Stendap komedija

Stendap komedija (engl. stand-up comedy) žanr je komedije u kojem komičar nastupa uživo pred publikom, uglavnom direktno se obraćajući toj publici. Izvođač je obično poznat kao komičar (engl. comic), stendap komičar (engl. stand-up comic), stendap zabavljač (engl. stand-up comedian) ili jednostavno stendap (engl. stand-up).^[1] U stendap komediji, komičar najčešće recituje niz smešnih priča, viceva ili bonmota koji se uglavnom nazivaju monologom, rutinom ili aktom. Neki stendap komičari koriste rekvizite, muziku ili mađioničarske trikove da bi upotpunili svoj nastup. Stendap komedija se obično izvodi u komičarskim klubovima, barovima, noćnim klubovima, neoburleskama, kolegijumima, pozorištima i sl. Pored nastupanja uživo, stendap se sve više praktikuje objavljivanjem video-snimaka na internetu i televiziji, a značajan je i DVD/CD format.^[1]^[2]

Opis uredi

U stendap komediji, podrška publike je trenutna i od ključnog značaja za komičarev nastup. Publika od stendap komičara očekuje ravnomerno izlaganje humorističnog sadržaja, a izvođač je gotovo uvek pod pritiskom da pogodi pravu reč u pravom momentu. Glumac Vil Ferel koji igra u filmskim komedijama, stendap komediju je nazvao „teškom, usamljenom i zlobnom”.^[2]

Iako stendap komedija može da uključuje samo jednog komičara, u većini organizovanih nastupa pojavljuje se njih više. Tako postoje dva formata nastupa: hedlajn (engl. headline — naslov, uvod) i šoukejs (engl. showcase — izlaganje). U prvom formatu, formatu sa uvodničarskim delom, najčešće je publici predstavljen čin otvaranja koji je zapravo predstavljanje drugih komičara od strane domaćina (engl. host, compère; franc. compère — pomagač, komper) odnosno uvodni govor voditelja (engl. master of ceremonies, MC — ceremonijal majstor, em-si); ovime se publika ’zagreva’ pred glavne nastupe tako što em-si razgovara sa ljudima u toj publici, čita im obaveštenja i predstavlja izvođače koji će da ih zabavljaju. Posle ovoga slede jedan ili dva „srednja” ili „odabrana” (engl. middle, featured) nastupa, koja komičari izvode otprilike 15—20 minuta. Nakon ovoga nastup izvodi hedlajner (engl. headliner), glavni komičar koji publiku zabavlja nešto duže. Šoukejs format se sastoji od nekoliko nastupa izvođača koji traju otprilike isto vreme, a komičari nastupaju najčešće u manjim klubovima poput „Komedi selara” na Menhetnu ili „Žonglersa” u Londonu. Nastupi u većim dvoranama nisu nemogući; u ovom slučaju se predstavlja nekoliko veoma poznatih komičara koji će da privuku pažnju te se tako stvore uslovi za zakupljivanje većeg prostora koji individualni komičari ne mogu da dobiju. U šoukejs formatu se takođe može pojaviti i em-si kao i u hedlajn formatu.

U mnogim manjim klubovima se održavaju tzv. open mik iventi, gde svako može da se popne na pozornicu i nastupa pred publikom, čime se nudi šansa amaterskim izvođačima da probiju led i možda postanu profesionalci, ali i onima koji su to već postali da usavrše svoje nastupe.

Kako samo ime govori, stendap (engl. stand-up — dosl. na nogama, stojeći, uspravno) komedija se izvodi odnosno stendap komičari svoje nastupe izvode stojeći, s tim da stajanje nije potpuno obavezno.

Mediji uredi

Džordž Karlin (1969)

Velika većina stendap komičara iz ere vodvilja svoju je popularnost stekla preko radija. Uglavnom su svoje programe započinjali tematskim monolozima za koje su karakteristična izvođenja u slobodnom tempu i diskusije o bilo čemu — odnedavno snimljenih filmova do propuštenih rođendana. Nastojalo se da svaki program bude podeljen u uvodni monolog, muzičku izvedbu, a potom izvedbu skeča ili izlaganja niza zabavnih priča. Zavada (engl. feud) Freda Alena i Džeka Benija bila je tema komičara skoro jednu deceniju.

HBO je prvobitno prikazivao izvedbe komičara bez cenzure, počev od nastupa Roberta Klajna 1975. godine, a za cilj je imao zainteresovati veći broj gledalaca za ovu vrstu komedije. Džordž Karlin je bio mnogogodišnji miljenik publike, koji se pojavio u 14 HBO-ovih komičarskih specijala.

Nastavljajući ovu tradiciju, većina modernih stendap komičara koristila je televiziju ili dugometražni film kako bi bila prepoznata odnosno kako bi stekla popularnost koju je bilo nemoguće steći nastupanjem isključivo u krugovima komičarskih klubova.

Od sredine prve decenije 2000-ih, deljenje videa na internetu na sajtovima kao što je Jutjub ili Džoukpit zauvek je promenilo stendap komediju pružajući svim komičarima besplatnu „dvoranu” u kojoj mogu da nastupaju kad god to požele, te da svoj rad prikažu celom svetu i tako lakše steknu popularnost na globalnom nivou.^[3]