Siti pop
Siti pop (シティ・ポップ, shitī poppu) je vrsta japanske pop muzike koja se pojavila kasnih 70ih godina 20. veka i dostigla vrhunac 80ih. Ovaj žanr se prvo smatrao izdankom japanske „nove muzike” koja je bila pod zapadnim uticajem, ali kasnije je obuhvatio širok spektar stilova povezanih sa višom klasom i novim ekonomskim procvatom ove zemlje. Neki od ovih stilova su AOR, soft rok, R&B, fank i bugi. Takođe je bio povezan sa novim tehnologijama poput Vokmena, automobilima sa ugrađenim kasetofonima i FM radijima, kao i raznim elektronskim muzičkim instrumentima.
Ne postoji zajednička saglasnost među naučnicima u vezi sa definicijom siti popa. U Japanu, ova etiketa predstavljala je muziku koja je imala urbanu populaciju kao ciljnu demografsku grupu. Mnogi umetnici nisu koristili japanski uticaj svojih prethodnika[1] i umesto toga su u velikoj meri uzimali inspiraciju iz američkog soft roka, bugija i fanka.[2] U nekim slučajevima se mogu uočiti elementi tropske i disko muzike, džez fuzije, okinavanske, latinoameričke i karipske muzike. Pevač i tekstopisac Tacuro Jamašita, koji je bio među pionirima i najuspešnijim izvođača ovog žanra, često je nazivan „kraljem” siti popa[3].
Siti pop prestao je da bude privlačan velikim masama posle 80ih godina i mlađe generacije su ga zvale „šiti pop” (reč "siti" i engleski pridev "shitty"- sranje, šit, su homofoni u japanskom, prim. prev).[2] Ranih 2010ih, delimino zbog pojave blogova za deljenje muzike i japanskih reizdanja, siti pop je stekao nove internacionalne slušaoce i postao temelj za nove mikrožanrove koji se zasnivaju na uzorcima (semplovima) poput vejporvejva i fjučur fanka.
Definicije
urediDefinicije siti popa variraju i mnogi umetnici koji spadaju u ovaj žanr su pravili muziku koja je znatno drugačija od drugih izvođača istog žanra[1]. Jutaka Kimura, autor brojnih knjiga o siti popu je definisao ovaj žanr kao „urbana pop muzika za one sa urbanim stilom života”.[4] 2015, Rjotaro Aoki je napisao u The Japan Times:
„Ovaj termin je prvo bio korišćen da opiše „nove muzike” nastale pod uticajem Zapada 1970ih i '80ih. „Siti pop” se odnosio na Sugar Babe i Eiiči Ohtakija, izvođače koji su se odrekli japanskih uticaja svojih prethodnika i uveli u svoju muziku elemente džeza i R&B-a[5], žanrova koji su zvučali „urbano”. ... Ovaj termin je od tada izlazio u ulazio u muzički leksikon. ... Kad se radi o terminu koji je nejasan i širok kao što je siti pop, prirodno je da se ljudi ne mogu složiti oko toga šta ova oznaka znači bilo kome.”[1]
Džon Bilštajn iz Roling Stouna zaključio je da je siti pop manje strog žanrovski pojam a više široka klasifikacije te određene vrste zvuka[6]. Prema nadzorniku Japanske arhivske serije, Josukeu Kitazavi, nije bilo ograničenja u stilu ili određenom žanru koje smo želeli da prikažemo ovim pesmama, ali to jeste bila muzika koju su pravili ljudi iz grada, za ljude iz grada[6]. Kitazava je raspoznao dva jasna stila koja su prikazana u siti popu: prvi je kao bujna, tropska zabava, a drugi kao lupajuća muzika za ples[6].
Džošua Minsum Kim iz Pičforka nazvao je ovaj žanr nejasnim opisom japanske muzike koja je koristila elemente džeza i R&B-a, a Kris Ingals iz PopMatters-a svrstao ga je u kategoriju soft roka/AOR-a/fanka.[7] Ed Mota iz Wax Poetics-a rekao je: „Siti pop je zapravo AOR i soft rok, ali sa malo fanka i bugija. Jer ako čujete siti pop pesme sa više fanka, čućete ne samo uticaj, već oni u nekim delovima kraju od grupa kao što su Skyy, BB&Q Band, i slične američke bugi i fank grupe.”[3] Jedan pisac iz Electronic Beats-a opisao je siti pop kao Japanov odgovor na sint pop i disko.[8]
Muzičko poreklo
urediMuzički, siti pop koristi relativno napredne tehnike komponovanja i aranžiranja, akorde koji potiču direktno iz američkog soft roka te epohe (npr. Steely Dan i The Doobie Brothers).[2] Jutaka je naveo bend Happy End kao osnovu ovog žanra,[4] a Mota mu nalazi početke u 1970im sa radom Harumija Hosonoa i Tacuroa Jamašite.[3] Saradnik Vajsa Rob Arkand je na sličan način Hosonoa nazvao ključnim uticajem na siti pop.[9] Sredinom 1970ih, Hosono je osnovao bend Tin Pan Alley, čija je muzika bila kombinacija južnjačkog R&B-a, severnjačkog soula i džez fuzije sa havajskim i okinavanskim tropskim procvatom. Kako kaže Majki Džouns iz Fact Mag-a, ovo je dovelo do stila muzike koji će se nazivati „siti pop”.[10]
Ovaj žanr je postao usko povezan sa tehnološkom eksplozijom u Japanu za vreme 70ih i 80ih godina 20. veka. Neke od japanskih tehnoloških otkrića koja su uticala na siti pop su Vokmen, automobili sa ugrađenim kasetofonom i FM radijom, razni elektronski muzički instrumenti kao npr. Casio CZ-101 i Yamaha CS-80 sintisajzeri i Roland TR-808 bubnjevi. Prema Blištajnu, elektronski instrumenti i naprave dopustile su muzičarima da stvore zvukove iz svoje glave, a kasetofoni su omogućavali fanovima da lakše slušaju albume[6]. Još je rekao i da je kao raskošan spoj popa, diska, fanka, R&B-a, džez fuzije, latinoameričke, karipske i polinežanske muzike, ovaj žanr bio usko povezan sa novim tehnološkim i ekonomskim napretkom i novonastalom višom klasom koju je taj napredak stvorio[6].
Popularnost
urediSiti pop je postao prepoznatljiv regionalni žanr koji je dostigao vrhunac popularnosti osamdesetih godina prošlog veka.[8] Prema Vajsu, najpopularnije ličnosti ovog žanra bili su ostvareni kompozitori i producenti, zajedno sa umetnicima kao što su Tecuro Jamašita i Tošiki Kadomacu, koji su uključili složene muzičke aranžmane i tehnike komponovanja u svoje hitove. Ekonomski rast im je takođe pomogao da lakše dobiju podršku muzičkih izdavačkih kuća.[2] Jamašitu nekad nazivaju kraljem siti popa.[3] Ovaj žanr je izgubio popularnost nakon 1980ih[1]. Kako je opisao Kitazava, mnogi japanci koji su odrasli uz ovu vrstu muzike smatrali su siti pop neautentičnom, mejnstrim, jednokratnom muzikom, čak su ga i zvali „šiti pop”.[2]
Od 2010ih, siti pop je ponovo zaživeo kada su umetnici poput Marije Takeuči stekli nove internacionalne onlajn slušaoce. Takođe je postao osnova za mikrožanrove koji se bazira na uzorcima, npr. vejporvejv i fjučur fank.[2][11] Kim je oko 2010. dao zaslugu Blogspot blogovima i japanskim reizdanjima za upoznavanje muzičkih štrebera sa ovim spojem AOR-a, fanka, diska i jaht roka. Ovakva muzika je bila zapostavljana od strane zapadnjaka, a ni Japanci je nisu cenili. Međutim, Jutjub algoritmi su pomogli da pesme saznaju veće mase i siti pop je naglo zadobio popularnost.[5] 2020. jedan pisac lista The Japan Times, Patrik St. Majkl, napisao je da u inostranstvu, izdavačke kuće ponovo izdaju retke ploče i objavljuju kompilacije, iako su milioni čuli siti pop kroz pesme kao što je „Plastic Love” (pesma Marije Takeuči iz 1984), ili naizgled beskrajne plejliste potpomognute anime isečcima na Jutjubu.[12]
Reference
uredi- ^ a b v g Aoki, Ryotaro (5. jul 2015). „"City pop revival is literally a trend in name only"”. The Japan Times.
- ^ a b v g d đ Arcand, Rob;, Goldner, Sam (22. 10. 2019). „"The Guide to Getting Into City Pop, Tokyo's Lush 80s Nightlife Soundtrack".”. vice.com. Vice.
- ^ a b v g „"Ed Motta drops exclusive City Pop Vol. 2 mixtape of smooth and funky Japanese AOR - Wax Poetics"”. Wax Poetics. 28. 4. 2016. Arhivirano iz originala 20. 08. 2020. g.
- ^ a b „"Japanese City Pop – A Quick Introduction To Tokyo's 80s Soundtrack"”. Vinyl of the Day. 21. 2. 2019. Arhivirano iz originala 08. 2. 2022. g.
- ^ a b Kim, Joshua Minsoom (2. jun 2020). „"Pacific Breeze 2: Japanese City Pop, AOR & Boogie 1972-1986"”. Pitchfork.
- ^ a b v g d Blistein, Jon (2. 5. 2019). „"City Pop: Why Does the Soundtrack to Tokyo's Tech Boom Still Resonate?"”. Rolling Stone.
- ^ Ingalls, Chris (13. 5. 2020). „"'Pacific Breeze 2' Is Another Refreshing Dive into the Waters of City Pop"”. PopMatters.
- ^ a b „"City Pop: A Guide To Japan's Overlooked '80s Disco In 10 Tracks"”. Electronic Beats. 1. 11. 2016.
- ^ Arcand, Rob (10. 10. 2019). „"Haruomi Hosono Is the Japanese Experimenter Who Changed Pop Music Forever"”. Noisey.
- ^ Jones, Mikey I.Q. (22. 1. 2015). „"The Essential... Yellow Magic Orchestra"”. FACT Magazine.
- ^ Markowitz, Douglas (10. 10. 2018). „"5 Vaporwave and Future Funk Tracks to Get You Ready for YUNG BAE"”. Phoenix New Times.
- ^ St. Michel (6. 8. 2020). „"City Pop on Vinyl brings back the glitzed-out sounds of Japan's bubble"”. The Japan Times.