Википедија

Sobornost

руски термин који изражава потребу за сарадњом међу људима

Sobornost (rus. „duhovna zajednica mnogih zajednički-živućih ljudi“)[1] je ruski termin čija se upotreba prvenstveno pripisuje ruskim piscima slovenofilima iz 19. veka Ivanu Kirejevskom (1806—1856) i Alekseju Homjakovu (1804—1860). Termin izražava potrebu za saradnjom među ljudima na račun individualizma, na osnovu toga što se suprotstavljene grupe fokusiraju na ono što je zajedničko među njima. Homjakov je verovao da zapadni svet progresivno gubi svoje jedinstvo jer prihvata Aristotela i njegov određujući individualizam. Kirejevski je verovao da Hegel i Aristotel predstavljaju isti ideal jedinstva.

Mihail Nesterov: U Rusiji. Duša naroda (1914). Tretjakovska galerija, Moskva

Homjakov i Kirejevski su prvobitno koristili termin sobor (rus. собор) označiti saradnju unutar ruske opštine, ujedinjene skupom zajedničkih ubeđenja i istočno-pravoslavnih vrednosti, nasuprot kultu individualizma na Zapadu. Izraz sobor na ruskom ima više srodnih značenja: sobor je „saborna crkva“ eparhijskog episkopa; Sobor je takođe crkveni „sabor“, „sabor“ ili „sabor“, koji odražava koncept hrišćanske crkve kao „eklisije“ (grč. ἐκκλησία); sekularna građanska ruska istorijska upotreba ima „Zemski sobor“ (nacionalnu skupštinu) i razne lokalne (mestnoe), zemljišni ili urbani „sobori“. Sobornost kao apstraktna imenica nastala je na osnovu reči sobora tako bukvalno znači nešto poput „sabranosti“ ili „sabornosti“.

Homjakovljev koncept „sabornosti“ hrišćanske crkve kao „univerzalnosti“, za razliku od rimskog, odražava perspektivu iz korenskog značenja reči „liturgija“ (grč. λειτουργία), što znači „rad okupljenog naroda“.

Filozofija uredi

Kao filozofski termin, koristili su ga Nikolaj Loski i drugi ruski mislioci 20. veka za označavanje srednjeg načina saradnje između nekoliko suprotstavljenih ideja. Zasnovala se na Hegelovoj „dijalektičkoj trijadi“ (teza, antiteza, sinteza), ali bi se u ruskoj filozofiji smatralo  preterano uprošćavanje Hegela.[pojasniti]

Sinteza je tačka u kojoj se postiže sobornost koja izaziva promenu. Hegelova formula je osnova za istorizam. Loski, na primer, koristi taj termin da objasni koji bi motiv bio iza ljudi koji rade zajedno za zajednički, istorijski ili društveni cilj, umesto da individualistički slede cilj. Loski ga je koristio skoro kao mehanički termin da bi definisao kada se dihotomija ili dualnost sukoba prevazilazi ili kako se prevazilazi i uporedio ga sa konačnim nusproizvodom posle Platonove Metaksije.

Slovenofilske ideje sobornosti izvršile su dubok uticaj na nekoliko ruskih mislilaca na granici 19. i 20. veka, ali se u strogom smislu reči ne mogu svrstati među direktne nastavljače slovenofilske linije.[2] Vladimir Solovjov (1853-1900) razvio je ideju o svejedinstvo, jedinstvo-svega, koncept sličan sobornosti i usko povezan sa njegovom doktrinom o bogočovečanstvu. Solovjov je suštinu pristupa ovako okarakterisao: „Prepoznavanje konačnog cilja istorije kao punog ostvarenja hrišćanskog ideala u životu celog čovečanstva.. mi shvatamo svestrani razvoj kulture kao opšte i neophodno sredstvo za dostižući taj cilj, jer ova kultura u svom postepenom napretku uništava sve one neprijateljske podele i isključive izolacije između različitih delova čovečanstva i sveta i pokušava da ujedini sve prirodne i društvene grupe u porodicu koja je beskrajno raznolika po sastavu, ali koju karakteriše moralna solidarnost”.[3]

Termin se ponovo pojavio u delima Solovjevljevog sledbenika Sergeja Nikolajeviča Trubeckog (1862—1905). U tumačenju Trubeckog, sobornost označava kombinaciju religioznog, moralnog i socijalnog elementa, kao alternativu individualizmu i socijalističkom kolektivizmu. U delima Trubeckog, ideja sobornosti sasvim jasno postaje deo diskursa solidarnosti i altruizma. U jednom od svojih glavnih dela, O prirodi ljudske svesti, Trubeckoj je napisao: „Dobra volja, koja je osnova morala, zove se ljubav. Bilo kakav moral, zasnovan na drugim principima osim ljubavi, nije pravi moral... Prirodna ljubav je svojstvena svim živim bićima. Silazeći od njegovih vrhunskih manifestacija u porodičnoj ljubavi prema čoveku, od životinjskih nagona stada do elementarnih procesa razmnožavanja, svuda nalazimo da se osnovni, organski altruizam, zahvaljujući kome stvorenja iznutra pretpostavljaju jedno drugo, privlače prema drugim stvorenjima i uspostavljaju ne samo sebe, ali i druga stvorenja, i žive za druge“.[4]

Religija uredi

Kirejevski je tvrdio da „zbir svih hrišćana svih perioda, prošlih i sadašnjih, čini jedan nedeljiv, večno živi sabor vernih, koji se održava na okupu isto toliko jedinstvom svesti koliko i zajedništvom molitve“.[5] Termin, uopšteno govoreći, označava jedinstvo, zajedništvo koje je crkva, zasnovano na individualnim istomišljeničkim interesima.

Počevši od Solovjeva, sobornost se smatrala osnovom ekumenskog pokreta unutar Ruske pravoslavne crkve.

Sergej Bulgakov, Nikolaj Berđajev i Pavel Florenski bili su istaknuti zagovornici duha sobornosti između različitih hrišćanskih frakcija.

Koncept uredi

Sobornost je u suprotnosti sa idejom bratstva, što je potčinjavanje bratstvu kao korist pojedinca. Sobornost je asketizam srodan kenozi u tome što se pojedinac odriče sopstvene koristi za zajednicu ili eklisiju. Kako to izražava definicija sobornosti Kirejevskog: „Celokupnost društva, kombinovana sa ličnom nezavisnošću i individualnom različitošću građana, moguća je samo pod uslovom slobodne podređenosti odvojenih ličnosti apsolutnim vrednostima i u njihovoj slobodnoj kreativnosti utemeljenoj na ljubavi prema celini, ljubavi prema Crkvi, ljubavi prema svom narodu i državi i tako dalje.[6]

Reference uredi

  1. ^ S. I. Ožegov i N. Ю. Švedova, TOLKOVЫЙ SLOVARЬ RUSSKOGO ЯZЫKA / S. I. Ozhegov and N. U. Shvedova: Explanatory Dictionary of the Russian Language, ISBN 5902638070.
  2. ^ Efremenko D., Evseeva Y. Studies of Social Solidarity in Russia: Tradition and Modern Trends. // American Sociologist, v. 43, 2012, no. 4. – NY: Springer Science+Business Media. - p. 354-355.
  3. ^ Solovyov, V.S. 1989. ‘Idoly i Idealy’ [Idols and Ideals] in Solovyov V.S. Sochinenia v Dvukh Tomakh [Works in Two Volumes]. Moscow: Pravda. Vol. 1. - p. 617-618.
  4. ^ Trubetskoy, S.N. 1994. ‘O Prirode Chelovecheskogo Soznania’ [On the Nature of Human Consciousness]. In: Trubetskoy S.N. Sochinenia [Works]. Moscow: Mysl. - p. 587.
  5. ^ Ninian Smart, John Clayton, Patrick Sherry, Steven T. Katz. Nineteenth-Century Religious Thought in the West. Cambridge University Press, 1988. p. 183.
  6. ^ Lossky, History of Russian Philosophy Kireevsky, p. 26

Dodatna literatura uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Соборност&oldid=27009457”