Skit Proroka Ilije
Skit Proroka Ilije ili Svetoilinski skit je jedan od svetogroskih skitova koji je prvobitno pripadao ruskom bratstvu, tako da su većinu monaha, činili Rusi. Po veličini i po broju monaha bio je odmah iza skita Svetog Andreje. Okruženi mirom i tišinom, okupani svetlošću sunca, monasi ovog skita u njemu doživljavaju viziju susreta sa Bogom i svecima.[1]
| Skit Proroka Ilije | |
|---|---|
 | |
| Osnovni podaci | |
| Jurisdikcija | Vaseljenska patrijaršija |
| Osnivanje | 15. vek |
| Mesto | Sveta gora |
| Država |  Grčka |
Položaj
urediNalazi se u podnožju Atosa oko sat hoda od Kareje ili pola sata hoda od manastira Pantokratora, kojem i pripada.
A kada konačno stigne do pustinjakove kelije u Svetoilinskom skitu, putnik namernik treba dugo da stoji pred vratima dok mu ih neki od monaha ne otvori, zbog njihovog gesla da se samo upornima otvaraju vrata, iako ovi pustinjaci rado primaju goste, sa posebnom radošću. A kada prime gosta, oni se prema njemu odnose tako da ih ugošćuju najlepše što mogu.
Istorija
uredi
Prvobitni skit na sadašnjoj lokaciji sa više ćelija nastao je tokom 15.vek, možda i ranije.Nakon što je smanjena donacija za izdržavanje ćelija ovog skita 1492. godine, u 1500. godini, monaška zajednica je prestala da postoji.
Skite je obnovio 1759. godine, u tom periodu iguman, sveti Pajsije Veličkovski (1722 — 1794). Prvobitno je bio namenjen za oko 150 monaha, ali kako je 18. vek, bilo vreme velike ekspanzije ruskih monaha na Svetu goru, skit je nastanilo nekoliko puta više monaha od njegovih mogućnosti. To je dovelo do prezaduženosti skita i njegovog gašenja 1763. godine.[2]
Nakon gašenja Svetoilinsko skita iguman Pajsije je, sa oko 100 monaha otišao u Moldaviju.[2]
Opusteli skit 1841. godine preuzeo je bugarski monah Pajsije, koji je dugo živeo u predelu Kavsokalivije. On je, nešto kasnije, uspeo da prilozima ruske vlastele, obnovi manastir tako da je Skit Proroka Ilije ubrzo postao poznat po duhovnom, ali i ekonomskom procvatu. Njegovoj obnovi mnogo je doprinela Ruska kneginja Aleksandra i admiral Glovačev bogatim prilozima, uz pomoć kojih je izgrađeno mnoštvo kapela, velika trpezarija, bolnica za monahe, štamparija, livnica zvonara i mašinski mlin po tada najsavremenijoj tehnologiji.
Sadašnji saborni hram je podignut 1903. godine, pored hrama skit ima i pet paraklisa, tri unutar i dva izvan zidina. Kamen temeljac za njegovu izgradnju položio je 1900. godine, ruski admiral Virilov. Veoma je prostran, u njemu može da prisustvuje službi 2000 ljudi, a samo na galerijama ima mesta za pet stotina monaha. I ova crkva, kao i ona u Svetoandrejskom skitu ima tri oltara, koji su posvećeni Andreji Prvozvanom, svetom Iliji i carici Aleksandri. Pozlaćen ikonostas, širok 24 metra i težak dve tone, urađen je u Odesi. Jedan je od najlepših (a Svetoilijinci kažu i najveći na Svetoj Gori), veći je i od Andrejveskog u Kareji. Ikone na oltarskoj pregradi pripadaju kijevskoj i moskovskoj školi. Igumanski tron je dar cara Nikolaja II Romanova. Doskoro zelene kupole glavne crkve, vidljive iz daljine i na starim fotografijama, nedavno su „povizantinjene“.
Svaki je imao pečat sa svojim imenom i imenom manastira - vlasnika. Važni poslovi skita iznošeni su pred sabor staraca, a za njih je bilo potrebno i odobrenje manastira - vlasnika. Monasi su u skitu žive saglasno unutrašnjem pravilniku i morali su uredno vršiti svoje verske dužnosti. Monah u skitu dužan je bio da od dana postriga doživotno ostane kod svoga starca (duhovnika). Odnosi starca prema poslušniku bili su u skladu sa odnosom duhovnog oca prema sinu.
Dugo je skit Proroka Ilije bio među najboljima na Svetoj gori, on je u svom procvatu imao tri metoha, dva u ruskom carstvu: Odesi i Taganrogu i jedan u Konstantinopolju. U skitu je 1906. godine živelo oko 500 monaha.
Skit su pohodila tri ruska princa, zbog čega je od pristaništa do konaka bila izgrađena široka staza, jedna od najlepših na Svetoj gori.
Bratstvo skita je krajem 20. veka brojalo pet ruskih monaha koji su bili priklonjeni Ruskoj Zagraničnoj Crkvi. Nakon što su 1992. godine odbili da pominju vaseljenskog patrijarha na bogosluženjima prognani su, a u skit se doselilo grčko bratstvo.
Predanje i uzrocima propasti skita
urediPo predanju jedan od monaha, februara 1877. godine primetio je čudotvorna Bogorodica Tihvanskaja kako plače. On je pozvao bratiju da vidi ovo čudo, obrisali su joj suze, ali je ona i dalje plakala. Mudri starci protumačili su ovo kao loš znak, znak propasti skita. I ne zadugo, proročanstvo se obistinilo, izbili su neredi sa Turcima, a potom i Oktobarska revolucija, posle koje su ugašeni gotovo svi ruski manastiri na Svetoj gori.[3]
Izvori
uredi- ^ „Skitovi na Svetoj Gori”. www.atlantaserbs.com. Pristupljeno 1. 2. 2018.
- ^ a b „Istoriя Afonskogo Ilьinskogo skita.”. iliya-monastery.org. Arhivirano iz originala 14. 05. 2018. g. Pristupljeno 1. 2. 2018.
- ^ „Skit Proroka Ilije na stranici: Sveta gora - Skitovi”. www.hilandar.info. Pristupljeno 1. 2. 2018.
Literatura
uredi- Porfiriй Uspenskiй : Vtoroe putešestvie po sv. gore Afonskoй... v godы 1858, 1859 i 1861 i opisanie skitov Afonskih. M., 1880. S. 334-356;
- Γεράσιμος Μικραγιαννανίτης :῾Ιερὰ Σκήτη ῾Αγίας ̀ρδβλθυοτεΑννης. ̓Αθῆναι, 1969.
Spoljašnje veze
uredi- Srpski manastiri na Svetoj gori
- Σκήτη Προφήτη Ηλία (jezik: grčki)
- Istoriя na Atonskiя Ilinski skit Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. maj 2018) (jezik: ruski)
- Skit „Prorok Iliя“ (jezik: ruski)