Sumo (narod)
Majanje (poznate i kao Sumu ili Sumo[1]) su narod koji živi na istočnoj obali Nikaragve i Hondurasa, oblasti koja je obično poznata kao Obala komaraca. Njihov omiljeni autonim je Majanja, jer je ime "Sumo" omalovažavajuće ime koje su istorijski koristili ljudi Miskito. Njihova kultura je bliža kulturi autohtonih naroda Kostarike, Paname i Kolumbije nego mezoameričkih kultura na severu. Majanje su naseljavale veći deo Obale Komaraca u 16. veku. Od tada su postali marginalizovani nakon pojave Miskita kao regionalne sile.
Indijsko pleme Majanja, danas su podeljeni u etno-jezičke podgrupe Panamahka, Tvahka i Ulva, žive prvenstveno u udaljenim naseljima na rekama Koko, Vaspuk, Pispis i Bokaj u severoistočnoj Nikaragvi, kao i na Patuci preko granice u Hondurasu, i to daleko na jugu duž Rio Grande de Matagalpa. Izolacija ovih zajednica omogućila je Majanjama da sačuvaju jezik i kulturu dalje od asimilacionih impulsa kako veće indijanske grupe Miskitu, koja živi bliže atlantskoj obali, tako i „Španaca“, koji su najvećim delom ograničeni na veće gradove u regionu u kojima naseljavaju Majanje.[2]
2001. godine Majanje iz male zajednice Avas Tingni (tada 1100 ljudi) izborili su važnu presudu Međameričkog suda za ljudska prava, osnovanog 1979. godine sporazumom potpisnika Organizacije američkih država (OAS). Presudom je utvrđeno da autohtoni narodi imaju prava na zemlju u kojoj su tradicionalno živeli i imali prebivalište.
Etnografija
uredi
Majanje su nekada bili najraširenija populacija u karipskom području Srednje Amerike. Bili su organizovani kao nomadski lovci, ribari i sakupljači, a izgleda da je bilo i kanibalizma. Prvi opisi njihovog života dolaze još iz kolonijalnog doba kada su njihova plemena Tavahka, Panamaka, Silam, Ku, Bavihka, Prinsu, Jusku, Boa, Ulva i Kukra živeli na teritoriji od reke Rio Patuka u Hondurasu južno do Rio Eskondido, u Nikaragvi. Muškarci su nosili pregače, a žene kratke suknjice. Kosa muškaraca bila je duga i ravna, ženama puštena niz pleća, i jedni i drugi kitili su se ogrlicama i narukvicama. Drvenim daščicama pričvršćenim na bebinu glavu vršili su deformaciju lobanje.
Sela i kuće
urediSumo Indijanci su narod reke i kišne šume sa selima koja grade duž obala, čije su kuće nekada bile multiporodične, veličine 20×10 metara, raspršena po zaselcima na visokoj obali, gde nisu mogla biti poplavljena. Danas imaju oko 40 sela u Nikaragvi i 5 u Hondurasu,a broje između 100 i 500 duša, te imaju manje od 50 kuća, crkvu, školu i trgovinu. Današnje kuće su im malene, prekrivene slamom ili limom, od bambusa ili drveta, i oko jedan metar podignute iznad tla.
Hrana i piće
uredi
Sumo-subsistencija malo se izmenila od starih vremena. Domaćinstvo je samostalna ekonomska jedinica. Na poljima dobijenih tehnikom poseci-i-spali uzgaja se slatka neotrovna manioka, jam i xanthosoma, i kukuruz. Plantain i banane osnovna su hrana, a jedu se sirove, pržene i kuvane, ponekad zajedno sa kukuruzom i palminim voćem, posebno maniokom, slatkim krumpirom, a mešano s vodom proizvode čiču koju zovu vakisá i fermentirano pivo mishla ili vasak. Indijanci uzgajaju i drugo bilje, tri vrste tikava ili bundeva, kakao, avokado, razno voće, medicinsko bilje, pamuk, duvan, ukrasno bilje, neke biljke iz starog sveta, citruse, mango, rižu, grah i šećernu trsku, paradajz, papriku, a neke od proizvode i za trgovinu.
Lov i ribolov
urediLuk i strela, koplje i puhaljka bili su izvorno oružje Sumo-lovaca. Danas se za lov služe puškama i starom puškom od 22-kalibra. Ribu hvataju udicama, kopljima, mrežama i ređe lukom i strelom, najuobičajeniji su piscicidi, riblji otrovi. Od domaćih životinja danas uzgajaju piliće, patke, ćurke, svinje, krave i konje. Od divljih životinja neke drže samo kao ljubimce. Sumo Indianci još su uvek duboko vezani uz šumu. Oko 650 Tavahka Indijanaca koji 1990. žive duž srednjeg toka reke Rio Patuka koristi na oko 770 četvornih kilometara, od čega samo 5% koristi za agrikulturne potrebe. Lov i seča drveta je muški posao. Žena je zadužena za kuću i pomažu u polju prilikom sadnje, žetve i sakupljanja u šumi.
Obrt
urediSumo Indijanci još uvek proizvode monoksile i seku drvo tuno, iz čije kore žene proizvode tkaninu (tikam), tapu iz koje su nekada pravile pregače i suknje, a danas iz nje rade pokrivače i mreže protiv komaraca. Od konopa pletu torbe i viseće mreže-hamake, a rade ga od tučene kore drveta majao. Tikve im još služe kao čaše, a i drugo pokućstvo proizvode od drveta.
Brak
uredi
Sumo-muškarac često uzima više od jedne žene. Ženidba sa ne-Sumo partnerom je zabranjena, a dete iz takve veze bi ubili, no u novije vreme znaju se ženiti sa Paja ili Miskito Indijancima, pa i sa crncima i mesticima, a i bračna zajednica je sve više monogamna. Bračno stanište izvorno je bilo patrilokalno, a danas, dok sebi ne bi napravili novi dom, žive sa roditeljima.
Verovanja
urediMisionar Džordž Rajnk Hit, autor brojnih rečnika raznih Misuluan plemena (1915) kaže da je sunce za stare Sumo Indijance bilo vrhovni stvoritelj i gospodar, a božanstvom je smatran i mesec. Landero (1980, 16) navodi da se bog-sunce zove Mapapak (od ma = sunce, + papak = moj otac), a živi na nebeskom svodu (mapikidiká). Priroda takođe obiluje raznim duhovima koje nazivaju valasá, navah, lilkadutni ili dimalah. Danas su Sumo Indijanci, oni u Hondurasu (Tavahka), uglavnom katolici, a oni u Nikragvi moravskog su verovanja.
Istorija
urediMnogi Sumo Indijanci stradali su u kolonijalnom periodu i od pristiglih Miskito Indijanaca. Plemena Jusku, Prinsu, Boa, Silam, Ku i Bavihka nestali su ili su bili asimilirani od ekspanzivnih Miskita. Indijanci Ulva, nekad među najrasprostranjenijima očuvali su se od konflikata i bolesti jedino duboko u džungli. Edvard Konzemijus (1932) pronašao je tek 150 Bavihka, a Kukra Indijanci praktično su nestali do 1920. Misionari postaju aktivni među Sumo Indijancima svojim radom na Obali komaraca od 1849. Tokom 20. veka, mnogi Sumo Indijanci stradaju u području reke Rio Koko, a oko 3,000 ih je evakuisano iz Nikaragve u Honduras gde im je pružena zaštita.
Reference
uredi- ^ „IPLP - Awas Tingni Project - Case Summary”. web.archive.org. 2004-09-05. Arhivirano iz originala 05. 09. 2004. g. Pristupljeno 2021-02-13.
- ^ G. von Houwald and J. Jenkins Molieri, ‘Distribución y vivienda sumu en Nicaragua,’ Encuentro, Revista de la Universidad Centroamericana (1975)
Literatura
uredi- Rizo, Mario (1993). "Mito y tradición oral entre los sumus del Río Bambana." Wani, no. 14 (June): 28-44.
- Landero, Francisco Martínez (1980). La lengua y cultura de los sumos de Honduras. Estudios Antropologicos e Historicos, 3. Tegucigalpa: Instituto Hondureno de Antropología e Historia.
- Conzemius, Eduard (1932). Ethnographical Survey of the Miskito and Sumu Indians of Honduras and Nicaragua. Bureau of American Ethnology Bulletin 106. Washington, D.C.: Smithsonian Institution.