Splitsko-trogirski rat
Splitsko-trogirski rat bio je kratak sukob Splita i Trogira vođen u leto 1242. godine. Izazvan je najezdom Mongola, a završen je pobedom Trogira.
Rat uredi
Dalmacija je stradala ponajduže od posledica tatarske najezde; između Splita i Trogira došlo je čak do rata, koji je pretio da uzme opasnije razmere. Bežeći ispred Tatara kralj Bela se bio spasao u Trogir, gde ga primiše s puno pažnje. Iz zahvalnosti on je poveljom od Dana 18. marta 1242. god. dao tom gradu izvesne posede, od kojih su neki od ranije bili splitska svojina (npr. Ostrog). Zbog toga Splićani napadoše na Trogirane kriveći ih za otimačinu. Trogirane su pomagali hrvatski plemići odani kralju, a Splićani, kojima jedno vreme nije išlo dobro, pozvaše kao saveznike bosanskog bana Ninoslava, humskog kneza Andriju i još neke susede. Bana Ninoslava izabraše čak za svog gradskog kneza. Događaji se posle toga spletoše. Bosansko-splitski napad na tvrdi Trogir nije uspeo, ali je zato stradala trogirska okolina. Splićani napadoše i druga neka mesta, kao Klis. Ugroženi gradovi obratiše se u nevolji samom kralju. Ovaj uze stvar vrlo ozbiljno, naročito radi Ninoslavljeva učešća i poče spremati dve vojske: jednu protiv Splita, a drugu protiv Bosne. Vojsku protiv Splita vodio je slavonski ban Dionisije; ona je u leto 1244, u zajednici s Trogiranima, napala grad i prisilila ga na predaju.
Mir uredi
U miru, sklopljenom 19. jula, Splićani su bili prilično uniženi; kraljeva darivanja Trogiranima morala su biti ispunjena. Iz amnestije, koju je ugovor predviđao, bili su isključeni splitski saveznici, s Ninoslavom na čelu. Vojsku protiv ovog drugog vodio je sam kralj Bela i dopro s njom do grada Glaškog. Pojedinosti o tom ratovanju nisu poznate, ali je sigurno da Bosna ovom prilikom nije mnogo stradala. U povelji od 20. jula 1244, kojom kralj daje povlastice i potvrđuje imanja bosanskoj crkvi, kaže se da je na to pristao i ban Ninoslav sa svojom braćom i velikašima. Kralj se nalazio u glaškom gradu od 15-21. jula; sudeći, prema tom kratkom trajanju i ovoj povelji može se čak misliti da do borbe nije ni došlo, nego da se ban pokorio kralju i izgladio stvar mirnim putem.
Vidi još uredi
Izvori uredi
- V. Ćorović, Istorija Srba, Dom i škola, Beograd 2006, p. 156