Sankiloti

Sankiloti (franc. Sansculottes, golać, bezgaćnik) je naziv koji je francuska aristokratija počela da koristi u periodu samog početka Francuske revolucije (1790—1792) za pariske radnike i siromahe, koji za razliku od francuske aristokratije nisu nosili kratke čakšire (franc. culottes, pantalone do kolena) nego duge pantalone pogodne za rad. Sankiloti su prema tome bili ljudi koji su živeli od fizičkog rada, poput radnika, malih zanatlija, nosača, krčmara itd. Termin se kasnije počeo upotrebljavati i za loše obučene i opremljene dobrovoljce u revolucionarnoj vojsci tokom početka Francuskih revolucionarnih ratova. Pošto su brojni sankiloti bili organizovani u narodne garde, oružanu snagu francuske revolucije, odatle termin postaje i sinonim za rodoljuba, proletera u doba francuske revolucije. Sa druge strane, postali su politički uticajni kad su podržavali jakobince, međutim imali su i različite političke ciljeve. Odatle termin sankilot može označavati i ekstremnog pristalicu radničke klase. Danas se termin sankilotizam može koristiti i za radikalne egalitarističke republikanske principe.

Sankilot, slika Luja-Leopolda Boilija. Sankilot nosi, sem dugih pantalona, i frigijsku kapu sa revolucionarnom kokardom i francusku trobojku, još jednu oznaku revolucije.

Sankilot je prvobitno označavao karikaturu radničke klase, ali se brzo razvio u uobičajni naziv za pobunjeni proletarijat koji je zahvatila revolucija. Sankiloti su se često prepoznali po „jakobinskoj kapi“ (frigijska kapa) i međusobnim oslovljavanjem sa citoyen - građanin umesto sa monsieur - gospodin.

Tradicionalna uniforma sankilota, kolorisana karta iz 19. veka.

U doba revolucije brzo su se etablirali kao čvrsta politička snaga. Sankilote sučinili radnici i malograđanstva i predstavljali su suštinsku narodnu vladu. Politički bili su organizovani u sekcije Pariza i u opštinskom odboru grada Pariza. Odavde su često organizovane narodne bune.

Za vreme vladavine terora jakobinaca sankiloti su podržavali jakobince, za koje su se nadali da će ispuniti njihove zahteve za socijalnu pravdu. Jakobinci su odredili maksimalnu visinu cena hrane, da bi se u toku rata osiguralo snabdevanje vojske i stanovništva. Osim toga je ustav iz 1793, koji je usvojen ali nikada sproveden, predviđao državnu podršku siromašnima i državni školski sistem, što je bilo u elementarnom interesu nižih slojeva.

Sa druge strane, za vreme vladavine terora jakobinaca isto tako je i ograničeno političko delovanje u sekcijama, zbog čega su jakobinci počeli da gube podršku sankilota. Sankiloti su se razišli od jakobinaca, kad su leto 1794. pored visine cena hrane određene i maksimalne visine zarada. Kad je srušen Robespjer samo mali broj sankilota krenuo da spasava vladavinu jakobinaca. Došlo je do kraja vladavine terora, a istovremeno, sankiloti su izgubili svoj politički uticaj. Međutim, i dalje su zahtevali hleb i ustav iz 1793.

Po sankilotima nazvani su sankilotidi, dodatni dani u republikanskom kalendaru.