Semantičke uloge
Semantičke uloge (agens, pacijens, doživljavač i sl.) jesu uopšteni nazivi kojima se označavaju učesnici u rečenici, odnosno njome denotiranoj situaciji.[1]
Kratak pregled teorijskih modela uredi
Za uvođenje semantičkih uloga u modernu lingvistiku zasluga se obično pripisuje Č. Filmoru i njegovoj Padežnoj gramatici (The Case for Case). Njegova koncepcija padežne gramatike pojavila se krajem 60-ih godina kao modifikacija tada aktuelne verzije transformaciono-generativne gramatike N. Čomskog i insistirala je na tome da nivo dubinske strukture trasformaciono-generativnog modela treba zameniti, ili barem dopuniti, još dubljim nivoom, koji bi činila semantička reprezentacija rečenice. Za semantičke uloge Filmor upotrebljava termin dubinski padeži (eng. deep cases). U okviru padežne gramatike pojavljuju se i drugi teorijski modeli, kao na primer lokalistički model Dž. Andersona i matrični model Dž. Kuka.[1]
U centralnoj struji generativizma (lingvistički angažman N. Čomskog i njegovih sledbenika) semantičke uloge počinju da zauzimaju bitno mesto početkom 80-ih godina, kada je počela da se profiliše Teorija upravljanja i vezivanja. Za semantičke uloge koriste se termini tematske relacije (eng. thematic relations), odnosno tematske uloge (eng. thematic roles), i skraćeno Θ-uloge, teta uloge (eng. Θ-roles, theta-roles) (centralna i najvažnija uloga jeste tema (eng. theme), po kojoj se i sve ostale semantičke relacije u klauzi nazivaju tematskim).[1]
U okviru funkcionalne gramatike profilisali su se različiti teorijski modeli kao što su Funkcionalna gramatika (Functional Grammar) S. Dika ili Sistemsko-funkcionalna gramatika (An Introduction to Functional Grammar) M. Halideja. U teorijskom modelu S. Dika semantičke uloge nose naziv semantičke funkcije i čine jedan od tri nivoa funkcionalnih odnosa u rečenici (druga dva čine sintaksičke funkcije, te pragmatičke). Halidej u svojoj funkcionalnoj gramatici izdvaja različite tipove procesa i njima odgovarajuće participantske funkcije.[1]
U kognitivnoj gramatici R. Langakera semantičke uloge se prihvataju kao važan koncept, te se koriste kada je potrebno ostvariti „opipljiviji konceptualni odnos“ u odnosu na apstraktnije pojmove trajektora i orijentira. Međutim, kao daleko univerzalnije koncepte Langaker ističe već pomenuti trajektor i orijentir (koncept semantičkih uloga nije isključen trajektorom i orijentirom, već se radi o kompatibilno upotrebljivim konceptima koji se u kognitivnoj gramatici uporedo koriste).[2]
Repertoar semantičkih uloga uredi
Semantičke uloge jesu uopšteni nazivi kojima se označavaju učesnici u rečenici, odnosno njome denotiranoj situaciji. Većina autora, počev od Filmora, slaže se u zahtevu da njihova lista treba da bude, barem u principu, univerzalno primenljiva na sve jezike, konačna i relativno kratka. Uvećanje inventara semantičkih uloga vodi ka njihovoj preteranoj specifikaciji, a sužavanje vodi ka preteranoj generalizaciji; i jedno i drugo smanjuju njihovu upotrebljivost. Međutim, još uvek je otvoreno pitanje kako odrediti pouzdan kriterijum kojim bi se definisao pravi stepen generalizacije i koji bi proizveo konačan i dovoljan skup semantičkih uloga.[1] Neke od semantičkih uloga koje se u literaturi[3] [4] tretiraju kao važnije jesu sledeće.
1. Agens je pokretač akcije iskazane glagolom. Tipičano je to čovek – svesno živo biće koje deluje svojom voljom i kontroliše događaj, i pritom se (po)kreće (1). Manje tipični agensi mogu biti predmeti koji se kreću (2).
(1) Mika trči.
(2) Zemlja se okreće oko Sunca.
2. Pacijens je pogođen akcijom iskazanom glagolom i trpi promenu stanja ili mesta. Tipičan pacijens je predmet – entitet koji je neživ (nesvestan i nevoljan, ne može se kretati) [3, 4].
(3) Mika i njegov tata su sazidali kuću.
(4) Kuća je sazidana.
3. Doživljavač je tipično čovek; on doživljava emotivne i mentalne procese ili prima čulni utisak.
3.1. Doživljavač emocija (5) i kognitivnih procesa (6)
(5) Pera obožava Mariju.
(6) Marija se priseća svog detinjstva.
3.2. Opažač čulnog utiska je tipično čovek; on je svestan čulnog utiska, ali ga može primati voljno (7) ili nevoljno (8).
(7) Pera sluša cvrkut ptica.
(8) Pera čuje cvrkut ptica.
4. Nosilac stanja i osobine je osoba ili predmet kome se pripisuje određeno fizičko stanje ili osobina (10).
(9) Vrata su polomljena.
(10) Miloš je hrabar.
5. Sredstvo je tipično predmet; njime agens rukuje da bi uticao na pacijensa (kroz njega se energija prenosi s agensa na pacijens).
(11) Pera je ključem otvorio vrata.
6. Prouzrokovač stanja nevoljno prouzrokuje događaj ili stanje; tipično su to nepogode (npr. vremenske [12]), ali može biti i osoba (13).
(12) Vetar je uništio useve.
(13) Mika me zadivljuje.
7. Recipijent je tipično osoba; ona prima entitet – konkretan (14) ili apstraktan (15).
(14) Marko je primio nagradu za izuzetan uspeh.
(15) Objasnio mi je kako da nađem pravi put.
8. Beneficijar / maleficijar je tipično osoba koja prima korist (16) / trpi štetu (17, 18) u datoj situaciji, ali ne učestvuje u njoj direktno.
(16) Majstor nam je popravio televizor.
(17) Pokvario nam se televizor.
(18) Uginuo mi je pas.
Mapiranje semantičkih uloga na rečenične konstituente uredi
Situacija i njeni učesnici prikazuju se predikatskom rečenicom, pri čemu se semantičke uloge preslikavaju na rečeničnu strukturu pomoću odgovarajućih rečeničnih konstituenata.[4] Tako:
1. agens se iskazuje gramatičkim subjektom u aktivnoj rečenici (19a) ili agentivnom odredbom / dopunom u pasivnoj (19b);
(19a) Knjigu je izdao Nolit.
(19b) Knjiga je izdata od (strane) Nolita.
2. pacijens se iskazuje pravim objektom u aktivnoj (20a), a gramatičkim subjektom u pasivnoj rečenici (20b);
(20a) Marko je pročitao knjigu.
(20b) Knjiga je pročitana.
3. doživljavač se iskazuje gramatičkim (21, 22) ili logičkim subjektom (23);
(21) Marija je videla lepu haljinu.
(22) Marija se napokon zaljubila.
(23) Peri se spava.
4. nosilac stanja ili osobine se iskazuje gramatičkim subjektom (24);
(24) Pera je vredan.
5. sredstvo se iskazuje priloškom odredbom za sredstvo ili način (25);
(25) Udario ga je nogom.
6. prouzrokovač stanja se iskazuje subjektom (26a) ili posebnom odredbom za iskazivanje prouzrokovača stanja (26b);
(26a) Zemljotres je sve sravnio sa zemljom.
(26b) Sve se treslo od zemljotresa.
7. recipijent se iskazuje nepravim objektom;
(27) Poklonila sam joj knjigu za rođendan.
8. beneficijar / maleficijar se iskazuje rečeničnim konstituentom za koji u našoj literaturi ne postoji ustaljen termin.
(28) Izgorela mi je kuća.
Misaono i jezičko predstavljanje situacije uredi
Realna situacija [RS] može se misaono, pa onda i jezički, predstaviti na različite načine (npr. uzimajući u obzir sve učesnike ili izbacujući neke). Kako će se ona jezikom predstaviti zavisi od trenutne komunikativne svrhe i namere govornika. Jezičko predstavljanje situacije [JPS] ogleda se u gramatičkim konstrukcijama koje su pritom upotrebljene.[4]
RS: MIKA JE RAZBIO PROZOR LOPTOM.
U realnoj situaciji Mika je agens, prozor je pacijens, a lopta sredstvo kojim je agens delovao na pacijensa.
JPS1: MIKA JE RAZBIO PROZOR LOPTOM.
Situacija je prikazana sa svim svojim učesnicima (Mika je agens, prozor je pacijens, a lopta je sredstvo kojim agens menja stanje pacijensa). Agens je označen subjektom, pacijens pravim objektom, a sredstvo priloškom odredbom za sredstvo radnje.
JPS2: LOPTA JE RAZBILA PROZOR.
Situacija je prikazana bez Mike. Lopta više nije sredstvo – jer nema agensa čije bi to bilo sredstvo, nego je (neposredni) prouzrokovač stanja. Kao prouzrokovač stanja ima elemenat agentivnosti, te je dobila funkciju subjekta.
JPS3: PROZOR JE (JUČE) RAZBIJEN.
Situacija je prikazana sa samo jednim učesnikom, a to je prozor, čije se stanje iznosi kao proizvod prošle akcije – a on je bio trpilac te akcije (pacijens). Iako agens nije prikazan, postoji ideja o tome da je akciju neko izvršio. Situacija je predstavljena pasivnom rečenicom: pacijens ima funkciju subjekta, a glagol stoji u participskom pasivu.
Predstava o prošloj akciji može sasvim izbledeti, tako da ostaje samo stanje (razbijen) – pa se u tom slučaju konstrukcija interpretira kao kopulativna: Prozor je razbijen (i prljav). Prozor je u tom slučaju nosilac stanja.
JPS4: PROZOR SE RAZBIO.
Situacija se predstavlja tako kao da je prozor spontano pretrpeo promenu stanja – agens ne postoji ni kao ideja. Gramatički se to ogleda u upotrebi povratnog glagola razbiti se, a prozor je označen subjektom.
Reference uredi
- ^ a b v g d Stipčević, Balša (2008). Semantičke uloge u savremenoj lingvističkoj teoriji, u: Naučni sastanak slavista u Vukove dane, 36/3. Beograd. str. 115—155.
- ^ Glavaš, Zvonimir (2012). Semantičke uloge u suvremenim lingvističkim teorijama“, Hrvatistika, 6.6. str. 135—148.
- ^ Hualde, Jose Ignacio (2009). „Roles semanticos“, Introduccion a la linguistica hispanica. Cambridge University Press.
- ^ a b v Klikovac, Duška (2014). Literatura za predmet Sintaksa srpskog jezika. u rukopisu.