Википедија

Simon V Monfort

Simon V Monfort, 6. grof Lestera, takođe poznat i kao Simon Monfort Mlađi (oko 1208 - 4. avgust 1265) je bio francuski plemić, grof Lestera i vođa opozicije u Drugom baronskom ratu u Engleskoj.

Simon V Monfort
Lični podaci
Datum rođenjaoko 1208.
Mesto rođenjaMonfort, Kraljevina Francuska
Datum smrti4. avgust 1265.(1265-08-04) (56/57 god.)
Mesto smrtiIvšem, Kraljevina Engleska
Grobopatija Ivšem
Porodica
SupružnikEleonora od Lestera
PotomstvoEleanor de Montfort, Henry de Montfort, Guy de Montfort, Count of Nola, Amaury de Montfort, Canon of York, Simon VI Monfort
RoditeljiSimon de Monfort
Aliks od Montmorensija
DinastijaMonfort
grof Lestera
Period1239-1265
PrethodnikSimon de Monfort
Nasledniknema

Detinjstvo i mladost uredi

Simon je bio sin Simona Monforta, vođe krstaša u Katarskom krstaškom ratu. Kao mlađi sin je privlačio malo pažnje u svojoj mladosti. Tačan datum njegovog rođenja nije poznat. Prvi put njegovo ime zabeleženo je 1217. godine. Pratio je svoga oca u Katarskom krstaškom ratu te je bio prisutan prilikom opsade Tuluza kada mu je otac poginuo udarivši glavom u kamen.[1]. Pored Amalrika, Simon stariji je imao još jednog sina koji je poginuo u opsadi Kastelnodarija 1220. godine. Kao mladić je Monfort verovatno učestvovao u Katarskom krstaškom ratu. Nakon gubitka Normandije, Jovan bez Zemlje dodelio je starijem Simonu Lester. On je uspeo da stekne brojne teritorije, ali je 1218. godine poginuo prilikom opsade Tuluza, a njegov stariji sin Amalrik nije uspeo da održi novoosvojene oblasti. Kada je odbijen u pokušaju da povrati Lester, Amalrik ga je dodelio svome mlađem bratu u zamenu za teritorije u Francuskoj. Simon je u Englesku stigao 1229. godine. Nije znao engleski jezik, ali je stekao simpatije kralja Henrija koji je voleo strance koji govore francuskim jezikom na kome su, u tom periodu, vođeni sudski procesi u Engleskoj. Tek 1239. godine Simon je i zvanično poneo titulu grofa Lestera. Kao gospodar Lestera, Monfort je proterao malu jevrejsku zajednicu koja ga je nastanjivala (1231). Monfort je postao ljubimac kralja Henrija koji mu je 1236. godine izdao povelju kao grofu Lestera iako Simon zvanično još uvek nije nosio tu titulu[2]

Simon se januara 1238. godine oženio Eleonorom, ćerkom Jovana bez Zemlje i Izabele Angolemske. Eleonora je prethodno bila udata za Vilijama Maršala, grofa Pembruka. Zavetovala se da se neće udavati nakon njegove smrti, a sada je tu zakletvu prekršila. Kenterbertijski arhiepiskop Edmund Rik je stoga bio protiv sklapanja ovog braka. Englesko plemstvo protestovalo je zbog braka kraljeve sestre sa strancem skromnog ranga. Najveći protivnik ovog braka bio je Ričard Kornvolski kome je kralj morao platiti 6000 maraka kako bi mir ponovo bio uspostavljen. Odnosi između Henrija i Simona su na prvi pogled bili srdačni. Kralj je Monfortu pružio podršku kada je ovaj krenuo u Rim (mart 1238) kako bi od pape izdejstvovao odobrenje za sklapanje braka. Svome prvencu Monfort je dao ime Henri u čast kralja.

Sukob sa Henrijem uredi

 
Bitka kod Ivšema

Sukob između Monforta i Henrija otpočeo je 1239. godine. Monfort je dugovao veliki novac Tomasu, grofu Flandrije te je kao garanciju za otplatu duga imenovao kralja Henrija. Kralj očigledno to nije odobrio jer je besan pozvao Monforta na odgovornost. Dana 9. avgusta 1239. godine Monfort je odgovarao pred kraljem koji je pretio da će ga zatvoriti u Londonskoj kuli. Monfort i Eleonora su pred kraljem morali pobeći u Francusku. Tamo se pridružio Baronskom krstaškom ratu pošto se još dve godine ranije zavetovao da će otići na hodočašće u Svetu zemlju. U ratu, međutim, nije učestvovao u sukobima sa muslimanima te se u jesen 1241. godine vratio u Englesku pridruživši se kralju Henriju u ratu protiv francuskog kralja Luja IX. Kampanja je završena neuspehom, a Monfort je besan izjavio da bi Henrija trebalo zatvoriti kao francuskog kralja Karla III nakon bitke kod Suasona. Monfort se želeo pridružiti i Lujevom Sedmom krstaškom ratu 1248. godine protiv ajubidskog Egipta. Na zahteve kralja Henrija odustao je od ove ideje.

Zbog žalbi na strogost Monfortove administracije, grof Lestera ponovo 1252. godine beži u Francusku. Tamo su mu baroni ponudili regentstvo nad Francuskom. Nakon smrti Blanke od Kastilje ovo mesto ostalo je upražnjeno. Monfort je radio na izmirenju dve države. U proleće 1258. godine kralj Henri ΙII je, ne obazirući se na rđavu prošlogodišnju letinu, od barona zatražio trećinu čitavih prihoda zemlje. Tada je došlo do preloma. Naoružani baroni dolaze na zasedanje u Vestminster i nateraju kralja da odredi 24 čoveka radi sprovođenja opšte političke reforme. Komisija dvadesetčetvorice je iste godine u Oksfordu podnela projekat novog ustava, tzv. „Oksfordski statuti“ koje su u Engleskoj zaveli baronsku oligarhiju. Sva vlast preneta je na petnaestoricu barona bez čije saglasnosti kralj nije mogao doneti odluke. Veliko veće je ukinuto i zamenjeno malim većem od dvanaest lica koja su birali baroni. Baroni su postavljeni i na sve važnije funkcije. Međutim, ni jedna od strana nije smatrala da je borba završena. Henri je već 1261. godine poništio statute te je Monfort napustio zemlju.

Drugi baronski rat i smrt uredi

 
Spomenik na Monfortovom grobu

Simon se 1263. godine vratio u Englesku na poziv barona koji su stvorili opoziciju kralju. Kralj je brzo popustio i dozvolio Monfortu da preuzme kontrolu nad savetom. Njegov sin Edvard je, međutim, počeo da potkupljuje barone. Raspuštanje parlamenta oktobra iste godine doveo je do obnavljanja neprijateljstva. Simon je utamničen. U sukobu je francuski kralj Luj nastupao kao arbitar. Građanski rat izbio je već sledeće, 1264. godine. U bici kod Levesa (14. maj 1264) Henri je poražen i zarobljen, zajedno sa Ričardom Kornvolskim i svojim sinom Edvardom. Monfort je uspostavio svoju vlast u skladu sa odredbama Oksfordskih statuta iz 1258. godine. Odluke je donosio uz konsultacije sa parlamentom. Monfortov parlament predstavlja model po kome će ga kasnije sazivati i kralj Edvard I. Edvard se uspeo osloboditi zarobljeništva. Odlučujuća bitka vođena je kod Ivšema 1265. godine. U bici je stradao Monfort, i ostale vođe opozicije kao što su Petar Monfort i Igo Despenser.[3]. Edvardove snage odnose veliku pobedu. Šest meseci kasnije, rojalisti osvajaju i zamak Kenilvort čime je rat završen. Monfortovim snagama dozvoljeno je da se izvuku iz zamka. Henri je vraćen na presto. Žrtve rata procenjuju se na oko 15.000. Monfortovo telo je unakaženo od strane rojalista[4]. Grob Simona Monforta je u narednim godinama često posećivan od strane hodočasnika. Napoleon Bonaparta ga je nazvao "jednim od najvećih Engleza"[5]

Porodica uredi

Sa Eleonorom je Monfort imao sedmoro dece:

Porodično stablo uredi

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Amauri IV de Montfort
 
 
 
 
 
 
 
8. Simon II Monfort
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Agnes de Garlende
 
 
 
 
 
 
 
4. Simon III Monfort
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Maud
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Simon de Monfort
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Robert de Beaumont, 2nd Earl of Leicester
 
 
 
 
 
 
 
10. Robert de Beaumont, 3rd Earl of Leicester
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Amice de Montfort
 
 
 
 
 
 
 
5. Amicia de Beaumont
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Hugh de Grandmesnil, Baron Hinckley
 
 
 
 
 
 
 
11. Petronella de Grandmesnil
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Alice de Beaumont
 
 
 
 
 
 
 
1. Simon V Monfort
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Bouchard IV de Montmorency
 
 
 
 
 
 
 
12. Mathieu I de Montmorency
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Agnes de Beaumont
 
 
 
 
 
 
 
6. Bouchard V de Montmorency
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Henri I
 
 
 
 
 
 
 
13. Alice FitzRoy
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Aliks od Montmorensija
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Baldwin III of Hainaut
 
 
 
 
 
 
 
14. Baldwin IV of Hainaut
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Yolande von Geldern
 
 
 
 
 
 
 
7. Laurette of Hainaut
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Godfrey I, Count of Namur
 
 
 
 
 
 
 
15. Alice of Namur
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Ermesinde of Luxembourg
 
 
 
 
 
 

Reference uredi

  1. ^ Maddicott 1996, str. 4.
  2. ^ Maddicott 1996, str. 19
  3. ^ Sharma 2000, str. 184.
  4. ^ Dan Jones, "The Plantagenets: The Kings Who Made England".
  5. ^ Napoleon Bonaparte, Napoleon's Notes on English History made on the Eve of the French Revolution, illustrated from Contemporary Historians and referenced from the findings of Later Research by Henry Foljambe Hall (New York: E. P. Dutton & Co., 1905), 12, 56.

Literatura uredi

  • Sharma, Simon (2000). A History of Britain. str. 184. ISBN 978-0-563-38497-7. 
  • Labarge, Margaret Wade. Simon de Montfort (London: Eyre & Spottiswoode, 1962)
  • Maddicott, John Robert (1996). Simon de Montfort. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-37493-4. 
  •   Ovaj članak uključuje tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Montfort, Simon de”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.). Cambridge University Press. 
  • Blaauw, William Henry (1871). The Barons War: Including the Battles of Lewes and Evesham (2nd izd.). Baxter and Son. 
 
Simon V Monfort na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Симон_V_Монфорт&oldid=27673173”