Sveta Terezija Avilska
Sveta Terezija Avilska (Avila, Španija, 28. marta 1515 − Alba de Tormes, 14. oktobra 1582), bila je ključna osoba katoličke reformacije kao mističarka, spisateljica i reformator monaške zajednice karmelićanki. Zaštitnica je Španije, grada Požege u Hrvatskoj, bolesnika, izrađivača čipke.
| Sveta Terezija Avilska | |
|---|---|
 Sveta Terezija Avilska, Peter Paul Rubens | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 28. mart 1515. |
| Mesto rođenja | Avila, Španija |
| Datum smrti | 14. oktobar 1582. (67 god.) |
| Mesto smrti | Alba de Tormes, Salamanka |
| Svetovni podaci | |
| Poštuje se u | Katolička crkva, Anglikanska zajednica, Luteranizam |
| Kanonizacija | 12. mart 1622. godina, Rim od strane Papa Grgur XV |
| Beatifikacija | od strane Papa Grgur XV |
| Praznik | 15. oktobar |
| Zaštitnik | Španije, grada Požege u Hrvatskoj, bolesnika, izrađivača čipke, glavobolje |
Biografija uredi
Terezija se rodila 28. marta 1515. u Avili, glavnom gradu istoimene pokrajine u Staroj Kastilji, koji je nadaleko poznat po 5 km dugačkim bedemima iz XI. veka. Roditelji su joj bili Don Alonso Sanćes de Sepeda i Dona Beatris de Aumada. Osim nje imali su još jedanaestero dece. Od triju devojčica samo se Terezija odlučila za kaluđerski stalež. Odluku nije donela iz neke nužde, već potpuno slobodno i promišljeno. U svojoj devojačkoj dobi između četrnaeste i osamnaeste godine i ona je mnogo držala do lepote, ljupkosti, bogatstva i ljubavi pa se ozbiljno bavila i mislima o udaji. Iako je već od ranog detinjstva bila veoma temperamentna, u svojim željama i odlukama silovita, ipak ništa nije činila nepromišljeno, bez prethodnog razmišljanja. Posedovala je veliku i spontanu sposobnost da ljubi, no to je nikad nije dovelo u nepriliku da bi nešto od onoga što je rekla ili obećala morala povući, a što govori da je sve pre dobro odmerila. Nakon što je kao adolescent postala svesna mogućnosti da završi u paklu ako nastavi i dalje živeti lakomislenim životom, počela je ozbiljno razmišljati o trajnim životnim vrednostima i ostvarenju duhovnog poziva. Sama odluka da stupi u manastir karmelićanki od Otelovljenja u Avili, nije bila laka ni za nju, ali ni za njenu okolinu u kojoj je bila obljubljena. Ona sama o tome svedoči: »Jedva mogu verovati da će moja bol i u smrti biti veća od one što sam je osećala kad sam napuštala roditeljsku kuću. Činilo mi se kao da se u meni odvaja svaka pojedina kost.«
Kako je Terezija bila promišljena i odlučna žena, kad je jednom odlučila postati kaluđerica, onda je tu stvar uzela veoma ozbiljno. Prvu godinu monaštva nastojala je oko savršenosti tako odlučno da se živčano i telesno brzo dokrajčila. Upala je u stanje sveopšte anemije, a zatim je kroz četiri dana bila potpuno ukočena. Svima je izgledalo da će umreti i već su sve pripremili za sahranu. No, ona se najedanput probudila iz svoga mrtvila i ukočenosti te sama otklonila posvećeni vosak, kojim su joj po tadašnjem običaju bili već zalivali očne kapke.
Nakon toga iskustva ne znači da je Terezija odmah postala svetica. Još je osamnaest godina provela u osrednjosti. Ali od časa kad je jasno videla da je Bog više ne želi gledati »u razgovoru s ljudima, već s anđelima« i kad je svoje srce s njegovim velikim mogućnostima »nastojala uskladiti« sa Srcem Hristovim, do tada prosečna karmelićanka postade jaka žena, velika redovnica, koja je nastojala svoj život proživljavati u duhu Jevanđelja. I u tome je bila sva obnova Karmela, obnova koja je išla polako, uz mnoge poteškoće, ali koja je potpuno preobrazila redovnički život. Rodio se novi, idealni Karmel, nama dobro poznate bosonoge karmelićanke, dostojne kćeri velike majke Terezije od Isusa.
Radi obnove Karmela Terezija je krstarila celom Španijom. Nije više bilo poteškoće koja bi je zaustavila. I to je bio život njene poslednje dvadeset i druge godine. Iz tog su života kao najzreliji plodovi onoga razdoblja nastala njena pisana dela: Knjiga milosrđa Božjeg "Moj život", u kojoj je majstorski i duboko psihološki opisala povest svoga života, "Put savršenosti", "Zamak duše", "Osnuci", kao i nebrojena pisma, te svedočanstva uzvišene mistične lirike.
Naslućujući sve kušnje koje čekaju Crkvu i hršćanstvo, vapila je: »O hršćani, vreme je da branite svoga Kralja te da se u tako velikoj zapuštenosti oko njega svrstate! Jer mali je broj vernih koji ga još okružuje; veliko je naprotiv mnoštvo onih koji slede Lucifera. No, najgore je što oni koji spolja izgledaju kao Gospodovi prijatelji, potajno ga iznutra izdaju, tako da on ne nalazi gotovo nikoga na koga bi se mogao osloniti.«
No Terezija je znala i verovala da je odlučujuće oružje jedino molitva jer iz nje i druga sredstva dobivaju svoju jačinu. Zato je u borbi za Hrista i Crkvu osnivala samostane u kojima će njene sestre moliti i na taj način za kraljevstvo se Božje boriti. Istorija joj je dala pravo jer ona postade jedna od vrhunskih likova katoličke obnove ΧVI veka, s uticajem koji traje još i danas. Njen su se život i duhovno iskustvo savršeno utkali u obnoviteljski pokret Crkve što ga je započeo Tridentski sabor.
Terezija je napustila ovo vreme izdahnuvši u noći s 14. na 15. oktobra 1582, upravo kada je stupila na snagu gregorijanska reforma kalendara. Ima i u tome mnogo znakovitosti, jer je Terezija Avilska svojom obnovom Karmela učinila veliki pomak napred i za redovništvo, ali i za hršćansku duhovnost u svetskim razmerama. U svojoj izvornosti i genijalnosti ona već 4 veka utiču na ono što se naziva duhovni život Evrope. Papa Pavle VI proglasio ju je stoga 27. septembra 1970. prvom od žena naučiteljicom Crkve. Engleski istoričar Mekelej u jednom svom eseju nazvao je sv. Tereziju Avilsku »srcem katoličke reforme«, a Gisbert Kranc misli da ona pripada čovečanstvu, što znači da je zajednička svojina celog čovečanstva.
