Sindrom disgeneze testisa (SDT) jeste grupa simptoma koje karakteriše prisustvo znakova kao što su hipospadija, kriptorhizam, nekvalitetna sperma i rak testisa. Sindrom je prvi uveo u lekarsku praksu N. E. Skakabek u istraživačkom članku zajedno sa lekarima Odeljenja za rast i reprodukciju Univerziteta u Kopenhagenu, sa ciljem da objedini serije reproduktivnih poremećaja pod jednim entitetom.[1]
Šematski dijagram koji ilustruje patogene veze koje vode do SDT. CIS = carcinoma in situ; GC = Germ Cell
Poslednjih decenija 20 veka često su prijavljivani ozbiljni reproduktivni poremećaji kod muškaraca u izveštajima i epidemiološkim studijama. U različitim delovima sveta, nekoliko istraživača istražuje efekte endokrinog poremećaja na muški reprodukcioni sistem. Studije koje su sproveli istraživači iz različitih disciplina uglavnom ukazuju na to da kod ovog sindroma dolazi do pada muške plodnosti. Štaviše, primećeno je povećanje broja novorođene dece sa anomalijam reproduktivnog trakta (kao što su nespušten testis, hipospadija i smanjena anogenitalna udaljenost ili distanca (AGU)[2] i rak testisa (između 35-45 godina).[3]
Termin sindrom disgeneze testisa (SDT) uglavnom opisuje „porast promena u reproduktivnom zdravlju kod muškaraca, kao što su:[3]
smanjen kvalitet sperme (smanjenje u broj spermatozoida i pokretljivost spermatozoida, kao i povećanje broja abnormalnih spermatozoida),
Razne lokacije nespuštenog testisahipospadija, urođena anomalija (urođena mana) muškog polnog uda (penisa) i mokračbne cevi čija je posledica manjak uretre i korpus spongiozuma različitog stepena.
nespušten testis ili kriptorhizam, koji karakterišu patološke lokalizacije testisa, koji spadaju u relativno česte urođene anomalija muških polnih organa. Do zastoja spuštanja testisa nastaje kada je on zaostao u svom razvojnom putu (spuštanja) od retroperitonealnog prostora do skrotuma (mošnica).
Osnovna hipoteza o uzroku SDT smatra da je deo ovih patologija najverovatnije skup simptoma jednog osnovnog razvoja bolest pod nazivom sindrom disgeneze testisa, koja je najverovatnije posledica poremećenog razvoja gonada u embrion.[6] Iako su način života, genetika i geografski regioni uticajni faktori, oni možda neće biti dovoljni da u potpunosti objasne povećanje broja slučajeva sa sindromom disgeneze testisa. Današnji naučnici sugerišu da je veća izloženost hemikalijama u velikim gradovima ili industrijalizovanim oblastima mogući činilac koji utiče na to da je SDT efektivno u svom usponu.[3]
Ne samo da se povećava učestalost urođenih abnormalnosti i raka testisa, već raste i prevalencija simptomatskih muškaraca sa nedostatkom androgena.[7] Asimptomatski nizak nivo testosterona takođe može imati veliki uticaj na populaciju kroz štetne efekte na telesni sastav i metabolizam.[8][9]
U mnogim industrijalizovanim zemljama postoji zabrinutost zbog niske stope nataliteta. Evropska populacija se smanjuje zbog niske i opadajuće stope nataliteta.[10] Ove promene se možda ne mogu u potpunosti pripisati društvenim promenama i promenama u ponašanju.[11] Studija zasnovana na danskom registru pokazala je da je ukupna stopa začeća opala u uzastopnim kohortama, uglavnom zbog pada stope abortusa. Svaka sledeća kohorta imala je manje dece u mlađim uzrastima, ali je imala tendenciju da „sustigne” u kasnijem uzrastu starije kohorte. Ovo se, međutim, delimično pripisuje povećanom korišćenju ART-a.[12]
To što se ART može koristiti tako široko za prevazilaženje problema sa neplodnošću je, naravno, pozitivno za neplodne parove. Međutim, dugoročni populacijski efekti upotrebe ART-a još nisu poznati. Smanjenje nivoa testosterona u serumu i povećanje odnosa LH/testosterona primećeno je kod dečaka začetih pomoću ICSI, tehnike koja se često koristi u slučaju muške neplodnosti.[13]
Pored toga, niža koncentracija spermatozoida, manji broj spermatozoida, manja veličina testisa, manje morfološki normalni spermatozoidi, niži nivoi testosterona u serumu i niži indeks slobodnog androgena primećuju se kod odraslih muškaraca čije su majke primale tretman za neplodnost.[14] Stoga je ključno pitanje da li povećana upotreba tehnika asistirane reprodukcije može doprineti još većoj muškoj neplodnosti u budućim generacijama.
Prema epidemiološkim istraživanjima sprovedenim među finskim i danskim muškarcima ustanovljema je velika razlika u učestalosti karcinoma testisa.[11] SDT se primećuje kod 2,2% neplodnih danskih muškaraca koji su upućeni na biopsiju u poređenju sa 0,45% u opštoj populaciji koja odgovara starosnoj i rođenoj kohorti.[15] Rak testisa se češće primećuje kod neplodnih muškaraca,[16] a nespušten testis je važan faktor rizika za rak testisa i loš kvalitet sperme.[11] Prema hipotezi SDT, danski muškarci bi takođe trebali biti izloženi većem riziku od kriptorhizma, hipospadije i loše plodnosti. Zbog toga je sprovedena prospektivna kohortna studija sa finskim i danskim bebam. Standardizovana tehnika je korišćena za proučavanje u ove dve zemlje i mnogo veća prevalencija kongenitalnog kriptorhizma i hipospadije pronađena je kod danskih u poređenju sa finsim bebama.[17]
Hipospadija je urođena anomalija (urođena mana) muškog polnog uda (penisa) i uretre čija je posledica manjak uretre i korpus spongiozuma različitog stepena. Kod ove anomalije uretra (izvodni mokraćni kanal) pozicioniran je na donjoj strani muškog polnog organa, umesto na sredini glavića penisa. Mada abnormalni spoljašnji meatus (otvor) uretre najčešće leži na ventralnoj strani, on može biti lokalizovan na bilo kojem delu penisa, od glansa do perineuma, pa se tako može nalaziti na mošnicama (skrotumu) ili na međici, prema čmaru.
Obično se dijagnostikuje pri rođenju vizuelnom potvrdom karakterističnih simptoma i znakova. Pored neobične lokacije uretre, prepucijum je takođe tipično nepotpun. Abnormalni prepucijum je ono što često skreće pažnju na stanje, ali se može javiti odvojeno od hipospadije.
Kod nespuštenog testisa (kriptorhizma) dijagnoza se postavlja na osnovu fizičkog pregleda koji se izvodi kada bebi nedostaje jedan ili oba testisa u zavisnom delu skrotalne kese. Oko 70% testisa kod nespuštenog testisa se može osetiti i ne može se uvući u mošnice ili se brzo nakon povlačenja vračaju u viši položaj. U 30% slučajeva testisi se ne mogu opipati što ukazuje na intraabdominalnu lokaciju.
Loš kvalitet sperme, koji se meri ne samo brojem spermatozoida koje muškarac proizvodi, već i koliko je sperma efikasna u oplodnji jajne ćelije. Za ovu ulogu važni su pokretljivost i oblik spermatozoida. Muškarac sa lošim kvalitetom sperme često će imati problema sa plodnošću, što se definiše kao par koji pokušava da zatrudni duže od godinu dana bez uspeha.[18]
Dijagnoza lošek kvalteta sperme može se postaviti analizom sperme, nakon uzimanja uzorka sperme muškarca i provođenjenja testova za prebrojavanje spermatozoida i utvrđivanja kvaliteta pojedinačne sperme.[18]
Najčešća manifestacija raka testisa je tvrda, bezbolna kvržica koja se može napipati na jednom od testisa. Primećuje ga ili kliničar tokom rutinskog pregleda, ili sam pacijent.[traži se izvor] Faktori rizika za rak testisa uključuju:
Nespušten testis
Porodična istorija
Prethodni rak testisa
Dijagnoza se potvrđuje na različite načine. Ultrazvučno skeniranje se može koristiti za dijagnozu sa 90-95% tačnosti. Krv se takođe može uzeti za utvrđivanje povišenih tumorskih markera koji se takođe koriste za analizu uspešnog odgovora pacijenta na lečenje. Oko 80% slučajeva raka testisa je starosne dobi od 20-34 godine.[5]
