Najbrža vremena su rezultat praćenja savršene „linije” niz stazu. Svaka mala greška, kao što je četkanje o zid, košta vremena. Važni su i uslovi na stazi. Mekši led ima tendenciju umanjenja brzine, dok tvrđi led ima tendenciju da vodi ka bržim vremenima. Lugeri se trkaju brzinom od 120 do 145 km/h oko velikih krivina dok doživljavaju centripetalno ubrzanje do 5g. Muški singlovi imaju svoje startne lokacije blizu mesta gde takmičari u bobu i skeletonu startuju na većini staza, dok i takmičenje u parovima i ženskom pojedinačnom imaju startnu kuću koja se nalazi dalje niz stazu. Veštačka staza sankanja je najbrži i najagilniji sport sankanja.[4]

Prirodna staza za sanke uredi

 
Prirodni sankači na duplim sankama
 
Sanke „prirodne trkačke staze“ sa užetom za upravljanje i trkačima

Prirodne staze su prilagođene postojećim planinskim putevima i stazama. Veštački nagnute krive nisu dozvoljene.[15] Površina staze treba da bude horizontalna. One su prirodno zaleđene. Staze mogu postati grube od kočenja i upravljanja. Sportisti koriste uzde za upravljanje, ispruže ruke i koriste noge da bi se vozili oko uskih uglova. Kočenje je često potrebno ispred krivina i postiže se upotrebom šiljaka ugrađenih na dnu cipela.[4] Staze imaju nagib ne veći od 15%.

Većina staza se nalazi u Austriji i Italiji, a ostale u Nemačkoj, Poljskoj, Rusiji, Sloveniji, Švajcarskoj, Hrvatskoj, Lihtenštajnu, Francuskoj, Turskoj, Švedskoj, Norveškoj, Rumuniji, Slovačkoj, Novom Zelandu, Kanadi i Sjedinjenim Državama.

Sankaški klub Gornjeg poluostrva[16] u Negauniu, Mičigen, jedina je prirodna staza za sankanje u Sjedinjenim Državama.[17] Staza duga preko 800 metara (pola milje) ima 10 punih krivina duž vertikalnog pada od 88 m (289 ft).

Reference uredi

  1. ^ „Rules of Artificial Track Luge” (PDF). 
  2. ^ „Whistler's fast luge track poised risky”. News.xinhuanet.com. 2010-02-13. Arhivirano iz originala 2010-02-16. g. Pristupljeno 2011-11-25. 
  3. ^ „luge”. Online Etymology Dictionary. Pristupljeno 2011-11-25. 
  4. ^ a b v g „Luge, extreme sport disciplines”. Arhivirano iz originala 2016-06-11. g. 
  5. ^ a b „United States Luge Association”. Usaluge.org. Arhivirano iz originala 08. 12. 2013. g. Pristupljeno 2011-11-25. 
  6. ^ „International Luge Federation”. Fil-luge.org. Pristupljeno 2011-11-25. 
  7. ^ „Organization”. IBSF.org. International Bobsleigh and Skeleton Federation. Arhivirano iz originala 2015-06-14. g. 
  8. ^ „IBSF suspends Russia and Belarus from participating at events”. 5. 3. 2022. 
  9. ^ „IBSF suspends Russia and Belarus from participating at events”. 5. 3. 2022. 
  10. ^ „IBSF Congress votes to suspend Russian athletes from IBSF competitions”. IBSF.org. 2022-07-15. Arhivirano iz originala 05. 06. 2023. g. Pristupljeno 02. 05. 2023. 
  11. ^ „FIL joins list of International Federations to ban Russia from events”. www.insidethegames.biz. 2. 3. 2022. 
  12. ^ „Gart nominated by Russian Luge Federation for FIL Executive Board despite ban”. www.insidethegames.biz. 1. 6. 2022. 
  13. ^ Briggeman, Kim (2014-02-06). „Lolo Hot Springs was home to first, 'pretty crude' American luge run”. Missoulian. Pristupljeno 2014-02-07. 
  14. ^ „Canadian lugers Caitlin Nash and Natalie Corless become the first female team to compete in a World Cup doubles race | The Star”. The Toronto Star. 14. 12. 2019. 
  15. ^ „Rules of Natural Track Luge” (PDF). FIL. Arhivirano (PDF) iz originala 2022-10-09. g. 
  16. ^ „The Upper Peninsula Luge Club”. Pristupljeno 2015-03-03. 
  17. ^ O'Neill, Sarah (2009-03-12). „Negaunee Luge Hill Open for Public Use”. The North Wind. Northern Michigan University. Pristupljeno 2015-03-03. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Санкање&oldid=27682218”