Сачувај ми валцер

Sačuvaj mi valcer (engl. Save Me the Waltz) jedini je roman američke književnice Zelde Ficdžerald originalno objavljen 1932. godine. Roman predstavlja polu-autobiografsko delo, s obzirom da se veći deo radnje u romanu poklapa sa životom autorke i njenim brakom sa Skotom Ficdžeraldom.

Sačuvaj mi valcer
Korice originalnog izdanja
Nastanak i sadržaj
Orig. naslov	Save Me the Waltz
Autor	Zelda Ficdžerald
Ilustrator	Kleonikes Damijanakes
Zemlja	Sjedinjene Američke Države
Jezik	engleski
Žanr / vrsta dela	polu-autobiografija
Izdavanje
Izdavanje	1932. (Scribner)
Broj stranica	361

Pozadina

Do 1930-ih, Zelda Ficdžerald je već dosta vremena provodila po psihijatrijskim ustanovama, dok je njen suprug bio u usporenom procesu pisanja sledećeg romana; naime, on nije napisao nijedan roman još od Velikog Getsbija iz 1925. godine. Nakon epizode histerije, Zelda je bila primljena na Fips kliniku u Džons Hopkins bolnici u Baltimoru 12. februara 1932. godine, a doktor Adolf Mejer dijagnostikovao joj je i lečio je od šizofrenije. Kao deo njenog oporavka ona je morala da najmanje dva sata dnevno piše.

Zelda se na klinici sprijateljila sa mladom specijalizantkinjom, doktorkom Mildred Skvajres, a krajem februara ona je podelila sa njom aspekt svog romana. Skvajres je pisala Skotu da je roman bio živ i veoma šarmantan. U međuvremenu, Skot je postao zabrinut da će Zeldino lečenje potrošiti sav njegov novac, pa je svoj roman ostavio na stranu i počeo da piše kratke priče kako bi zaradio novac za lečenje. Zelda je pisala Skotu iz bolnice: „ponosna sam na svoj roman, ali se jedva mogu dovoljno suzdržati dok ga napišem. Svideće ti se — jasno se vidi da je iz 'Ficdžeraldovske škole', iako je ushićeniji od tvojih — možda i previše”. Zelda je mahnito pisala; roman je završila 9. marta i poslala ga je Skotovom izdavaču, njihovom prijatelju Maksvelu Perkinsu iz izdavačke kuće Skribner.

Kada je Skot konačno video rukopis, bio je besan. Zeldin roman je u velikoj meri govorio o njenom životu, baš kao što su i raniji Skotovi romani; ali je Skota najviše iznerviralo to što se Zeldin roman bazirao na gotovo istim njihovih zajedničkim životnim događajima kao i njegov budući roman, na kom je radio već četiri godine. Takođe je bio ljut zato što je Zelda jednog od svojih junaka nazvala Emori Blejn, kakvo je ime nosio i protagonista Skotovog prvog romana Ova strana raja. Zelda je Skotu napisala: „bojala sam se da smo se možda dotakli istog materijala”. Skot ju je naterao da roman u velikoj meri revidira, iako precizan obim revizije nije poznat zbog toga što su njen originalan rukopis i početne revizije izgubljeni (Skot je veći deo tog autobiografskog materijala iskoristio u svom delu iz 1934. godine pod nazivom Nežna je noć). Na kraju, Zelda je dobila Skotovo odobrenje da objavi roman; on je pisao Perkinsu: „ovo je Zeldin roman. Ovo je dobar roman, možda i veoma dobar — mada sam ja previše pristrasan da bih komentarisao. Ima sve vrline i mane prvog romana ... Radi se o nečemu sasvim novom i to treba prodati”.

Zelda je potpisala ugovor o objavljivanju knjige 14. juna 1932. godine. Knjiga je konačno izašla 7. oktobra iste godine u 3.010 primeraka (što nije neobično malo za romane prvence usred Velike krize) na jeftinom papiru i sa povezom od zelenog platna.

Sinopsis

Sačuvaj mi valcer je, prema rečima autorke, svoj naziv dobio iz kataloga Victor record i ukazuje na romantiči sjaj života kojim su Frensis Skot i Zelda živeli i koji su Skotovi romani neizbrisivo upisali u američku književnu i kulturnu istoriju. Podeljen u četiri poglavlja, od kojih je svako dalje podeljeno na po tri dela, roman predstavlja hronološku naraciju četiri perioda u životima Alabame i Dejvida Najta, imena koja predstavljaju slabe maske za svoje stvarne korespondente.

Roman predstavlja priču o Alabami Begs, južnjačkoj devojci koja se udaje za 22ogodišnjeg umetnika Dejvida Najta. Kao i kod Zelde i Skota, Alabama sreće Dejvida dok je bila na jugu tokom Prvog svetskog rata. Najt postaje uspešan umetnik, pa se par seli u Rivijeru, gde Najt započinje aferu sa glumicom. Rešena da i sama bude uspešna, Alabama odlučuje da postane balerina i nemilosrdno se posvećuje tom cilju, pa na kraju postiže uspeh. Alabama igra svoj solo debi u operi Faust. Iako naizgled uspešni, Alabama i Dejvid su veoma nesrećni. Na kraju romana oni se vraćaju na jug kad je Alabamin otac na samrti. Iako ona kaže drugačije, njeni prijatelji sa juga zavide Alabami na njenom srećnom i veselom životu. Ona traži smisao u očevoj smrti, ali ga ne nalazi. Dok čisti nakon poslednje žurke pre povratka u njihove nesrećne živote, Alabama napominje da je — što je zanimljiv kontrast u odnosu na završni deo Velikog Getsbija — pražnjenje pepeljare „veoma izražajno za mene. Samo nagomilam sve na veliku gomilu koju sam označila kao 'prošlost', i ispraznišvi tako ovaj dubok rezervoar koji je nekada bio moj, spremna sam da nastavim”.

Prijem

Kritičari su uglavnom negativno govorili o knjizi, smatrajući da je knjiga prenapisana, da su likovi slabo razrađeni i nezanimljivi, a da je trebalo da scene budu tragične a ne „lakrdijaške”. Njujork tajms je napisao: „ne samo da se čini da izdavači nisu bili sposobni da obuzdaju gotovo smešnu bujnost pisanja, već nisu pružili knjizi ni osnovne književne korekcije”. Zelda je bila u depresiji zbog negativnih recenzija, iako je priznala da je recenzija Vilijama MekFija, napisana u Njujork Sanu, u najmanju ruku razumna.

MekFi je napisao: „u ovoj knjizi, sa svim grubostima koncepcije, njenim nemilosrdno ukradenim tehničkim trikovima i njenoj patetičnoj težnji filozofskoj dubini, tu je i obećanje nove i energične ličnosti u fikciji”. Malkom Kauli, prijatelj Ficdžeraldovih, pročitavši knjigu, napisao je Skotu: „pokrenula me je dosta: ima tu nečega u njoj što niko ranije nije iskazao rečima”.

Knjiga je bila prodata u svega 1.392 primerka za šta je Zelda zaradila samo $120,73 (knjiga će biti ponovo štampana godinama nakon smrti nje i Skota, kada se interes za Ficdžeraldove ponovo bio rasplamsao). Neuspeh romana slomio joj je duh.

Ona je tokom jeseni 1932. godine radila na novom romanu, baziranom na njenim iskustvima u psihijatrijskom lečenju. Međutim, Skotova reakcija je ponovo bila gruba. Tokom njihove svađe pre nego što je ona bila primljena na lečenje, Skot je izjavio da je njen roman „plagijat, nemudar u svakom pogledu i ... da nikada nije trebalo da bude objavljen”. Zelda ga je upitala „zar nisi želeo od mene da budem pisac?”. Iako je Skot to rekao jednom prilikom on ju je napao i rekao da ga ne zanima da li je ona pisac ili ne i naveo da je ona „trećerazredni pisac i trećerazredna balerina”. Psihijatar se složio sa Skotom, a Zelda je bila poražena, tako da nikada više nije objavila nijedan roman.

Literatura

• Cline, Sally (2003). Zelda Fitzgerald: Her Voice in Paradise. New York: Arcade Publishing. ISBN 978-1-55970-688-9. .
• Milford, Nancy (1970), Zelda: A Biography, New York: Harper & Row .