Smilja Stojanović

Smilja Stojanović Tabak (Leskovac, 1907 — Leskovac, 1958) bila je srpska slikarka. Ona je jedan od slikarki koja je obeležila likovni život Leskovca prve polovine XX veka.

Smilja Stojanović
Lični podaci
Datum rođenja	1907.
Mesto rođenja	Leskovac, Kraljevina Srbija
Datum smrti	1958.
Mesto smrti	Leskovac, Federativna Narodna Republika Jugoslavija
Umetnički rad
Polje	Slikarstvo

Biografija

Rođena je kao četvrto dete Jelene i Koste Stojanovića, ćurčije i kožarskog trgovca, doseljenih početkom XX veka iz Žitnog potoka. Gimnaziju je završila u Leskovcu a školske 1925—1926. godine upisala je Umetničku školu u Beogradu. Ovoj generaciji škole pripadalo je nekoliko talentovanih slikara: Petar Lubarda, Vera Čohadžić, Svetolik Lukić i Branko Šotra.

Na umetničkoj školi posvetila se ozbiljnom učenju zanata pa je među profesorima važila za „prilježnog đaka”, ozbiljnog crtača i dobrog akvarelistu. Među drugovima bila je poznata kao „Smilja Bas”, omiljena ličnost i dobar drugar.

Nastavnički tečaj umetničke škole u Beogradu završila je 1929. godine ne pokazavši želju da nastavi studije na akademskom tečaju koji je tada vodio Milan Milovanović. Spadala je u onu većinu koja se opredelila za sigurnost koju im je pružala karijera nastavnika crtanja.

Prvo mesto njenog službovanja bila je Gimanzija u Senti odakle prelazi u Veliku Kikindu. U Kikindi je važila za marljivog i savesnog nastavnika a u izveštaju za 1936/37. godinu pominjala se i kao razredni starešina i član Upravnog odbora.

Početak rata zatekao ju je u Velikoj Kikindi odakle je bila proterana u Srbiju, u junu 1941. godine. Karijeru gimnazijskog nastavnika crtanja nastavila je u Leskovcu. Oko 1943. godine osetila je prve znake bolesti koja je, u teškim vremenima okupacije i oskudice, brzo napredovala i već 1946. penzionisana je. Ostatak života provela je pristisnuta bolovima i gotovo nepokretna.

Preminula je u Leskovcu 10.5.1958.

Stvaralaštvo

Smilja iza sebe nije ostavila brojna dela poput nekih umetnika te je malo nedstajalao da joj se zametne svaki trag. Sticajem srećnih okolnosti nije uništen njen Portret devojke, verovatno jedino njeno sačuvano delo.

Ovo delo nastalo je u vreme njenih studija ili neposredno po njihovom završetku. Reč je o Autoportretu – gvašu, realizovanom brzo i efektno. Način na koji je prikazala lik devojke u Autoportretu ocennjen je kao slikarska zrelost.

Glava devojke modelovana je čvrsto sa diskretnom podelom masa i blagim deformacijama čela i brade izvedenim svetlo-tamnim odnosima. Svetlost u sliku ulazi sa jedne strane, iskosa i lagano klizi površinom lica, te pada slivajući se na blještavo belu kragnu košulje čija su belina i hromatski intenzitet prigušeni crnim reverima jeleka i crvenilom ogrlice. Zaleđe slike definisano je tako da iz njega portret gotovo izbija. Da bi smirila to „iskakanje” iz zaleđa, Smilja je u „Autoportretu” sprovela igru crvenih akcenata, po dijagonili, počev od ruže zadenute iza uva do ogrlice.

Kompozicija slike, način upotrebe svetlosti i boje ocenjeni su kao intimistički. Svetlost na slici svedena je gotovo do valerskog kontrasta prigušenog ili pojačanog akcentima crvene boje.

Nije jasno šta je Smilju odvojilo od aktivnog bavljenja slikarstvom. Ona je svojevoljno prestala da slika iako je, po oceni stručnjaka, imala više stvarnog slikarskog osećanja nego mnogi drugi iz njene generacije.

Vidi još

• Spisak srpskih slikara