Sociologija znanja

Sociologija znanja je nauka koja se bavi proučavanjem relacija između ljudskog mišljenja i socijalnog konteksta u kome se ono pojavljuje kao i efekata koji preovlađujuće ideje imaju na društvo. Ona nije specijalizovani deo sociologije, ali zato se bavi velikim brojem osnovnih pitanja o širini i ograničenjima socijalnih uticaja na život pojedinca kao i sociološko-kulturne osnove našeg znanja o svetu. Komplementarna oblast sociologiji znanja je sociologija ne znanja, uključujući i učenja o rupama u znanju i ne znanju kao osnovnoj karakteristici stvaranja znanja.

Venov diagram koji jednostavnije prikazuje  Platonovu definiciju znanja

Sociologija znanja je primarno osnovana od strane sociologa Emila Dirkema na početku 20og veka. Njegov rade se bavi direktno time kako konceptualno na mišljenje jezik i logika može delovati sociološka sredina iz koje su nastali. U ranomnom delu, napisanom zajedno sa Marsel Mausom, Primitivna klasifikacija, Dirkem i Maus uzimaju učenje o "primitivnomj" grupnoj mitologiji da bi raspravili da sistem klasifikacije je kolektivno zasnovani i da se podele sa ovim sistemima pokreću uz pomoć socijalnih kategorija. Kasnije, Dirkem u Elementarnim Oblicima Religiojskog Života će razraditi svoju teoriju saznanja ispitivanjem kako jezik, kao i koncept i kategorije (kao npr. vreme i prostor) korišćene u logičkom mišljenju imaju sociološko poreklo. Iako, ni Dirkem, ni Maus, konkretno nisu koristili termin 'sociologija znanja', njihov rad je važan dodatak ovoj oblasti. 

Konkretan termin 'sociologija znanja' je postao opšte korišćen od 1920ih, kada je nekoliko sociologa koji govore nemački, najznačajniji među njima su bili Maks Šeler i Karl Menhajm, napisalo obimne radove o sociologiji znanja. Sa dominacijom funkcionalizma sredinom 20of veka, sociologija znanja je ostajala na periferiji uobičajnog sociološkog mišljenja. U velkoj meri je dopunjena i približena svakodnevnom životu 1960tih godina, konkretno od strane Piter L. Bergera i Tomasa Lukmana u Socijalnoj Konstrukciji Realnosti (1966) i dan danas predstavlja srž za metode postupanja sa kvalitativnim razumevanjem ljudskog društva (uporediti sa sociologijom konstruisanja realnosti). Geneološka i arheološka učenja Mišela Fukoa su od značajnog sadašnjeg uticaja.

Istorija

Pokret prosvećenja

Pokret prosvećenja ne bi trebalo da  bude potcenjen u svom uticaju na sociološke nauke. Dok su filozofi radili na naučnoj analizi društva, bili su umešani u sociologiju ideja i znamenitosti, iako je njihov cilj bio kritikovanje racionalizma. Pokret prosvećenja je težio napredovanju, promeni, sekularizmu, ali iznad svega-ka slobodi, slobodi da pojedinac može da odredi sam svoju sudbinu. Postojala je posvećenost ka praktičnoj nauci  with ljudskim rodom u centru (kao suprotnost Bogu ili bogovima) i to je pravi izvor socijalne nauke. Ova nova nauka nije bila zainteresovana ѕa otkriveno znanje ili primarno znanje već za dobrobit čovečanstva: ljudsku praksu, društvene raznovrsnosti i pravilnosti. Zapadno mišljenje, je tako, dobilo značajan pomak ka kulturnom relativizmu, gde među-kulturna poređenja postaju dominatna metodologija. Društvena nauka je kreirana od strane filozova koji su težili da pretvore ideje u realnost i ujedine teoriju i praksu upokušaju da rekonstruišu društvo kao celinu.

Ranija gledišta

Sociologiji znanja je bilo potrebno konkretno gledište koje je prvi obrazložio Đambatista Viko u delu Nova Nauka, napisano početkom 18og veka, mnogo pre nego što su prvi sociolozi proučavali veze između znanja i društva. U ovoj knjizi, koja predstavlja opravdanje za nove istorijske i sociološke metodologije, glavna poenta je da prirodni svet i društveni svet su znani na različite načine. Prethodni je znan kroz spoljašnje ili empirijske metode, dok njegov nslednik može biti znan interno kao i eksterno. Drugim rečima, ljudska istorija je konstrukcija. Ovo pravi ključ epistemološke razlike između prirodnog sveta i društvenog sveta što je centralni koncept u društvenim naukama. Primarno fokusiran na istorijsku metodologiju, Viko tvrdi da je nemoguće proučavanje istorija društva, ako se ne pređe preko hronike događaja, ispitivanjem kulturnih elemenata društva, što je terminovano kao 'civilni svet'. Ovaj 'civilni svet', napravljen od postupaka, mišljenja, idea, mitova, normi, religioznih verovanja, i institucija, je stvaralaštvo ljudskog uma. Pošto su ovi elementi društveno konstruisani, oni mogu biti bolje shvaćen nego fizički svet, shvaćeno kao u apstrakciji. Viko naglašava da ljudska priroda i njeni produkti nisu fiksirani entiteti i zato zahtevaju istorijsku perspektivu ističu promene  napretke obuhvaćene u pojedincu i društvu. On takođe zahteva dialektski odnos između društva i kulture kao ključ u novoj istorijskoj perspektivi.

Vikove ideje, uprkos tome što su prožete njegovom sklonosti za etimologiju, kao i teorija ciklične istorije, su ipak značajne za osnovnu pretpostavku da naše razumevanje i poznavanje društvene strukture zavisi od ideja i koncepta koje usvajamo, kao i jezik koji se koristimo. Viko, za koga je malo ljudi znalo u njegovo vreme, bio je prvi da uspostavi temelje sociologije znanja, čak i ako njegovi koncepti nisu nužno prihvaćeni od strane kasnijih pisaca. Postoje neki dokazi da su Monteskje i Karl Marks pročitali Vikova dela. Međutim, sličnosti u njihovim delima su površne, uglavnom ograničene na celokupnu koncepciju njihovih projekata, koje karakteriše kulturn relativizam i istoricizam.

Škole

Emil Dirkem

Emil Dirkem (1858-1917) je dobio titulu prvog profesora koji je uspešno uspostavio oblasti sociologije, instituializacijom odeljka za sociologiju na Univerzitetu Bordo u 1890oj godini. Dok njegovi radovi se bave brojnim temama, uključujući samoubistva, porodice, socijalne strukture, i društvene institucije, veliki deo njegovih dela se bavi sociologijom znanja.

Durkheimova konačan izjava o sociologiji znanja dolazi 1912 godine u njegovom najznačajnijem delu Elementarne Forme Religijskog Života. Ova knjiga ima za cilj ne samo razjašnjenje društvenih porekla i funkciju religije, nego i socijalne korene i uticaj društva na jezik i logička razmišljanja. Dirkem je radio uglavnom iz jednog kantovskog okvira i težio da shvati kako su koncepti i kategorije logičkog razmišljanja proizlazi iz društvenog života. On je tvrdio, na primer, da kategorije prostora i vremena nisu a priori. Umesto toga, kategorija prostora zavisi od društvenog grupisanja jednog društva i geografskg korišćenja prostora, kao i socijalnog ritma jedne grupe koja određuje naše razumevanje vremena. U to Dirkem je nastojao da ukombinuje elemente racionalizma i empirizma, tvrdeći da određeni aspekti logičkog razmišljanja, zajednički svim ljudima, je postojao, ali da su proizvodi kolektivnog života (na taj način kontradikuje tezi tabla raza, razumevanjem da kategorije koje se stiču, se stiču samo individualnim iskustvom), a da nisu univerzalni priori (kako je Kant tvrdio) jer se sadržaj kategorija razlikovao od društva do društva.

Drugi ključni elementi za Dirkemovom teorije saznanja je njegov koncept predstava kolektiva (kolektivno predstavljanje), koji je naveden u Elementarnim Formama Religijskog Života. Predstava kolektiva su simboli i slike koje predstavljaju ideje, uverenja i vrednosti koje je izradio kolektiv, i ne mogu biti svedeni na individualne delove. Oni mogu uključivati reči, slogana, ideje, ili bilo koji broj materijalnih predmeta koji mogu poslužiti kao simbol, kao što je krst, stena, hram, pero itd. Kako Dirkem objašnjava, predstave kolektiva su stvorene kroz intenzivnu društvenu interakciju i predstavljaju proizvod kolektivnih aktivnosti. Kao takve ove prezentacije imaju poseban, i donekle kontradiktoran, aspekt koji koji ѕa pojedinca postoji ekterno (jer su oni stvoreni i kontrolisani su, ne od strane pojedinca, već od društva u celini), pa ipak istovremeno u svakom pojedincu društva (od dobrobiti učešća te osobe u društvu).

Verovatno najvažnija 'predstava kolektiva' je jezik, koji prema Dirkemu je proizvod kolektivnog rada. I baš zato što je jezik kolektivni rad, jezik sadrži u sebi istoriju nagomilanog znanja i iskustva, što nijedan pojedinac nije u stanju da stvari sam. Kako Dirkem kaže, 'predstava kolektiva', i jezika posebno :

"dodaje na to što možemo da učimo iz našeg ličnog iskustva, sva ta mudrosti i nauka koju  je grupa stekla u proteklim vekovima. Mišljenje pomoću koncepta, nije samo vid realnosti sa njene najopštijem strane, nego je projektovanje svetla na senzaciju koja se pali, ona ga prodire i pretvara."

Kao takav, jezika, kao društveni proizvod, bukvalno gradi i oblikuje naš doživljaj realnosti, ideja koja je, kasnije, razvijena od strane francuskih filozofa, kao što su Mišel Fuko.

Karl Menhajm

Nemački, politički, filozofi Karl Marks (1818-1883) i Fridrih Engels (1820-1895) su tvrdili u Die deutsche Ideologie (1846, Nemačka ideologija) i na drugim mestima ljudske ideologije, uključujući njihova društvena i politička uverenja i mišljenja,  su ukorenjena u klasnim interesima, i šire u društvenim i ekonomskim okolnostima u kojima žive:

"To su ljudi, koji u razvoju svog materijalnog snošaja, promene, zajedno sa ovim i njihovo realno postojanjee, njihovo razmišljanje i proizvod njihovog razmišljanja. Biće se ne određuje pomoću svesti, već svest pomoću bića "(Marks-Engels Gesamtausgabe 1/5).

Pod uticajem ove doktrine, i Fenomenologije, nemački sociolog Karl Menhajm (1893-1947) je dao podsticaj za rast sociologije znanja sa svojim delom Ideologija i Utopija (1929, prevedena i proširena u 1936), iako je termin bio uveden pet godina ranije od strane ko-osnivača pokreta, nemačkog filozofa, pfenomenologista i socijalnog teoretičara Maksa Šelera (1874-1928), u Versuche zu einer Soziologie des Wissens (1924, Pokušaji na Sociologiju Znanja).

Menhajm je strahovao da bi ovo tumačenje moglo biti posmartano kao da su svo znanje i verovanja produkt društveno-političke snage jer je obaj tip relativizma samoporažavajući (ako je to istina, onda je i on samo proizvod društveno-političkih snaga i nema pravo na istinu i nema ubedljivu silu). Manhajm je verovao da je relativizam čudna mešavina modernog i drevnog verovanja u kojem je sadržao u sebi veru u apsolutnu istinu koja je bila validna za vreme i prostor (drevni pogled najčešće povezan sa Platona) i osudio je druge istine, jer one ne mogu da postignu ovaj nivo objektivnosti (ideja preuzeta od Marksa). Manhajm pokušava da prebrodi ovaj problem sa idejom 'relacionizma'. To je ideja koja kaže da  su neke stvari istinite samo u određenom vremenu i prostoru (zaključak koji je nastao pod uticajem pragmatizma), međutim, to ih ne čini manje istinitim. Manhajm osetio je da bi sloj intelektualaca (ѕa koje je tvrdio da su samo labavo usidreni za klasne strukture društva) bi mogli najsavršenije da shvate ovu vrstu istine, stvarajući "dinamičnu sintezu" ideologija drugih grupa.

Ekolgija znanja

Ekologija znanja je koncept koji potiče iz upravljanja znanjem i da ima za cilj "da premosti rupu između statičke riznice podataka za upravljanje znanjem i dinamiku, adaptivnog ponašanja prirodnih sistema", a posebno oslanjajući se na koncept interakcije i pojave. Znanje ekologije, i njena informacije vezane za koncept ekologije je razrađen od strane različitih naučnika i praktičara, kao što su Thomas H. Davenport, Boni Nardi, i Svidler.

Nova Sociologija Znanja

Nova sociologija znanja (postmoderan pristup, s obzirom na saznanja o kulturi uvodeći tradicije marksista, francuskih strukturalista i američkih pragmatičan) uvodi nove koncepte koji govore kako je znanje socijalizovano u moderno doba novim vrstama društvenih organizacija i struktura.

Robert K. Merton

Američki sociolog Robert K. Merton (1910-2003) posvećuje deo svog dela Socijalna Teorija i Socijalna Struktura (1949; prerađena i proširena, 1957 i 1968) za studije sociologije znanja u delu III, pod naslovom Sociologija znanja i Masovne Komunikacije.

Legitimacija koda Teorije

Legitimacija koda Teorije (LKT) pojavila se kao okvir za proučavanje znanja i obrazovanja, i sada se koristi za analizu rastućih socijalnih i kulturnih praksi kroz sve različite institucionalne i nacionalne kontekste, kako unutar tako i izvan obrazovanja. To je pristup koji građen primarno na radu Basilija Bernsteina i Pjera Burdijea. Ono takođe integriše uvide iz sociologije (uključujući Dirkemov, Marksov, Veberov i Fukoaov), sistemski funkcionalne lingvistike, filozofije (kao što je Karl Poper i kritički realizam), ranije studije kulture, antropologije (posebno Meri Daglas i Ernest Gelner), kao u ostalim aspektima.

Vidi još

• Sociology of scientific knowledge
• Socially constructed reality
• Social constructivism
• Epistemology
• Ontology
• Knowledge management
• Knowledge
• Bibliography of sociology

Sociologija znanja

• Émile Durkheim
• Marcel Mauss
• Max Scheler
• Karl Mannheim
• Werner Stark
• Alfred Schutz
• Harold Garfinkel
• Peter L. Berger
• Thomas Luckmann
• Michel Foucault
• Kurt Heinrich Wolff
• Basil Bernstein

References

Further reading

• Michael D. Barber, The Participating Citizen: A Biography of Alfred Schutz, SUNY UP. 2004. The standard biography of Alfred Schutz.
• Berger, Peter and Thomas Luckmann. The Social Construction of Reality: A Treatise in the Sociology of Knowledge. New York: Doubleday, 1966.
• Foucault, Michel (1994). The Birth of the Clinic: An Archeology of Medical Perception. Vintage. 
• Aron Gurwitsch, The Field of Consciousness, Duquesne UP, 1964. The most direct and detailed presentation of the phenomenological theory of perception available in the English language.
• Peter Hamilton, Knowledge and Social Structure: an introduction to the classical argument in the sociology of knowledge. 1974. Routledge and Kegan Paul. London and Boston. A fantastic source that covers the origins of social science (Vico and Montesquieu), through Hegel and Marx to the main schools of thought in this area: Durkheim, Mannheim, phenomenological-sociological approaches.
• Edmund Husserl, The Crisis of the European Sciences and Transcendental Phenomenology(1954), Northwestern UP. 1970. The classic introduction to phenomenology by the father of transcendental phenomenology.
• Edmund Husserl, Logical Investigations [1900/1901], Humanities Press, 2000.
• Karl Mannheim, "On the Interpretation of Weltanschauung", in, From Karl Mannheim, Kurt Heinrich Wolff (ed.) Transaction Press, 1993. An important collection of essays including this key text.
• Maurice Natanson, Edmund Husserl: Philosopher of Infinite Tasks, Northwestern UP. 1974. Quality commentary on Husserlian phenomenology and its relation to the phenomenology of Alfred Schutz.
• Alfred Schutz, Collected Papers V.I, Kluwer Academic. 1982. Classic essays in phenomenological theory as applied to the social

sciences.

• Kurt Heinrich Wolff, Versuch zu einer Wissenssoziologie, Berlin, 1968
• Alfred Schutz, The Phenomenology of the Social World, Northwestern UP. 1967. Schutz's initial attempt to bridge the gap between phenomenology and Weberian sociology.
• Alfred Schutz, The Structures of the Life-World, Northwestern UP. 1980. Schutz's final programmatic statement of a phenomenology of the Life-world.
• Robert Sokolowski, Introduction to Phenomenology, Cambridge UP. 2000. The most accessible of the quality introductions to phenomenology currently available.
• Julio E. Rubio & Ntumbua Tshipamba, "Elements of the public policy of science, technology and innovation", Canadian Social Science, 6(6), 61-80. 2010. Work analyzing the structure, elements and formulation of science, technology and innovation policy.
• Vico, Giambattista. "The New Science of Giambattista Vico", (1744). The first exposition of key ideas that are fundamental to the social sciences and sociology of knowledge.

Spoljašnje veze

Media related to Knowledge representations at Wikimedia Commons