Srpski ratni profiteri u Velikom ratu

Srpski ratni profiteri u Velikom ratu bili su manja grupa ljudi iz redova nekadašnje srpske privredne elite koja je uspostavila poslovne odnose sa vojnom vlašću Austrougarske monarhije, i razvila posao, i stvorila uslove za materijalno bogaćenje, uz pomoć okupacione vlasti, uglavnom kao vojni liferanti.

Karikatura ratnog profitera objavljena u Lajfu 1916.

I dok je Prvi svetski rat za većinu stanovnika u Srbiji bio period herojstva i žrtvovanja vojnika i civila, on je za druge bio prilika da se obogate ili izbegnu svoju patriotsku dužnost.

Definicija

Izraz „ratni profiter" u načelu pežorativan, koristi se u političko-propagandne svrhe, ili za omalovažavanje političar i/ili poslovnih rivala, ili kao jedna od omiljenih populističkih slogana.

Jedan od najpoznatijih primera bio je stav po kome je Prvi svetski rat bio glavni uzrok profiterstva, jer su u njemu mnogi trgovci, deficitarnoj robi enormno dizali cene, a proizvođači oružje i municije nastojali da kroz trošenje svoje „robe”, i tako stvore trajni izvor enormnih prihoda. Taj stav bio je široko rasprostranjen u javnosti međuratne Evrope i ostatka sveta.

Veliki i mali ratni profiteri

Ernest Vilgrain jedan od velikih ratnih profitera u Velikom ratu

Da bi napravila razlika između „malih profitera“ kako ih neki nazivaju od onih velikih „super profitera” napravljena je podela, na profitere (fr. profiteurs ) i profitante(fr. profitants):

• Profiteri su ona grupa koja je, iako proglašen takvim, zapravo uživala u okolnostima da se obogati između 1914. i 1918. godine.
• Profitanti bi bili oni koji su ostvarili opipljive izuzetne ili dodatne zarade tokom neprijateljstava.

Iako je ova razlika, očigledno zasnovana na društvenoj vidljivosti ostvarenog profita, ona namaće pitanje koji je to prihvatljiv praga kapitalističke dobiti, bez obzira na okolnosti, rat ili mir, u kome je ostvarena velika materijalna dobit, koja verovatno ne bi bila ostvarena u drugim uslovima.

Preduslovi

Nakon okupacije Srbije u Velikom ratu, s kraja 1915. godine „Austrougarska okupaciona vlast je u potpunosti nadgledala i regulisala privredni život na području Srbije i usklađivala ga sa svojim potrebama preko Privrednog, odnosno Devetog odeljenja Guvernmana.”

Preduzimanjem raznih mera imalo je za cilj da se privredna bogatstva Srbije iskoristi u što većoj meri za potrebe Austrougarske monarhije. U periodu od 1916-1918. godine otvorene su i renovirane samo fabrike i pogoni „čiji su proizvodi bili neophodni tržištu Monarhije”, a Vojna vlast preuzela je upravu nad privrednim objektima i nadzirala delatnost svih privrednih grana, u kojima je „uspostavljena organizacija rada na novim osnovama” zasnovanu na nemačkoj doktrini o eksploataciji okupiranih zemalja, i „svojevrstnom privrednom sistemu, koji je omogućavao ekonomsku eksploataciju Srbije”.

Vojna vlast zanimala se za poljoprivredu, neke zanate i industrijske grane, pa je stoga obnovila prvenstveno fabrike i postrojenja iz domena prehrambene industrije. U izvesnoj meri obnovljeni su i trgovina (državna, monopolska i na crnom tržištu) i zanatstvo, zavisno od kupovne moći građana i vrste roba i sirovina koje su bile neophodne za izradu određenih proizvoda. Po novoj privrednoj doktrini, srpska valuta dinar obezvređena je (zakonskim propisom) za pola svoje vrednosti i zamenjena krunom.

Srpski trgovci i zanatlije mogli su da se bave samo onim poslovima koje su im odobrile vlasti, a ranijim poslom nisu mogli da se bave oni trgovci čija roba je uvedana kao monopol.

Istorija

Kada se u drugoj i trećoj godini okupacije u privredni sistem okupirane Srbije umešao strani kapital, „koji je pokazao je izvesno interesovanje za finansiranje raznih privrednih poslova, da bi se prikupila novčana sredstva i postepeno prešlo na normalno bankarsko i finansijsko poslovanje”, počeli su da se stvaraju povoljni i uslovi za pojavu ratnih profitera, koji su „bili potpuno uvereni da će po završetku rata okupirane oblasti Srbije ostati u okviru Austrougarske Monarhije.”

U novostvoreno privrednom sistemu od strane Austogarske monarhije u okupiranoj Srbije počeo je da se javlja i simbolički uticaj nekadašnje srpske privredne elite, koja je započela uspostavljanje poslovnih odnosa sa vojnom vlašću. Iako je u najvećem broju slučajeva deo te elite, među kojima su prednjačili trgovci, koji su „samo nastavili svoj predratni posao”, manji broj Srba započeo je sve vreme rata razvijao posao uz pomoć okupacione vlasti, uglavnom kao vojni liferanti.

Pojavila se i grupa ljudi koja je zarad ličnih potreba gubila solidarnost prema drugima. Tako je u okupiranoj Srbiji nastala grupa ljudi poznata pod imenom ratni profiteri koja se brzo obogatila i, „uopšte svojim poslom, načinom mišljenja i ponašanjem, postali poseban sloj u srpskom društvu.”

I dok se većina stanovnika u okupiranoj Srbiji prema neprijatelju držala ponosno svesna zašto trpe i šta čuvaju, s druge strane manja grupa građana, tražili u nedozvoljenom izvoru način se što pre oslobode muka i beda, i kako je pisala Isidora Sekulić (u delu Kako je upravo bilo?),

„ „...sramotili sebe večitim kombinacijama o tome gde se šta može dobiti, i koja misija iz bela sveta je na redu da mora pomoći.” ”

Pojava ratno profiterstva u Srbiji, mnoge dotadašnje skorojeviće je uzdigla sa dna društvene lestvice. Mali trgovac ili zanatlija postali su za kratko vreme novopečeni bogataš. Oni su se ponosili svojim novostećenim imetkom, dok je srpsko stanovništvo svakim danom bilo siromašniji.

O njima se razvilo verovanje da im nije stalo do kraja ratnih strahota, a to je stvaralo jaz i umnogome narušilo moralu svih zaraćenih strana, a podela na „mi“ i „oni“ sve više je predstavljala podelu između vojnika na ratištu koji su svoje živote postavili na kocku i velikog broja stanovništva na čijoj su nesreći ostvarivali veliki profit.

Grupu ratnih profitera vrlo slikovito opisao je književnik Borisav Stanković, u ovom citatu:

„ Snašavši se u novoj situaciji, pomirivši se sa „postojećim stanjem", zdrava razuma, trgovačke, pametne promućurnosti, odbacivši ovu, možda, kod nas novajlija i inteligencije, tugu za propalom Otadžbinom, slobodama, srećni, što ih je mimoišla teška ratna čaša bekstva iz zemlje preko Albanije, Crne Gore, propast svojih radnji, domova, nameštaja i onog bogatstva, i brzo se snašavši i pomirivši se sa neprijateljevom najezdom, produžili svoj pređašnji, ozbiljni život, trgovinu, poslove i radove, ispunjene sada onom retkom nasladom: legati u svoj krevet kao nekada, jesti jela kao nekada, odevati se, šetati, piti, disati, u istom okviru, prostoru između radnje, kuće, kafane. /.../Samo, sada je to uvećano draži i nasladom sa pomišlju i poređenjem za sve svoje poznanike, komšije, ortake koji su izbegli, koji se lome po Albaniji, Crnoj Gori, Krfu, frontu, i čije porodice u crno uvijene, preplašene da će ostati bez hranitelja, unezvereno hukću i u potaji, noću, nariču i plaču i, kako iz radnje tako iz kuće prodaju što je zaostalo, da se ishrane, odbrane od gladi. ”

I dok je luksuz, zbog neumoljivog obogaćivanja određenih grupa, postao sve pristupačniji društvenoj grupi koja se nalazila na vrhu društvene piramide, cene osnovnih životnih namirnica predstavljale su sve veće opterećenje za najniže slojeve društva. Siromaši su postajali sve siromašniji, a bogati nemilosrdno su se obogaćivali. Jaz koji je stvoren između ove dve društvene grupe rezultovao je rastućim nezadovoljstvom najšireg sloja srpskog društva. Bes protiv ratnih profitera bio je sve veći.

Literatura

• A. Mitrović, Istorija srpskog naroda, VI/ 2, Beograd 1994.
• Slavka Mihajlović, Oblaci nad gradom, Beograd 1955.
• Božica Mladenović, Grad u austrougarskoj okupacionoj zoni 1916-1918, Beograd 2000.

Spoljašnje veze

• Kako je munjevitom brzinom stasala nova klasa ratnog profitera (jezik: hrvatski)