Skelet sunđera
Kakvog god oblika bili, većina sunđera živi okružena tokom vodom, i podržavaju telo dobro razvijenim skeletom. Skelet sunđera je većinom mezohilarni endoskelet, ali egzoskelet se takođe može pojaviti u određenim delovima ili oko celog tela. Čvrstina skeleta jako varira među vrstama i oblicima tela. Među mekanim korastim oblicima, ceo skelet je želatinozni mezohil podržan kolagenim nitima. Češće je mezohilarni matriks sa mineralnim spikulama i/ili sponginom. Iako se spikule generalno nalaze u mezohilu, mogu se slobodno izbacivati kroz površinu pinakoderma, omogućavajući tako sunđeru zaštitu. Ovakve zaštitne spikule obično čuvaju oskula i ponekad ostija.
Skelet od spikula (mineralni skelet) uredi
Spikule su krečnjački ili silikatni skeletni elementi, čiji se sastav, veličina i oblik koriste kao taksonomski karakteri na svim nivoima klasifikacije. Zato imamo situaciju da postoji veoma razvijena nomenklatura različitih parametara spikula. Na najopštijem nivou, spikule se po veličini dele na dve grupe - velike, megasklere, i male, mikrosklere. Megasklere obično izgrađuju osnovni ram skeleta, dok značajno manje mikrosklere podržavaju pinakoderm kanala, ili dodatno očvršćuju telesni zid. Imena megasklera se zasnivaju na broju osa ili krakova spikule, tako da imamo jednoosne, dvoosne, troosne, četvoroosne megasklere, ili su dvokrake, trokrake, četvorokrake, šestokrake, zvezdane...
- jednoosne (monaksone) spikule koje imaju oblik pravog ili savijenog štapića čiji kraj može biti zašiljen, zadebljao i dr.
- troosne imaju tri ose koje su uzajamno postavljene pod pravim uglom, a mogu imati tri ili šest krakova;
- četvorosne (tetraksone) spikule imaju tri zašiljena zraka raspoređena u jednoj ravni pod uglom od 180°, dok je četvrti postavljen pod uglom od 90° u odnosu na njih; gubitkom zrakova od njih nastaju dvoosne, troosne i jednoosne spikule;
- višeosne (poliaksone) su u obliku malih kugli ili zvezda; kod klase heksaktinelida (Hexactinellida) spikule su šestoosne.
Spikule se stvaraju u posebnim ameboidnim ćelijama nazvanim sklerocite. Sklerocite kalkarea luče spikule ekstracelularno, sklerocite demospongia intracelularno, a kod heksaktinelida intrasincicijalno. U „izgradnji“ jedne spikule učestvuje od jedne do nekoliko sklerocita kod kalkarea. Trokraku spikulu, na primer, izgrađuju tri sklerocite, koje nastaju od zajedničke matične (stem) ćelije - skleroblaste. Ove tri ćelije se vremenom dele na po dve, pri čemu jedna gradi vrh kraka spikule, a druga nadodaje materijal u bazi spikule.
Lučenje jednoosne silikatne spikule započinje oko organskog aksijalnog filamenta u unutarćelijskoj vezikuli. Ovaj filament u vidu sićušnog kristala raste i širi se u svim pravcima dok se ne obrazuje igla pravilnog geometrijskog oblika. Dalji rast spikule postiže se taloženjem mineralnih materija po njenoj površini. Kada dostigne određenu veličinu, rast prestaje i sklerocita umire pa spikula ostaje slobodna u mezogleji. Silikatne spikule su uglavnom građene od silikatne kiseline, ali sadrže i nešto vode i jedinjenja natrijuma, kalcijuma, gvožđa i hlora, kao i veoma malu količinu organske supstancije spikulina, koja formira aksijalni filament.
Spikule očvršćavaju mezohil do različitog stepena, zavisno od njihove gustine, rasporeda, broja i načina njihovih povezivanja. U ekstremnom slučaju, spikularni skelet može biti rigidan, oštar, trodimenzionalan ram poput skeleta roda Euplectella. Reliktna sfinktozoa Vaceletia crypta ima komorast krečnjački egzoskelet. Krečnjačke demospongia (sklerospongije) luče bazalni krečnjački egzoskelet na kome telo počiva. Sklerospongije luče i silikatne spikule u mezohilu.
Sponginski (rožni) skelet uredi
Neki sunđeri nemaju spikule, ali luče organsku materiju spongin. Spongin je po hemijskom sastavu sličan svili i keratinu, a ponekad može biti i sa visokim sadržajem joda (do 14%). Skelet se sastoji od mreže isprepletanih dugačkih sponginskih vlakana u mezogleji. Stvaraju ga ćelije spongocite koje se poređaju u nizove. Ovakvi sunđeri su najčešće elastični, „sunđerasti“. Velika koncentracija spongina stvara čvrst, jak i gumen skelet. Spongin i spikule se pojavljuju zajedno kod najvećeg broja vrsta sunđera. Kod nekih spongin vezuje samo vrhove spikula, kod nekih su spikule potpuno inkorporirane u spongin. Neke vrste umesto spikula koriste strani materijal, poput zrna peska, koji ugrađuju u sponginski skelet radi čvrstoće. Vod vrste Dysidea janiae spikule potpuno odsustvuju, pa sunđer koristi krečnjački skelet simbiontske alge roda Jania. Rezultat ovakvih kombinacija spongina i spikula je velika raznovrsnost karakteristika skeletâ.
Spongin se javlja u više oblika, ali su tri osnovna:
- debela kolagena vlakna
- perispikularni spongin
- bazalni spongin
Spongin građen od debelih kolagenih vlakana (prečnika do nekoliko mm) izgrađuje masivan skelet mnogih sunđera, omogućuje dostizanje velikih dimenzija i unutrašnjih površina, kolagena vlakna skeleta se najčešće pakuju u različitim pravcima.
Perispikularni spongin je izgrađen od tankih proteinskih mikrofibrila, okružuje spikule i/ili ih međusobno povezuje.
Bazalni spongin se najčešće uočava kao produžetak perispikularnog spongina, u njegovoj izgradnji učestvuju i deblji mikrofilamenti, a služi pričvršćivanju za podlogu.
U gemulama postoji i poseban vid spongina, izgrađen od dva tipa kolagenih mikrofibrila, sličan bazalnom sponginu.
Literatura uredi
- Dogelj, V, A: Zoologija beskičmenjaka, Naučna knjiga, Beograd, 1971.
- Krunić, M: Zoologija invertebrata 1, Naučna knjiga, Beograd, 1977.
- Krunić, M: Zoologija invertebrata 2, Naučna knjiga, Beograd, 1979.
- Mariček, magdalena, Ćurčić, B, Radović, I: Specijalna zoologija, Naučna knjiga, Beograd, 1986.
- Matoničkin, I, Habdija, I, Primc - Habdija, B: Beskralješnjaci - bilogija nižih avertebrata, Školska knjiga, Zagreb, 1998.
- Marcon, E, Mongini, M: Sve životinje sveta, IRO Vuk Karadžić, Beograd, 1986.
- Radović, I, Petrov, Brigita: Raznovrsnost života 1 - struktura i funkcija, Biološki fakultet Beograd i Stylos Novi Sad, Beograd, 2001.
- Ratajac, Ružica: Zoologija za studente Poljoprivrednog fakulteta, PMF u Novom Sadu i MP Stylos Novi Sad, 1995.