Strndžanje

Strndžanje je narodni običaj zastupljen na teritoriji istočne Srbije, pretežno u vlaškoj zajednici Negotinske i Timočke Krajine.

Zajednica u kojoj su poželjni rani brakovi trudi se, takoreći, da pripremi decu za maloletnički brak tako što kroz običajnu praksu ubrzava njihovo polno sazrevanje i uvodi ih u svet odraslih. Iz tog razloga pojedinim praznicima bilo je običajno utvrđeno i javno odobreno slobodnije ponašanje mladih i njihovo intimno upoznavanje, mada su istovremeno važila stroga pravila patrijarhalnog morala, koja su nalagala smernost u ponašanju mladih u svakodnevnom životu.

Običaji strndžanja o Belim pokladama - drugog utorka po Uskrsu, noćne zabave u planini na Biljni petak i slično, primeri su predbračnih sloboda koje su se u običajnoj formi održavale prilikom određenih godišnjih praznika u selima severoistočne Srbije. Sve se to održavalo u prolećnom periodu, obično na prelasku iz posnih u mrsne dane i obrnuto.

U jesen, kada se završe poljski radovi, na određeni dan, za praznik ili poselo, bilo je dozvoljeno svakom momku da "vodi ljubav" sa kojom-god devojkom poželi, pa i sa više njih, sve do jutra. Postojao je samo jedan uslov, da se oboje slože i da se poštuju pravila.

Strndžanje je dobilo ime od rumunskog glagola "strange", što znači pritisnuti, stisnuti, a kod Vlaha u Srbiji ima i dodatno značenje: grliti se, milovati. Ono je, zapravo, služilo kao predbračna proba devojaka. Čim sunce počne da zalazi, iz seoskog kola bi se izdvojilo, odjednom, po desetak udavača i zamaklo u obližnju šumicu. Tamo bi, naslonjene na drvo, čekale da ih potraže momci sa kojima su igrale u kolu. Momci su dolazili u grupi, bučni i spremni na šalu. Najpre bi sa devojkama razmenili po koju šaljivu rečenicu, a onda prelazili na ono zbog čega su i došli. Momački roditelji su sinovima preporučivali da uzmu devojku koja se dosta strndža, a da izbegavaju onu koju niko neće. Ipak, to nije bila ljubav bez granica. Momačka ruka nije smela dalje od ženskog pojasa.

Uloga ovih običaja u tradicionalnoj kulturi sela je očigledna - oni bi trebalo da podstaknu kod mladih želju za brakom i porodicom već u prvim godinama puberteta. Na ovaj način se pokušava ubrzati seksualna zrelost adolescenata i omogućiti rani brak po želji roditelja. Činjenica da se nije dešavalo ili je bila prava retkost da tokom ovih običaja devojka izgubi nevinost i zatrudni, ukazuje na to da su se poštovala pravila, te da se opšteprihvaćeni obrazac ponašanja („devojka mora ući nevina u brak") poklapao sa praksom.

Opisani običaji imali su funkciju kontrolisanja seksualnog ponašanja. Naime, dozvoljavanjem ovakvih kontakata sprečavao se, u stvari, potpun seksualni život sa dobro poznatim mogućim posledicama. Time je omogućeno da moralne norme šire zajednice opstanu i da porodični interesi budu zadovoljeni. Takođe, time je stvorena mogućnost i za rano sazrevanje mladih, kao i za kontrolisano zadovoljavanje njihovih erotskih potreba i spremnost za ulazak u svet odraslih.