Википедија

Sindrom zločestog sveta

Sindrom srednjeg sveta je hipotetička kognitivna pristrasnost u kojoj ljudi mogu da vide da je svet opasniji nego što zapravo jeste, zbog dugotrajne umerene do teške izloženosti sadržaju u vezi sa nasiljem u masovnim medijima. [2]

Stopa ubistava u Sjedinjenim Državama (plava linija): može se videti da je stopa ubistava danas slična onoj iz 1950-ih, i mnogo niža nego što je bila 1970-80-ih. Ipak, većina ljudi zamišlja da su stope kriminala gore. [1]
Stopa ubistava u zapadnoj Evropi od 1300. godine: opet se vidi nagli pad.

Zagovornici sindroma – koji je otkrio profesor komunikacija Džordž Gerbner 1970-ih – tvrde da gledaoci koji su izloženi sadržaju u vezi sa nasiljem mogu iskusiti povećan strah, anksioznost, pesimizam i pojačano stanje pripravnosti kao odgovor na uočene pretnje. [3] [4] To je zato što mediji (naime televizija) koje konzumiraju gledaoci imaju moć da direktno utiču i informišu njihove stavove, uverenja i mišljenja o svetu.

Istorija uredi

Termin sindrom zločestog sveta otkrio je kasnih 1960-ih američki profesor komunikacija Džordž Gerbner koji je život posvetio istraživanju efekta televizije na ljude.

Kulturni indikatori Projekat i teorija kultivacije uredi

Godine 1968. Gerbner je osnovao Projekat kulturnih indikatora ( CIP ), koji je bio pionirska analiza uticaja televizije na stavove ljudi i percepciju sveta. [5] Projekat je sadržao bazu podataka od više od 3.000 televizijskih programa i 35.000 karaktera, ovaj projekat je dokumentovao trendove u televizijskim sadržajima i kako ove promene utiču na percepciju sveta gledalaca. [6] [7]

CIP bi se naročito koristio za analizu Gerbnerove teorije kultivacije, koja sugeriše da izloženost medijima tokom vremena „kultiviše“ percepciju gledalaca o stvarnosti kroz slike i ideološke poruke koje se gledaju u udarnom terminu ili popularnoj televiziji. Teorija kultivacije tvrdi da „što više vremena ljudi provode 'živeći' u televizijskom svetu, veća je verovatnoća da će verovati da je društvena stvarnost usklađena sa stvarnošću prikazanom na televiziji”. [8] Godine 1968. Gerbner je sproveo istraživanje kako bi potvrdio teoriju kultivacije i svoju hipotezu da gledanje opsežnog TV programa utiče na stavove i uverenja pojedinca prema svetu. Kategorizirajući ispitanike ankete u tri grupe—„manje gledaoci“ (manje od 2 sata dnevno), „srednji gledaoci“ (2–4 sata dnevno) i „teški gledaoci“ (više od 4 sata dnevno)—Gerbner je otkrio da ova druga grupa je imala verovanja i mišljenja slična onima prikazanim na televiziji, a ne ona zasnovana na stvarnim okolnostima, demonstrirajući složeni efekat uticaja medija. [9] Ovi „teški gledaoci“ su mnogo više iskusili stidljivost, usamljenost i depresiju od onih koji nisu gledali televiziju ili koji nisu gledali televiziju ni približno toliko. [10]

Rezultati istraživanja uredi

Rezultati Projekta kulturnih indikatora potvrdili su mnoge Gerbnerove hipoteze. Gerbner je otkrio direktnu korelaciju između količine televizije koju neko gleda i količine straha koju čovek obično ima od toga da bude žrtvovan u svakodnevnom životu. [11] To jest, ljudi koji su gledali televiziju umerenog do visokog nivoa doživljavali su svet kao mesto koje je više zastrašujuće i neoprostivo od gledalaca koji su manje gledali televiziju. [12] Štaviše, gledaoci koji su konzumirali televiziju po većoj stopi takođe su verovali da je potrebna veća zaštita od strane organa za sprovođenje zakona i izneli su da se većini ljudi „ne može verovati“ i da „samo brinu o sebi“. [13]

Naše studije su pokazale da odrastanje od detinjstva uz ovu neviđenu nasilnu ishranu ima tri posledice, koje, u kombinaciji, ja nazivam 'sindromom zla sveta'. To znači da ako odrastate u kući u kojoj ima više od recimo tri sata televizije dnevno, za sve praktične svrhe živite u lošijem svetu - i ponašate se u skladu s tim - od vašeg suseda koji živi u isti svet, ali manje gleda televiziju. Program jača najgore strahove i strepnje i paranoju ljudi.

Godine 1981. Gerbner je uzeo svoja otkrića i svedočio pred podkomitetom Kongresa o šteti za koju je verovao da nasilni mediji nanose Amerikancima, posebno deci. „Uplašeni ljudi su zavisniji, lakše se njima manipuliše i kontroliše, podložniji su varljivo jednostavnim, snažnim, oštrim merama i tvrdokornim merama“, objasnio je on. [14] Od tada, stotine studija i bezbrojna kongresna saslušanja bavila su se pitanjem medijskog nasilja i uvek se izvlači isti zaključak – televizija može da propagira nasilno ponašanje i iskrivi percepciju ljudi o nasilju i zločinu. [15]

Kasnija istraživanja uredi

Od 1970-ih, brojne studije su potvrdile Gerbnerove nalaze da umereno do intenzivno gledanje sadržaja u vezi sa nasiljem na TV-u povećava depresiju, strah, anksioznost, bes, pesimizam, posttraumatski stres i upotrebu supstanci. [16] [17] [18] [19]

Američka akademija za pedijatriju je 2009. objavila izjavu o politici nasilja u medijima u kojoj je zaključeno da „opsežni istraživački dokazi ukazuju na to da medijsko nasilje može doprineti agresivnom ponašanju, smanjenju osetljivosti na nasilje, noćnim morama i strahu od povrede“. [20]

Studija koju su 2018. sproveli istraživači sa Univerziteta Oklahoma pokazala je da postoje „dobri dokazi koji uspostavljaju vezu između gledanja televizije u katastrofama i različitih psiholoških ishoda“. [21]

Evolucija masovnih medija uredi

Iako je fokus Gerbnerovog istraživanja bio gledanje televizije, teorija kultivacije je potvrđena u studijama koje istražuju različite oblike medija, kao što su novine, film, pa čak i fotografije, u suštini u bilo kom kontekstu društveno posmatranje se dešava u bilo kom obliku izvan nečijeg prirodnog okruženja. [22]

Gerbnerovo istraživanje se fokusiralo na TV, pošto su društveni mediji tek cvetali 2006. kada je umro. Međutim, sve više istraživača proširuje svoje procene masovnih medija, posmatrajući efekte društvenih medija kao i televizije. Istraživanja nastavljaju da istražuju efekte sadržaja u vezi sa nasiljem na velike TV potrošače, ali su se takođe proširila na istraživanje uloge koju društveni mediji igraju u konzumiranju sadržaja u vezi sa nasiljem.

Sve češće se postavljaju slična pitanja o uticaju društvenih medija na naše emocije i percepciju sveta. Iako je previše novo da bi se izvlačili konačni zaključci, sve veći broj literature sugeriše da društveni mediji mogu imati slične psihološke efekte kao i televizija pružajući dalju podršku Gerbnerovoj teoriji. [23] Džin Kim, psihijatar iz američkog Stejt departmenta, rekao je da društveni mediji „nisu toliko visceralni kao kada vidite događaj na televiziji… ali ako ste previše uhvaćeni u ratovima trolova ili kontroverzama na mreži, možda ćete dobiti iskrivljen pogled i biti sklon direktnom uticaju“. [23]

Dokumentarni film Sindrom zločestog sveta uredi

Fondacija za medijsko obrazovanje je 2010. godine snimila dokumentarni film pod nazivom Sindrom zločestog sveta: medijsko nasilje i gajenje straha koji sumira rad Gerbnera i drugih o efektima nasilnih medija na mišljenja, stavove i uverenja ljudi. [12] [24] U dokumentarcu se pojavljuje i sam Gerbner koji govori o svom istraživanju nasilja u medijima i efektima koje je ono imalo na američku javnost od dodavanja zvuka na televiziju 1930-ih. Film pripoveda Majkl Morgan koji je blisko sarađivao sa Gerbnerom na njegovom istraživanju o teoriji kultivacije i sindromu srednjeg sveta.

Reference uredi

  1. ^ Koerth, Maggie (3. 8. 2020). „Many Americans Are Convinced Crime Is Rising In The U.S. They’re Wrong.”. 
  2. ^ Gerbner, George (1980). „The "Mainstreaming" of America: Violence Profile No. 11”. Journal of Communication. 30 (3): 10—29. doi:10.1111/j.1460-2466.1980.tb01987.x. 
  3. ^ Michael, Morgan. „The Mean World Syndrome”. Challenging Media. Arhivirano iz originala 13. 02. 2022. g. Pristupljeno 30. 9. 2019. 
  4. ^ Michael, Morgan. „The Mean World Syndrome”. Mediaed. Pristupljeno 30. 9. 2019. 
  5. ^ Gerbner, George. „George Gerbner Archeive”. Annenburg School for Communication. University of Pennsylvania. Pristupljeno 30. 9. 2019. 
  6. ^ "George Gerber." Encyclopædia Britannica.
  7. ^ „George Gerbner, 86, Researcher Who Studied Violence on TV, Is Dead.”. The New York Times. 2006-01-03. Pristupljeno 30. 9. 2019. 
  8. ^ Riddle, K. (2009). „Cultivation Theory Revisited: The Impact of Childhood Television Viewing Levels on Social Reality Beliefs and Construct Accessibility in Adulthood”. International Communication Association: 1—29. 
  9. ^ Potter, James (2014). „A Critical Analysis of Cultivation Theory”. Journal of Communication. 64 (6): 1015—1036. doi:10.1111/jcom.12128. 
  10. ^ Hammermeister, Joe; Brock, Barbara; Winterstein, David; Page, Randy (2005). „Life Without TV? Cultivation Theory and Psychosocial Characteristics of Television-Free Individuals and Their Television-Viewing Counterparts” (PDF). Health Communication. 17 (4): 253—64. PMID 15855072. doi:10.1207/s15327027hc1703_3. 
  11. ^ Michael, Morgan. „The Mean World Syndrome”. Mediaed. Pristupljeno 30. 9. 2019. 
  12. ^ a b Michael, Morgan. „The Mean World Syndrome”. Mediaed. Pristupljeno 30. 9. 2019. 
  13. ^ Gerbner, George (1980). „The "Mainstreaming" of America: Violence Profile No. 11”. Journal of Communication. 30 (3): 10—29. doi:10.1111/j.1460-2466.1980.tb01987.x. 
  14. ^ „George Gerbner Leaves the Mean World Syndrome”. Peace Earth & Justice News. Arhivirano iz originala 27. 10. 2019. g. Pristupljeno 30. 9. 2019. 
  15. ^ Michael, Morgan. „The Mean World Syndrome”. Mediaed. Pristupljeno 30. 9. 2019. 
  16. ^ Pfefferbaum, B.; Newman, E.; Nelson, S.D.; Nitiéma, P.; Pfefferbaum, R.L.; Rahman, A. (2014). „Disaster media coverage and psychological outcomes: descriptive findings in the extant research.”. Current Psychiatry Reports. 16 (9): 464. PMC 4144190  . PMID 25064691. doi:10.1007/s11920-014-0464-x. 
  17. ^ Morgan, M; Shanahan, J (2009). „Growing up with television: Cultivation processes.”. Ur.: Bryant, Jennings; Oliver, Mary Beth. Media Effects: Advances in Theory and Research (3rd izd.). str. 50—56. doi:10.4324/9780203877111. Pristupljeno 30. 9. 2019. 
  18. ^ American Academy of Pediatrics (2009). „Media Violence” (PDF). Pediatrics. 124 (5): 1495—1503. PMID 19841118. doi:10.1542/peds.2009-2146  . 
  19. ^ Jamieson, P.E.; Romer, D. (2014). „Violence in popular US prime time TV dramas and the cultivation of fear: A time series analysis.”. Media and Communication. 2 (31). 
  20. ^ American Academy of Pediatrics (2009). „Media Violence” (PDF). Pediatrics. 124 (5): 1495—1503. PMID 19841118. doi:10.1542/peds.2009-2146  . 
  21. ^ Pfefferbaum, B.; Newman, E.; Nelson, S.D.; Nitiéma, P.; Pfefferbaum, R.L.; Rahman, A. (2014). „Disaster media coverage and psychological outcomes: descriptive findings in the extant research.”. Current Psychiatry Reports. 16 (9): 464. PMC 4144190  . PMID 25064691. doi:10.1007/s11920-014-0464-x. 
  22. ^ Arendt, F. (2010). „Cultivation effects of a newspaper on reality estimates and explicit and implicit attitudes.”. Journal of Media Psychology: Theories, Methods, and Applications. 22 (4): 147—159. doi:10.1027/1864-1105/a000020. 
  23. ^ a b Nowak, Peter (12. 5. 2018). „The rise of Mean World Syndrome in social media”. The Global and Mail. Pristupljeno 30. 9. 2019. 
  24. ^ „The Mean World Syndrome | Kanopy”. www.kanopy.com. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Синдром_злочестог_света&oldid=27006516”