Sicilijansko pozorište lutaka
Sicilijansko pozorište lutaka (sic. Òpira dî pupi) poznato je italijansko lutkarsko pozorište koje prikazuje srednjovekovna književna dela kao što je franačka romantična Pesma o Rolandu ili italijansku renesansnu pesmu kao što je Besni Orlando, ali i živote svetaca i slavnih bandita. Kao jedna od karakterističnih kulturnih tradicija Sicilije, nastala je početkom 19. veka i odmah postala jako popularna među radničkom klasom ostrva.[1] Ali, ono ima korene u sicilijanskoj tradiciji pod nazivom cantastorî („pevači priča”) koji potiču iz provansalske trubadurske tradicije koja se pojavila na Siciliji za vreme vladavine Fridriha II, cara Svetog rimskog carstva, tokom prve polovine 13. veka.
| Sicilijansko pozorište lutaka | |
|---|---|
 | |
| Svetska baština Uneska | |
| Zvanično ime | Sicilijansko pozorište lutaka |
| Mesto | Sicilija, Italija |
| Kriterijum | nematerijalna baština: |
| Referenca | 00011 |
| Upis | 2008. (32. sednica) |
| Veb-sajt | http://www.unesco.org/culture/ich/en/RL/opera-dei-pupi-sicilian-puppet-theatre-00011 |
Dijalozi i izvođenje ovog pozorišta uveliko se zasnivaju na improvizacijama samih lutkara. Postoje dve glavne sicilijske škole koje se razlikuju uglavnom veličinom i oblikom marioneta, načinima kako se njima upravlja i raznovršnošću šarenih scenografija; to su škole u Palermu i Kataniji.
Ovo je u prošlosti bio porodični posao u kojem se cela porodica brinula da se strane kola koje vuku magarci ukrase zamršenim, oslikanim scenama, kao i da se ručno naprave marionete od drveta koje su slavne po svojim snažnim ekspresijama. Lutkarske porodice su se takođe jako trudile da nadmaše izvođenja drugih skupina, što je snažno uticalo na njihovu publiku. U prošlosti su njihova izvođenja znala da traju po nekoliko noći i bile su prava društvena okupljanja. Zbog toga je sicilijansko pozorište lutaka proglašeno nematerijalnom svetskom baštinom 2001. godine, a 2008. je i upisano na UNESCO-v spisak nematerijalne Svetske baštine u Evropi.[1]
Gospodarski i društveni potresi uzrokovani iznenadnim gospodarskim procvatom 1950-ih imali je porazan učinak na ovu tradiciju. U to vreme, slični oblici pozorišta u drugim delovima Italije su nestali, kako bi se ponovno pojavili tek dvadesetak godina kasnije. Sicilijansko pozorište je jedini primer neprekinute tradicije ove vrste pozorišta. Zbog trenutnih gospodarskih poteškoća lutkari više ne mogu da žive isključivo od svoje umetnosti, što ih je potaklo da se okrenu unosnijim zanimanjima. Danas postoji samo nekoliko porodičnih trupa koje održavaju tradiciju, često samo za turiste, što je doprinelo smanjenju kvaliteta izvođenja. Ne postoje više velike istorijske porodice lutkara kao što su bile porodice Greko iz Palerma, Kanino iz Činizija; Krimi, Trombeta i Napoli iz Katanije, Penisi i Makri iz Ačirealea, Profeta iz Likate, Gargano i Graso iz Agriđenta. Međutim, sačuvan je veliki broj lutaka koje se mogu videti u najbogatijoj zbirci velikih marioneta u Internacionlanom muzeju marioneta Antonio Paskualino i Etnografskom muzeju Sicilije Đuzepe Pitre u Palermu. Ostale lepe i značajne marionete su izložene u Opštinskom muzeju Vaglijasindi u Randacu.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ a b Opera dei Pupi, Sicilian puppet theatre (jezik: engleski) Preuzeto 16. novembar 2012.
Literatura uredi
- Fortunato Pasqualino, Il Teatro con i pupi siciliani, Cavallotto Editore, Catania, 1980.
- Reimann, Horst (1995). Siziliens kleines Volkstheater opera dei pupi. Frankfurt: Nold. ISBN 9783922220664.
