Simbelin
Simbelin (engl. Cymbeline) jeste tragedija Viljema Šekspira napisana oko 1610. godine. Radnja je smeštena u drevnu Britaniju i zasnovana je na legendama nastalim za vreme britanskog kralja Kunobelina, koji je bio keltskog porekla. Delo je navedeno kao tragedija u Prvom foliju, ali je savremeni kritičari većinom klasifikuju kao romansu. Prvo odigravanje je zabeležio Sajmon Forman i bilo je aprila 1611. godine u Londonu. Nakon toga pisani izveštaji o odigravanju drame ne postoje, sve do 1634. godine kada je predstava ponovo oživela na dvoru Čarlsa I i Henrijete.
Sličnosti između Simbelina i istorijskih izveštaja o rimskom caru Avgustu navele su istoričare i kritičare da dramu tumače kao stav Šekspira koji izražava podršku političkim shvatanjima britanskog kralja Džejmsa I koji je sebe smatrao britanskim Avgustom.
Na srpski jezik preveli su je Živojin Simić i Sima Pandurović.
Likovi
uredi
|
|
Radnja
urediRadnja se dešava u Britaniji i Italiji pri kraju vladavine Oktavijana Avgusta (30. p. n. e.-14. n.e).[1]
Prvi čin
uredi
Imogena, kći jedinica Simbelina, kralja Britanije, tajno se udala za očevog paža Posthuma Leonata, čuvenog po mudrosti, lepoti i junaštvu, umesto da se po očevoj želji uda za kneza Klotena, oholog, grubog i iskvarenog sina svoje maćehe. Pošto je svojim brakom iz ljubavi omela očeve političke planove (pošto se kao njegova jedina naslednica udala za čoveka nižeg porekla), Imogena je kažnjena kućnim pritvorom, a njen muž Leonat progonstvom, koje provodi u Rimu kod očevog prijatelja, rimskog plemića Filarija. U Rimu upoznaje mladog plemića Jakima, i neoprezno hvali mudrost i poštenje svoje žene, nakon čega ga Jakomo izazove na opkladu (deset hiljada dukata u zamenu za Imogenin dijamantski prsten) da će u dva razgovora uspeti da zavede Imogenu i doneti dokaza o tome, ili će izaći na dvoboj sa Leonatom zbog uvrede časti njegove žene. Sa Leonatovim pismom Jakimo odlazi u Britaniju, gde ga Imogena prima kao prijatelja. On pokušava da zavede Imogenu klevećući Leonata, opisujući njegovu veselost u izgnanstvu i bludničenje sa javnim ženama u Rimu, nagovarajući je da se osveti za muževo neverstvo uz njegovu ljubav. Odlučno odbijen, odgovara da je samo iskušavao Imogeninu vrlinu iz prijateljstva prema Leonatu, u šta ona poveruje, i moli je da mu do sutra sačuva škrinju sa darovima za Cezara.[2]
Drugi čin
uredi
Imogena radi sigurnosti naređuje da dragocenu škrinju unesu u njenu sobu. Kada ona zaspi, iz škrinje se išunja Jakimo i skine joj sa ruke grivnu, Leonatov poklon, i opazi mladež sa pet tačkica na njenoj levoj dojci. Potom se vraća u sanduk, koji njegove sluge ujutro odnesu. Istog jutra, oholi Kloten navaljuje na Imogenu svojim grubim udvaranjima, uz podršku samog kralja, pravdajući svoje postupanje državnim interesima i nazivajući Imogenin brak ludošću, a Leonata prosjakom i robom. Otvoreno odbijen, on preti da će je tužiti kralju, i zaklinje se da će se osvetiti.
U Rimu, Jakimo obaveštava Leonata da je izvršio preljubu sa Imogenom. Pošto mu Leonat ne veruje, on mu pokazuje njenu grivnu, opisuje njenu spavaću sobu i mladež na njenoj dojci. Ubeđen u Imogenino neverstvo, Leonat pada u gnev i očajanje, i drži dug monolog o nevernosti žene.[3]
Treći čin
urediNa Simbelinovom dvoru, rimski poslanik Kaj Lucije traži od kralja godišnji danak od dve hiljade funti zlata, koji Britanija plaća Rimu otkako je Simbelinov stric Kasibelan pobeđen od Julija Cezara. Međutim, uz podršku kraljice i Klotena, kralj odbija dalje plaćanje danka, navodeći da je Britanija jača nego nekad, a da su Rimljani zauzeti ustancima u Panoniji i Dalmaciji. Kaj Lucije im objavljuje rat.
U isto vreme, Imogena je dobila Leonatovo pismo, u kome je on lažno obaveštava da je stigao u luku Milford u Velsu, i radosno se sprema za put. Leonatov sluga Pisanio dobio je drugo pismo, u kome mu gospodar naređuje da na putu ubije Imogenu zbog neverstva. Pisanio zna da je to laž, i veruje da mu je gospodara neko obmanuo.
Za to vreme, u skrovitoj pećini u velškim planinama živi Belarije, stari ratnik koga je Simbelin pre dvadeset godina nepravedno kaznio izgnanstvom nakon lažne dostave da je u dosluhu sa Rimljanima. Da se osveti, Belario je uz pomoć kraljevske dadilje, svoje žene, oteo Simbelinove sinove Gviderija i Aviraga, koji su imali dve i tri godine, i o njima se na dvoru više ništa nije čulo. Međutim, Belario ih je obojicu podigao kao svoje sinove, obučivši ih za lov i pričajući im o svojim junačkim delima, ali sakrivši od njih njihovo kraljevsko poreklo. Obojica su izrasli u snažne i ponosne lovce i ratnike.
Na putu za Milford, Pisanio pokazuje Imogeni Leonatovo pismo, u kome je muž naziva bludnicom i naređuje njenu smrt. Ona je zgrožena i uvređena, ubeđena da je u Rimu našao drugu ženu i zato joj želi smrt, i podstiče Pisanija da je ubije pošto više nema kuda, pošto ju je muž napustio, a na dvoru je čeka brak sa Klotenom koji joj je gori od smrti. Pisanio je teši i uverava je da je Leonat prevaren, i nagovara je da se preobuče u muško odelo i stupi u službu kod Kaja Lucija, koji je u Milfordu, sa kojim može ostati dok se stvari ne razjasne. Na rastanku, daje joj kutiju sa lekovima koju je dobio od kraljice, Imogenine maćehe i Klotenove majkeː lek je zapravo otrov, a kraljica ga je dala Pisaniju kako bi ga se oslobodila i ostavila Imogenu bez prijatelja na dvoru.
Na dvoru, otkriven je Imogenin nestanak. Kloten uhvati Pisanija i silom izvuče od njega Leonatovo pismo. Presvukavši se u Leonatovo odelo, on odjuri u Milford za Imogenom. Za to vreme, u Velsu, Imogena prerušena u paža umorna i izgladnela slučajno naiđe na Belarijevu pećinu, i svi (naročito njena braća) je prijateljski dočekaju i ugoste.
U Rimu, car naređuje Kaju Luciju da sa legijama iz Galije upadne u Britaniju, i šalje mu u pomoć rimske patricije koje predvodi Jakimo.[4]
Četvrti čin
uredi
_Shakspeare,_Cymbeline,_vol4,_p267.jpg)
Kloten dolazi u Vels, iznoseći svoje namere da silom obeščasti Imogenu, a zatim je vrati na dvor, verujući da će posle toga morati da se uda za njega. Za to vreme, Imogena je pod maskom paža provela nekoliko dana u Belarijevoj pećini, brzo se sprijateljivši sa njegovim sinovima (koji su joj, zapravo, braća). Pošto se ne oseća dobro, ona ispije lek koji je dobila od Pisanija dok su njeni domaćini u lovu. Međutim, Kloten susreće Gviderija i napadne ga, smatrajući ga za odmetnika, ali mu ovaj odseče glavu. Prepoznavši Klotena kao kraljevog pastorka, Belarije nagovara sinove da napuste taj kraj, ali u pećini nađu Imogenu, koja je bez svesti i znakova života. Misleći da je mrtva, oni je polože pored Klotenovog tela i okruže cvećem, nameravajući da ih uveče oboje sahrane pored Belarijeve pokojne žene. Dok su oni odsutni, Imogena se budi i ugleda pored sebe leš bez glave, u Leonatovom odelu. Verujući da je to leš njenog muža, ona pada po njemu jadikujući i izgubi svest. Utom naiđe rimska vojska, koju predvodi Kaj Lucije, i pronalazi Imogenu kako grli telo bez glave. Došavši sebi, Imogena se predstavlja kao sluga Fidelio čijeg su gospodara ubili razbojnici, i moli Rimljane da joj dopuste da ga sahrani i ožali. Dirnut njenom vernošću prema mrtvom gospodaru, Kaj Lucije je uzima u službu.
Za to vreme, Simbelin i Britanci se spremaju da dočekaju rimsku vojsku, iako je kralj zbunjen Imogeninim i Klotenovim nestankom, i bolešću svoje kraljice, koja je pala u bolest i ludilo nakon nestanka sina. Belariovi sinovi nateraju oca da se i oni priključe britanskoj vojsci.[5]
Peti čin
uredi_Shakspeare,_Cymbeline,_vol4,_p269.jpg)
_Shakspeare,_Cymbeline,_vol4,_p275.jpg)
Leonat je došao sa rimskom vojskom u Britaniju, noseći sa sobom krvavu maramicu koju mu je Pisanio poslao kao dokaz da je ubio Imogenu. Obuzet kajanjem i grižom savesti što je svoju ženu osudio na smrt, rešen je da se priključi britanskoj vojsci kao običan vojnik i pogine u odbrani svoje zemlje. Sledi bitka, u kojoj Rimljani najpre potiskuju Britance i zarobe Simbelina, ali mu priteknu u pomoć Leonat, Belario i njegovi sinovi. Oni zaustave britansko povlačenje i ohrabre pobegle ratnike da se vrate u bitku. Zahvaljujući njihovom junaštvu, ratna sreća se preokrene i Britanci pobeđuju. U toku bitke Leonat razoruža Jakima, ali ga poštedi. Ne našavši smrt u boju, koju želi u znak pokajanja za Imogenu, Leonat se predaje Britancima kao da je Rimljanin. Meću rimskim zarobljenicima su Imogena, Kaj Lucije i Jakimo. U tamnici, Leonatu u san dolaze majka, koja je umrla rađajući ga, i otac i starija braća, koji su slavno poginuli u boju protiv Rimljana pre njegovog rođenja. Njihove duše mole Jupitera da se smiluje Posthumu, koji prevaren od Rimljanina Jakima strada bez krivice. Najzad se pojavi i sam Jupiter, i obeća da će mu vratiti Imogenu i sreću. Leonat se budi i na grudima nalazi hartiju na kojoj pišeː
Kad lavlje mladunče, neznano samo sebi, bez traženja nađe i zagrljeno bude od divne žene; kad s visokog kedra odseku grane, pa one, mrtve već mnoo godina, ponovo ožive, spoje se sa starim stablom i opet počnu rasti, onda će Posthum okončati svoju bedu, a Britanija biti srećna i cvetati u miru i izobilju.
Sutradan, u britanskom logoru, Simbelin nagrađuje Belarija i njegove sinove i proglašava iz za vitezove, iako žali što je četvrti junak iz boja (prerušeni Leonat) nestao. Uto dolazi dvorski lekar, i obaveštava ga da je kraljica na samrti, u ludilu priznala da je pokušala da otruje Imogenu kako bi obezbedila presto svom sinu, Klotenu. Kralj prima rimske zarobljenike, među kojima su Imogena i Leonat, i osuđuje ih na smrt, iako Kaj Lucije moli za život svog paža Fidelija. Simbelin ugleda Imogenu i sažali se na nju, ne znajući zašto, i uzima je za paža. Imogena moli kralja da ispita Jakima, na čijem je prstu prepoznala Leonatov prsten. Jakimo javno priznaje kako je prevario Leonata i oklevetao Imogenu, našta Leonat istupi, otkriva svoje ime i moli kralja da ga pogubi u mukama, pošto je on taj koji mu je ubio kćer. Kada Leonat izjavi svoju ljubav prema pokojnoj Imogeni, Imogena (i dalje prerušena kao Fidelio) priskoči da ga zagrli, ali je on obori udarcem, našta se umeša Pisanio, koji otkriva svima da je to njegova gospodarica Imogena, koja je živa. Pošto dođe sebi, Imogena optužuje Pisanija da ju je otrovao, ali kraljevski lekar objašnjava da je kraljici, kad mu je tražila smrtonosni otrov, dao samo bezazleni napitak za spavanje, koji je ona kao lek dala Pisaniju. Pošto se najzad svi prepoznaju, Leonat i Imogena se zagrle, a Simbelin ih blagosilja. Pisanio priznaje da je uputio Klotena u Vels, našta Gviderije priznaje da ga je ubio. Simbelin naređuje njegovo hapšenje, ali mu Belarije otkriva da su Gviderije i Arvirag njegovi davno nestali sinovi, što potvrđuje mladež u obliku zvezde na Gviderijevom vratu. Zahvalan bogovima za povratak troje svoje dece, Simbelin pomiluje zarobljene Rimljane i pristaje da dobrovoljno daje danak Rimljanima u zamenu za večni mir. Na kraju, Leonat otkriva kralju da je on bio neznani junak iz bitke, što Jakimo potvrđuje, i svi zajedno odlaze u Jupiterov hram kako bi proslavili sklapanje mira.[6]
Izvori
uredi- ^ Šekspir 1963, str. 53.
- ^ Šekspir 1963, str. 9–35.
- ^ Šekspir 1963, str. 36–52.
- ^ Šekspir 1963, str. 53–80.
- ^ Šekspir 1963, str. 81–101.
- ^ Šekspir 1963, str. 102–131.
Literatura
uredi- Šekspir, Viljem (1963). Vitorović, Miroslav; Lazić, Laza, ur. Simbelin, Perikleː tragedije. Celokupna dela Viljema Šekspira 12. Prevod: Simić, Živojin; Pandurović, Sima. Beograd: Kultura.
