Никарагва

земља у Средњој Америци

Никарагва (шп. Nicaragua), званично Република Никарагва (шп. República de Nicaragua), држава је у средњој Америци. Смештена је између 11. и 14. степена СГШ. Према северу се граничи са Хондурасом, а према југу са Костариком. Излази на Тихи океан према западу, док према истоку има излаз на Карипско море. Према физичко-географским карактеристикама може се поделити на три веће области: Пацифичка низија; средишње планине; и Карипска низија. На пацифичкој обали Никарагве налазе се два највећа језера у Средњој Америци – Манагва и Никарагва. Ова језера окружују плодне равнице које се пружају према северозападу дуж раседне долине залива Фонсека. Тамошње земљиште је обогаћено пепелом са оближњих вулкана. Никарагва обилује биолошки веома важним и јединственим екосистемима чиме доприноси богатству флоре и фауне у Средњој Америци. Главни град, Манагва, трећи је град по броју становника у Средњој Америци.

Република Никарагва
República de Nicaragua  (шпански)
Крилатица: У Бога верујемо
(шп. En Dios confiamos)
Химна: Поздрав теби, Никарагва
(шп. Salve a ti, Nicaragua)
Положај Никарагве
Главни градМанагва
12°9′N 86°16′W / 12.150° СГШ; 86.267° ЗГД / 12.150; -86.267Координате: 12°9′N 86°16′W / 12.150° СГШ; 86.267° ЗГД / 12.150; -86.267
Службени језикшпански
Владавина
Облик државеУнитарна председничка конституционална република
 — ПредседникДанијел Ортега
 — ПотпредседникРосарио Муриљо
Историја
НезависностОд Шпаније
 — Проглашена15. септембар 1821.
 — Призната25. јул 1850.
Географија
Површина
 — укупно129.494 km2(97)
 — вода (%)07,14
Становништво
 — 2011.[1]6.071.045(111)
 — густина46,88 ст./km2(157.)
Економија
БДП / ПКМ≈ 2005
 — укупно$20,996 милијарди(108.)
 — по становнику$3.636(119.)
ВалутаКордоба
 — код валутеNIO
Остале информације
Временска зонаUTC -6
Интернет домен.ni
Позивни број+505

Шпанско царство покорило је ову област у 16. веку. Никарагва је независност од Шпаније стекла 1821. године. Након независности, Никарагва је прошла кроз раздобља политичких немира, диктатуре, и финансијске кризе – што су били главни узроци Никарагванске револуције током шездесетих и седамдесетих година 20. века. Данас је Никарагва парламентарна демократија која током последњих година има политичку стабилност и бележи привредни раст. Од 2007. председник државе је Данијел Ортега.

ГеографијаУреди

 
Резерват природе вулкан Момбачо

Никарагва се простире на површини од 130.967 km2 и може се поделити на три физичко-географске целине: Пацифичку низију, Америске планине, и Обалу комараца (атлантско приобаље).

Природни ресурси низија на атлантској обали, широких 97 km, експлоатишу се дуже време.

На пацифичкој страни Никарагве налазе се два највећа слатководна језера у Средњој АмерициМанагва и Никарагва. Плодне равнице окружују ова језера и пружају се према северозападу дуж долине рифтова залива Фонсека. Њихово земљиште је обогаћено вулканским пепелом са оближњих вулкана у средишњим планинама. Захваљујући обиљу биолошки значајних и јединствених екосистема Никарагва даје значајан допринос разноврсности флоре и фауне Средње Америке.

Скоро петину Никарагве чине заштићене области као што су национални паркови, резервати природе, и биолошки резервати. Према северу Никарагва се граничи са Хондурасом, на истоку излази на Карипско море, према југу се граничи са Костариком, а на западу излази на Тихи океан. Геофизички, Никарагву окружују Карипски плато, океанска тектонска плоча испод Средње Америке и Кокосов плато. У Никарагви се налази највећи број средњоамеричких вулкана.

КлимаУреди

 
Острво Момбачо.

На западу земље, низије се састоје од широке, вруће, плодне равнице. Преко ове равнице леже неколико великих вулкана планинског ланца Кордиљера Лос Марибиос, укључујући Момбачо одмах изван Гранаде и Момотомбо близу Леона. Низијско подручје протеже се од залива Фонсека до пацифичке границе Никарагве са Костариком јужно од Никарагвског језера. Језеро Никарагва је највеће слатководно језеро у Централној Америци (20. највеће на свету), и дом је неких од ретких слатководних ајкула на свету (никарагванска ајкула). Тихоокеанска регија низија је најмногољуднија, са више од половине националног становништва.[2]

Ерупције 40 вулкана западне Никарагве, од којих су многи и даље активни, понекад су опустошиле насеља, али су и земљу обогатиле слојевима плодног пепела. Геолошка активност која производи вулканизам такође рађа снажне земљотресе. Потреси се редовно дешавају широм пацифичке зоне, а земљотреси су скоро више пута уништили главни град Манагву.

Северна Никарагва је најразноликија регија која производи кафу, стоку, млечне производе, поврће, дрво, злато и цвеће. Простране шуме, реке и географија погодне су за екотуризам.

Централно горје је знатно мање насељено и економски развијено подручје на северу, између језера Никарагва и Кариба. Овај регион има дужу, влажнију кишну сезону од пацифичке низије, чинећи ерозију проблемом на његовим стрмим падинама. Нераван терен, сиромашно земљиште и мала густина насељености карактеришу подручје у целини, али северозападне долине су плодне и добро насељене.[3]

 
Вулкан Консепсион, поглед из Мадереса.

Подручје има хладнију климу од пацифичке низије. Отприлике четвртина пољопривреде земље одвија се у овом региону, а кафа се узгаја на вишим падинама. Храстова, борова, маховине, папрати и орхидеја има пуно у облачним шумама региона.

Ову велику кишну шуму наводњава неколико великих река и слабо је насељена. Подручје има 57% територије нације и већину минералних ресурса. Јако је искоришћен, али је остало много природне разноликости. Рио Коко је највећа река у Централној Америци; чини границу са Хондурасом.

Постоји и прашума, која је највећа северно од Амазона и зове се Босавас.

Флора и фаунаУреди

 
Guardabarranco, национална птица Никарагве.

Никарагва је дом за богату разноликост биљака и животиња. Никарагва се налази усред Америке и ово привилеговано место омогућило је земљи да буде домаћин великом биодиверзитету. Овај фактор, заједно са временским и лаганим висинским варијацијама, омогућава земљи да има 248 врста водоземаца и гмизаваца, 183 врсте сисара, 705 врста птица, 640 врста риба и око 5.796 врста биљака.

 
Бик ајкула, позната и као "никарагванска ајкула"

Регија великих шума налази се на источној страни земље. Кишне шуме се налазе у департману Рио Сан Хуан и у аутономним регионима. Овај биом групише највећи биодиверзитет у земљи и углавном је заштићен биолошким резерватом Индио Маиз на југу и резерватом биосфере Босавас на северу. Никарагванске џунгле, које представљају око 9.700 квадратних километара (2,4 милиона хектара), сматрају се плућима Централне Америке и чине другу по величини прашуму Америке.[4]

Тренутно је у Никарагви 78 заштићених подручја која покривају више од 22.000 квадратних километара (8.500 квадратних миља) или око 17% њене копнене масе. Ту спадају склоништа за дивље животиње и резервати природе који пружају склониште широком спектру екосистема. До сада је у Никарагви класификовано више од 1.400 животињских врста, око 12.000 врста биљака, а процењено је да 5.000 врста још увек није класификовано.[5]

Бик ајкула је врста ајкуле која може дуже време преживети у слаткој води. Може се наћи у језеру Никарагва и реци Сан Хуан, где се често назива „никарагванска ајкула“. [6]Никарагва је недавно забранила слатководни риболов као одговор на смањење популације никарагванских ајкула и риба.[7]

Промена климеУреди

Никарагва је у почетку одлучила да се не придружи Париском климатском споразуму, јер је сматрала да је „потребно много више активности“ од стране појединих земаља на ограничавању пораста глобалне температуре.[8] Међутим, у октобру 2017. године, Никарагва је донела одлуку да се придружи споразуму.[9] Ратификовала је овај споразум 22. новембра 2017.[10]

ИсторијаУреди

Преколумбовско раздобљеУреди

 
Отисци стопала стари 2.100 година сачувани у вулканском блату поред језера Манагва

Подручје приобаља Никарагве настанила су племена из данашње Колумбије. Дијалекти и језици у овој области слични су језиком чибча, којим се говори у северној Колумбији. Припадници народа Пипил доселили су се у Никарагву из централног Мексика после 500. године.[11]

У тренутку доласка Шпанаца у ове крајеве, крајем 15. века, запад Никарагве настањивало је неколико домородачких народа који су припадали астечкој и мајанској цивилизацији.[12] Истовремено, карипску обалу Никарагве настањивали су други народи, углавном говорници чибча језика.[13] Углавном су се бавили ловом и сакупљањем плодова.[14]

Колонијално раздобљеУреди

Кристифор Колумбо је 1502, током путовања ка Панамској превлаци, постао први Европљанин који је дошао на подручје данашње Никарагве. Током свог четвртог путовања истражио је Обалу комараца на карипској обали Никарагве.[15] Педро Аријас Давила (познат као Педраријас) предводио је прву експедицију с циљем оснивања трајних насеобина на подручју данашње Никарагве. Након што је постао гувернер Панаме 1519. године, Педраријас је послао свог рођака Хила Гонзалеза Давилу[16] да истражи пределе северно према Никарагви. Гонзалез Давила је 1522. први пут покушао да заузме област данашње Никарагве али су га зауставили Индијанци. Педраријас је затим одлучио да пошаље Франсиска Ернандеза де Кордобу, који је до 1524. успоставио трајне насеобине у Никарагви. Љубоморан на Ернандез де Кордобин успех, Педраријас га је убио[17] и 1527. именовао је себе гувернером Никарагве.[16] Дужност гувернера обављао је до смрти 1531. године.

Шпанско освајање Никарагве довело је до погрома над домородачким становништвом у Пацифичком региону. Процењује се да је за три деценије од доласка Шпанаца број домородачког становништва сведен са милион на неколико десетина хиљада људи.[16] Половина је умрла од болести које су донели Европљани а остали су углавном продати у робље за друге шпанске колоније у Новом свету. Мањи број је страдао у војним сукобима. Страдање домородаца утицало је на заостајање Никарагве за другим деловима Шпанске империје. Центри моћи у Никарагви били су градови Гранада и Леон. Успону Гранаде допринела је пољопривреда и трговина са Шпанијом преко реке Сан Хуан; док је Леон зависио од трговине са шпанским колонијама на пацифичкој обали. Оба града су често била изложена нападима пирата. Крајем 17. века, Енглеска је склопила савез са народом Мискито на карипској обали, где је основана насеобина Блуфилдс. Британци су се настанили на Обали комараца, а од 1740. до 1786. ова област је била британски протекторат.

С обзиром да са конкистадорима нису долазиле жене, Шпанци су склапали бракове са припадницама народа Никирано и Чоротега, чији су потомци местици. Данас они чине највећи део становништва на западу Никарагве.[12]

НезависностУреди

Проглашењем независности Мексичког царства септембра 1821. престала је да постоји Генерална капетанија Гватемале, а Никарагва је ушла у састав Првог мексичког царства. Након свргавања мексичког цара 1823, Никарагва се придружила новоствореним Уједињеним провинцијама Средње Америке, касније преименованим у Савезну Републику Средњу Америку. Независност је коначно стекла 1838. године.[18]

Прве године независности обележило је ривалство између либерала у Леону и конзервативаца у Гранади. Овај сукоб је често прерастао у грађански рат, нарочито током четрдесетих и педесетих година 19. века. Либерали су 1855. позвали америчког авантуристу Вилијама Вокера да им помогне у борби против конзервативаца. Наредне године су организовани лажни избори на којима је Вокер изабран за председника Никарагве. Конзервативци су уз помоћ Костарике, Хондураса и других средњоамеричких земаља 1857. истерали Вокера из Никарагве,[19][20][21] након чега су непрекидно владали током наредне три деценије.

Велика Британија, која је држала Обалу комараца као протекторат од 1655, поверила је 1859. ову област Хондурасу да би је 1860. предала Никарагви. Обала комараца задржала је широку аутономију до 1894. године када је потпуну власт над њом стекла Никарагва. У част ондашњег никарагванског председника, Хосеа Сантоса Зелаје, током чијег мандата је остварен суверенитет над Обалом комараца, ова област је постала део Департмана Зелаја.

Крајем 19. века, САД и неколико европских сила разматрало је могућности о изградњи канала кроз Никарагву, чиме би повезали Пацифички и Атлантски океан.[22]

Интервенција САД (1909–33)Уреди

 
Вођа побуњеника Аугусто Сесар Сандино

Сједињене Америчке Државе су 1909. пружиле политичку подршку побуни снага предвођених конзервативцима против председника Зелаје. Ратни бродови САД су 18. новембра 1909. послати у ово подручје након што је по наређењу Зелаје погубљено петсто револуционара, међу којима су била и двојица Американаца. Крајем исте године Зелаја је поднео оставку.

У августу 1912, председник Никарагве, Адолфо Дијаз, затражио је од секретара за рат, генерала Луиса Мене, да поднесе оставку јер се плашио да он предводи побуну против њега. Мена је побегао из Манагве са својим братом, шефом полиције у Манагви, да би започео побуну. Када је америчко посланство затражило од председника Дијаза да осигура безбедност америчким грађанима и да заштити њихову имовину он им је одговорио да није у могућности да то учини и затражио је од Сједињених Држава да интервенишу у сукобу.[23]

Амерички маринци су држали Никарагву под окупацијом од 1912. до 1933,[24] изузев краја 1925. и 1926. године. Према Споразуму Брајан-Чаморо, потписаним 1914. године, САД су стекле власт над подручјем предвиђеним за изградњу канала, а закупиле су и нека острва у Карипском мору.[25] Након евакуације америчких маринаца 1926. долази до грађанског рата између либерала и конзервативаца, што је довело до повратка америчке војске.[26]

Од 1927. до 1933. генерал Аугусто Сесар Сандино водио је герилски рат прво против конзервативаца а након тога против америчких маринаца, с којима се борио више од пет година. Након одласка Американаца 1933, успостављена је Национална гарда,[27] састављена од војни и полицијских снага, које су Американци обучили и опремили с циљем заштите америчких интереса.

Пошто су се амерички маринци повукли из Никарагве у јануару 1933, Сандино и новоизабрана влада, на челу са Сакасом, склопили су споразум којим ће Сандино обуставити герилску борбу у замену за амнестију, као и да ће му бити додељена земља ради бављења пољопривредом и право да годину дана задржи сто наоружаних људи.[28] Међутим, нарастајућа нетрпељивост између Сандина и Сомозе довела је до Сомозиног наређења да Сандино буде убијен.[27][29][30] Плашећи се да му Сандино у будућности пружи оружани отпор, Сомоза га је позвао на састанак у Манагву, где су 21. фебруара 1934. Сандина убили војници Националне гарде. Стотине мушкараца, жена и деце са Сандинове пољопривредне колоније је касније побијено.[31]

Владавина породице Сомоза (1927–1979)Уреди

Породица Сомоза на власт је дошла 1927. у склопу америчког плана којим је створена Национална гарда (шп. Guardia Nacional) с циљем преузимања контроле над државом.[32] Сомоза је убрзо уклонио официре Националне гарде које је сматрао претњом а онда је сменио Сакасу и постао председник 1. јануара 1937. након лажираних избора.[27]

Никарагва је 8. децембра 1941. објавила рат Немачкој.[33] У Другом светском рату нису учествовали никарагвански војници али је Сомоза искористио ову прилику да конфискује имовину Никарагванаца немачког порекла.[34] Никарагва је 1945. била међу оснивачима Уједињених нација.[35] На Сомозу је извршен атентат 21. септембра 1956. а неколико дана касније је и преминуо. Конгрес је након тог догађаја именовао Луиса Сомоза Дебајлу, његовог најстаријег сина, за председника.[27] Његова владавина је била веома кратка, управљао је државом само неколико година и изненада је преминуо од срчаног удара. Наследио га је Рене Шик Гутијерез, ког је већина Никарагванаца доживљавала као „марионету породице Сомоза“.[36]

Сомозе су били једна од неколико породица или интересних група која је побрала највећим део користи од привредног раста земље од педесетих до седамдесетих година 20. века. Процењује се да је у тренутку свргавања Анастасија Сомозе Дебајле 1979. године породице располагала имовином између петсто и милијарду и по долара.[37]

Земљотрес који је 1972. погодио Никарагву уништио је скоро 90 % главног града Манагве, уз велике људске жртве.[38] Привредна елита је временом отказивала подршку Сомози, јер је он монополизовао привредне гране неопходне у обнови земље након земљотреса.[39]

Никарагванска револуцијаУреди

Карлос Фонсека је 1961. основао Сандинистички народни ослободилачки фронт (FSLN) (шп. Frente Sandinista de Liberación Nacional).[27] Велики број младих Никарагванаца придружио се сандинистима након земљотреса 1972. и очигледне корупције Сомозиног режима.[40]

Сандинисти су до краја седамдесетих година 20. века били усмерени углавном на киднаповања угледних људи с циљем стицања популарности међу становништвом. Најзапаженија акција FSLN-а је била покушај киднаповања амбасадора САД Тјунера Шелтона, децембра 1974, када је убијен бивши министар пољопривреде Хосе Марија Кастиљо. Сомозина влада је тада прихватила да сандинистима исплати тражени откуп и да им омогући пребацивање на Кубу.[41]

Сандинисти су преузели власт у јулу 1979. године. Картерова администрација је одлучила да сарађује са новом владом, али је за узврат тражила да сандинисти не пружају подршку побуњеничким покретима у суседним државама.[42] Сомоза је побегао из земље и на крају се настанио у Парагвају, где је убијен септембра 1980. године. Претпоставља се да су атентат извршили припадници Аргентинске револуционарне радничке партије.[43]

 
ARDE Frente Sur Contras, 1987

Као одговор на сандинистичку власт основано је више побуњеничких група познатих под заједничким именом „контраши“. Реганова администрација је 1981. овластила Цију да контрашима пружи логистичку и стручну помоћ.[44] Контраши су акцијама руководили из суседних земаља, Хондураса и Костарике.[44] Започели су систематске терористичке акције против сеоског становништва Никарагве с циљем онемогућавања социјалних реформи друштва које су предузимали сандинисти. Неколико историчара је критиковало акције контраша и подршку коју им је пружала Реганова администрација, истичући бруталност и бројна кршења људских права. Ларами и Полакова, на пример, описују разарања домова здравља, школа и задруга у областима под контролом контраша.[45] Ноам Чомски наводи и велики број убистава, силовања и мучења у овим подручјима.[46]

Такође, контраши су саботирали привреду Никарагве и отежавали морски саобраћај постављањем подводних мина у луци Коринто.[47] САД су такође решиле да економски притисну сандинисте, па је Реганова администрација увела потпуну блокаду трговине са Никарагвом.[48] Поред контраша и сандинисти су оптужени за кршење људских права.[49][50]

Сандинисти су победили на општим изборима одржаним 1984, који су оцењени као слободни и поштени.[51][52] Реганова администрација је критиковала изборе и сматрала их је лажним јер на њима није учествовао Артуро Круз, кандидат коалиције Coordinadora Democrática Nicaragüense, коју су чиниле три десничарске партије. Међутим, администрација САД се тајно противила Крузовом учешћу јер би тиме избори добили легитимитет, што би умањило потребу за слањем америчке помоћи контрашима.[53]

Након што је 1983. конгрес САД забранио финансирање контраша Реганова администрација је наставила да их тајно финансира тако што је новац од продаје оружја Ирану преусмеравала побуњеницима у Никарагви (Афера Иран-контра).[54] Међународни суд правде је 1984. у спору Никарагве против Сједињених Држава пресудио да; „Сједињене Америчке Државе имају обавезу да обештете Републику Никарагву за све повреде учињене Никарагви кршењем обавеза међународног права и споразума чији су потписник Сједињене Америчке Државе“.[55] У сукобима између контраша и сандиниста погинуло је 30.000 људи.[56]

Постсандинистичко раздобљеУреди

 
Виолета Чаморо је 1990. постала прва жена на положају председника на америчком континенту.

На општим изборима у Никарагви 1990. године победила је коалиција анти-сандинистичких странака (са левице и деснице) предвођена Виолетом Чаморо, удовицом Педра Хоакина Чамора. Виолета Чаморо је победила кандидата FSLN-а Данијела Ортегу, освојивши 55% гласова, чиме је постала прва жена на месту председника у некој земљи Северне и Јужне Америке.[57] Њена администрација наследила је уништену привреду као последицу вишедеценијског грађанског рата.[58] На следећим изборима 1996, Данијел Ортега и сандинисти су поново поражени, овог пута од Арнолда Алемана из Уставотворне либералне партије (шп. Partido Liberal Constitucionalista) (PLC). На изборима одржаним 2001. поново је победио PLC а Енрике Болањос је изабран за председника. Болањос је оптужио Алемана за корупцију а 2003. је осуђен на двадесет година затвора због проневере, прања новца и корупције.[59][60] Либерали лојални Алеману и посланици FSLN-а, ускратили су председничка овлашћења председнику Болањосу и члановима његовог кабинета, тражећи од њега да поднесе оставку претећи му опозивом. Овај успорени пуч је избегнут делом захваљујући притисцима средњоамеричких председника, који су обећали да неће признати ниједан покрет који свргне Болањоса; Сједињене Државе, Организација америчких држава, и Европска унија су се такође успротивиле успореном пучу.[61]

Избори за председника и народну скупштину су одржани 5. новембра 2006. године. За председника је изабран Данијел Ортега,[62] а реизабран је и 2011. године.

Административна поделаУреди

Никарагва је подељена на 15 департмана (Departamentos) и две аутономне области (Regiones Autónomas del Atlántico). Департмани се даље деле на општине којих укупно има 153.[63]

Департман Број становника (05/2005)[64] Главни град
  Боако 150.636 Боако
  Каразо 166.073 Хинотепе
  Чинандега 378.970 Чинандега
  Чонталес 153.932 Хуигалпа
  Естели 201.548 Естели
  Гранада 168.186 Гранада
  Хинотега 331.335 Хинотега
  Леон 355.779 Леон
  Мадриз 132.459 Сомото
  Манагва 1.262.978 Манагва
  Масаја 289.988 Масаја
  Матагалпа 469.172 Матагалпа
  Нова Сеговија 208.523 Окотал
  Рио Сан Хуан 95.596 Сан Карлос
  Ривас 156.283 Ривас
  Северни атлантски аутономни регион 314.130 Пуерто Кабезас
  Јужни атлантски аутономни регион 306.510 Блуфилдс

ПривредаУреди

Никарагванска привреда је била оријентисана на извоз тропских биљака и производа: банана, кафе и дувана. Производио се и квалитетан рум и узгајала говеда. Током грађанског рата велики део инфраструктуре је оштећен или уништен, а економска блокада коју су наметнуле САД довела је до колапса привреде и огромне инфлације. Након рата приватизовани су многи индустријски погони који су били у власништву државе, а инфлација је сведена на подношљиву меру. Последњих година привреда бележи брз пораст.

Никарагва је међу најсиромашнијим земљама Америке.[65]Њен бруто домаћи производ (БДП) по паритету куповне моћи (ППП) у 2008. процењен је на 17,37 милијарди америчких долара.[66]Пољопривреда представља 15,5% БДП-а, што је највећи проценат у Централној Америци. Дознаке чине преко 15% БДП-а Никарагве. Никарагвани који живе у иностранству у земљу шаљу близу милијарду долара. Економија је у 2011. години расла брзином од око 4%.[67]До 2019. године, с обзиром на рестриктивне порезе и грађански сукоб, забележен је негативан раст од - 3,9%; прогноза Међународног монетарног фонда за 2020. је даљи пад од 6% због КОВИД-19.[68]

 
Бродови за крстарење, Сан Хуан дел Сур.

Рестриктивне пореске мере успостављене 2019. године и политичка криза због социјалног осигурања негативно су утицале на слабу јавну потрошњу земље и поверење инвеститора у суверени дуг. Према ажурираним прогнозама ММФ-а од 14. априла 2020. године, због избијања КОВИД-19, очекује се да ће раст БДП-а пасти на -6% у 2020. години.

Према Програму Уједињених нација за развој, 48% становништва Никарагве живи испод границе сиромаштва,[69] 79,9% становништва живи са мање од 2 долара дневно, [70]Према подацима УН-а, 80% аутохтоних људи (који чине 5% популације) живе са мање од 1 долара дневно.[71]

Рударство постаје главна индустрија у Никарагви,[72] доприносећи мање од 1% бруто домаћег производа (БДП). Ограничења се постављају на сечу дрва због повећане забринутости околине због уништавања кишних шума. Али глодање се наставља упркос овим препрекама; заиста, једно дрво тврдог дрвета може вредети хиљаде долара.[73]

Сеоски радници зависе од најамног рада у пољопривреди, посебно на кафи и памуку. Само мали део има сталне послове. Већина су мигранти који прате усеве током бербе, а други посао проналазе ван сезоне. „Нижи“ сељаци су обично мали земљопоседници без довољно земље за издржавање породице; они се такође придружују жетвној радној снази. „Виши“ сељаци имају довољно ресурса да буду економски независни. Они производе вишак који премашује њихове личне потребе да би им омогућио да учествују на националном и светском тржишту.

Радници неформалног сектора у Никарагви укључују лимарије, произвођаче душека, кројачице, пекаре, обућаре и тесаре; људи који узимају веш и пеглају или припремају храну за продају на улици; и хиљаде трговаца, власника малих предузећа (која често раде ван својих домова) и оператера тезги на пијацама. Неки раде сами, али други раде у малим продавницама (радионицама / фабрикама) које су одговорне за велики део индустријске производње у земљи. Будући да су зараде у неформалном сектору углавном врло ниске, мало породица може издржавати од једног прихода.Као и већину латиноамеричких држава, Никарагву такође карактерише врло мала виша класа, отприлике 2% становништва, која је врло богата и која поседује политичку и економску моћ у земљи која није у рукама страних корпорација и приватних индустрија. Ове породице су олигархијске природе и генерацијама владају Никарагвом, а њихово богатство је политички и економски хоризонтално и вертикално интегрисано.

Никарагва је тренутно чланица Боливаријанског савеза за Америку, који је познат и као АЛБА. АЛБА је предложила стварање нове валуте, сукре, за употребу међу својим члановима. У суштини, то значи да ће никарагванска кордоба бити замењена сукром. Остале нације које ће следити сличан образац су: Венецуела, Еквадор, Боливија, Хондурас, Куба, Сент Винсент и Гренадини, Доминика, Антигва и Барбуда.[74]

Никарагва размишља о изградњи канала који повезује Атлантик и Тихи океан, за који је председник Данијел Ортега рекао да ће Никарагви пружити „економску независност“.[75]Научници су изразили забринутост због утицаја на животну средину, али влада је тврдила да ће канал користити земљи стварањем нових радних места и потенцијалним повећањем годишњег раста на просечно 8% годишње.Почетак градње пројекта требало је да буде у децембру 2014. године, међутим канал Никарагва тек треба започети.[76]

ТуризамУреди

До 2006. године туризам је постао друга по величини индустрија у Никарагви.[77]Раније је туризам растао за око 70% широм земље током периода од 7 година, са стопама од 10% -16% годишње.[78] Повећање и раст довели су до тога да су приходи од туризма порасли више од 300% током периода од 10 година.[79]Раст туризма такође је позитивно утицао на пољопривредну, комерцијалну и финансијску индустрију, као и на грађевинску индустрију. Председник Данијел Ортега изјавио је да намерава да користи туризам за борбу против сиромаштва у целој земљи.[80]Резултати туристичке економије Никарагве били су значајни, јер је држава први пут у својој историји 2010. године примила милион туриста у календарској години.[81]

 
Лагуна Апојо.

Према информативном програму, главне атракције у Никарагви за туристе су плаже, живописне руте, архитектура градова попут Леона и Гранаде, екотуризам и агротуризам, посебно на северу Никарагве.[82] Као резултат повећаног туризма, Никарагва је забележила пораст директних страних инвестиција за 79,1% од 2007. до 2009.[83]

Природни резерват Лагуна Апојо створен је ерупцијом вулкана Апојо пре око 23.000 година, који је оставио огроман кратер широк 7 км који се постепено испуњавао водом. Окружен је старим зидом кратера. На ободу лагуне налазе се ресторани од којих су многи на располагању кајацима. Поред истраживања шуме око ње, у лагуни се баве многим спортовима на води, а највише кајаком.[84]

Скијање на песку постало је популарна атракција вулкана Черо Негро у Леону. Може се пењати и на успаване и активне вулкане. Неки од најпосећенијих вулкана укључују вулкан Масаја, Момотомбо, Момбачо, Косигуина и Ометепеове Мадерас и Консепсион.

СтановништвоУреди

Становништво Никарагве је мултиетничко. Њега чине домородачка племена са Обале комараца, Европљани, Африканци, Азијци, и људи пореклом са Блиског истока. Службени језик је шпански, док домородачка племена на источној обали користе своје језике: мискито, сумо, рама, као и енглески креолски. Мешавина културних традиција створила је изузетну разноврсност у уметности и књижевности, посебно треба споменути књижевни допринос никарагванских песника и писаца Рубена Дарија, Пабла Антонија Куадра и Ернеста Карденала. Разноврсност биљног и животињског света, топла тропска клима, и активни вулкани чине Никарагву све популарнијим туристичким одредиштем.[85][86]

Око 69% популације чине местици, потомци Европљана и домородачког становништва. Потомака досељених Европљана има око 17%, углавном шпанског порекла. Током 19. века долазило је до малих таласа миграције из земаља Средоземља. Око 5% осталих су чисти потомци аутохтоног становништва.

Многи Никарагвани живе у иностранству, посебно у Костарики, Сједињеним Државама, Шпанији, Канади и другим земљама Централне Америке.

Никарагва има стопу раста становништва од 1,5% од 2013.[87] Ово је резултат једног од највиших наталитета на западној хемисфери: 17,7 на 1.000 од 2017. Стопа смртности износила је 4,7 на 1.000 током истог периода, према Уједињеним нацијама.[88]

Етничке групеУреди

Већину популације Никарагве чине местици, отприлике 69%. 17% становништва Никарагве је неизмешаног европског порекла, при чему је већина шпанског порекла, док су остали немачког, италијанског, енглеског, турског, данског или француског порекла.

Црни креолиУреди

 
Aфрички Никарагванин.

Око 9% становништва Никарагве су црнци и углавном бораве на карипској (или атлантској) обали земље. Црно становништво углавном чине црни креоли који говоре енглески, а који су потомци одбеглих или бродоломних робова; многи носе име шкотских насељеника који су са собом довели робове, као што су Кембел, Гордон, Даунс и Хоџесон. Иако су многи Креоли подржавали Сомозу због његове блиске повезаности са САД-ом, они су се окупили код сандиниста у јулу 1979. године, да би убрзо након тога одбацили револуцију као одговор на нову фазу „вестернизације“ и наметања централне владавине из Манагве.[89] Мањи је број Гарифуна, народа мешовитог западноафричког, карипског и аравачког порекла. Средином 1980-их, влада је поделила област Зелаја - које се састојало од источне половине земље - на две аутономне регије и одобрила црнцима и домороцима овог региона ограничену самоуправу унутар републике.

Аутохтоно становништвоУреди

Преосталих 5% Никарагвана су староседеоци, потомци првобитних становника земље. Преколумбијско становништво Никарагве састојало се од многих аутохтоних група. У западном региону, народ Нахуа био је присутан заједно са другим групама као што су народ Коротега и Субтијабас (такође познати као Марибиос или Хокан Ксију). Централни регион и карипску обалу Никарагве насељавали су домородачки народи који су били језичке групе макро-чибчана који су се мигрирали из Јужне Америке у давним временима, пре свега оно што је данас Колумбија и Венецуела. У ове групе спадају данашњи Матагапас, Мискитос, Рамас, као и Мајангнас и Улвас који су познати и као Сумоси. У 19. веку постојала је значајна домородачка мањина, али ова група је у великој мери била асимилована културно у местико већину.

ЈезициУреди

Никарагвански шпански има много аутохтоних утицаја и неколико карактеристичних карактеристика. На пример, неки Никарагванци имају тенденцију да замене / с / са / х / када говоре.[90] Иако се шпански језик говори широм земље, земља има велику разноликост: речник, акценти и разговорни језик могу се разликовати између градова и области. [91]

На карипској обали се говоре аутохтони језици, креолски са енглеским и шпанским. Језик Мискито, којим народ Мискито говори као први језик, док и неки други аутохтони и Афро-потомци као други, трећи или четврти језик, најчешће се говори аутохтоним језиком. Домородачким језицима Мисумалпан Маиангна и Улва говоре дотични народи са истим именима. Многи људи из Мискита, Мајангне и Улве такође говоре креолски језик, а велика већина говори и шпански. Мање од три десетине од скоро 2.000 рамских људи течно говори свој језик чибчани, при чему готово сви Рамаси говоре Рама Каји креолским језиком, а велика већина говори шпански. Лингвисти су покушали да документују и ревитализују језик током последње три деценије.[92]

Народ Гарифуна, потомци домородачких и афро-потомака који су у Никарагву дошли из Хондураса почетком двадесетог века, недавно су покушали да ревитализују свој аравакански језик. Већина говори креолски језик као свој први језик, а шпански језик као други. Креолци или криолци, потомци поробљених Африканаца доведених на обалу комараца током британског колонијалног периода и европски, кинески, арапски и британски западноиндијски имигранти, такође говоре креолски језик као свој први језик, а шпански као други.[93]

РелигијаУреди

Религија игра значајан део културе Никарагве и у уставу јој се пружа посебна заштита. Религијску слободу, која је загарантована од 1939. године, и верску толеранцију промовишу влада и устав.

Никарагва нема званичну религију. Очекује се да ће католички бискупи дати свој ауторитет у важним државним приликама и пажљиво се прате њихове изјаве о националним питањима. Они могу бити позвани да посредују између странака у сукобу у тренуцима политичке кризе.[94]1979. Мигел Д'Еското Брокман, свештеник који је прихватио Теологију ослобођења, служио је у влади као министар спољних послова када су Сандинисти дошли на власт. Највећа конфесија, и традиционално религија већине, је Римокатоличка црква. У Никарагву је дошла у 16. веку шпанским освајањем и остала је, све до 1939. године, утврђена вера.

Популарна религија ради се око светаца, који се доживљавају као посредници између људи и Бога. Већина локалитета, од главног града Манагве до малих сеоских заједница, почасти свеце заштитнике, одабране из римокатоличког календара, годишњим фиестама. У многим заједницама богата је природа одрасла око прослава светаца заштитника, попут Манагвиног Светог Доминика (Санто Доминго), почашћеног у августу са две живописне, често бујне, једнодневне поворке кроз град. Врхунац верског календара Никарагве за масе није ни Божић ни Ускрс, већ Ла Пурисима, недеља прослава почетком децембра посвећена Безгрешном зачећу, током које се у домовима и на радним местима граде сложени олтари Богородице.[95]

Будизам се повећавао сталним приливом имиграције.[96]

МиграцијеУреди

У односу на своје становништво, Никарагва није доживела велике таласе имиграције. Број имиграната у Никарагви, из других земаља Латинске Америке или других земаља, никада није премашио 1% укупног становништва пре 1995. године. Попис становништва 2005. показао је да је рођеног становништва у иностранству 1,2%, а да је за 10 година порастао за само 0,06%.[97]

У 19. веку Никарагва је искусила скромне таласе имиграције из Европе. Посебно су се породице из Немачке, Италије, Шпаније, Француске и Белгије доселиле у Никарагву, посебно у делове у централном и пацифичком региону.

Такође је присутна мала блискоисточна-никарагванска заједница Сиријаца, Јермена, Јевреја и Либанаца у Никарагви. Ова заједница броји око 30.000 људи. Постоји источноазијска заједница коју углавном чине Кинези, Тајванци и Јапанци. Кинеско становништво Никарагве процењује се на око 12.000. Кинези су стигли крајем 19. века, али су били неутемељени до 1920-их.[98]

ДијаспораУреди

Грађански рат приморао је многе Никарагване да започну живот ван своје земље. Многи људи су емигрирали током деведесетих и прве деценије 21. века због недостатка могућности за запошљавање и сиромаштва. Већина никарагванске дијаспоре мигрирала је у Сједињене Државе и Костарику. Данас у ове две земље живи сваки шести Никарагван.[99]

Дијаспора је видела Никарагване како се насељавају у мањим заједницама у другим деловима света, посебно западној Европи. Мале заједнице Никарагве налазе се у Француској, Немачкој, Италији, Шпанији, Норвешкој, Шведској и Великој Британији. Заједнице постоје и у Аустралији и на Новом Зеланду. Канада, Бразил и Аргентина угошћују мале групе ових заједница. У Азији, Јапан је домаћин малој заједници Никарагве.

Због крајњег сиромаштва код куће, многи Никарагвени сада живе и раде у суседном Ел Салвадору, земљи која има амерички долар као валуту.[100]

ЗдрављеУреди

Иако су се здравствени резултати у Никарагви побољшали током последњих неколико деценија ефикасним коришћењем ресурса у односу на друге државе Централне Америке, здравство у Никарагви и даље се суочава са изазовима који одговарају на различите потребе здравствене заштите становништва.[101]

Влада Никарагве гарантује универзалну бесплатну здравствену заштиту за своје грађане.[102]

Међутим, ограничења тренутних модела испоруке и неједнака расподела ресурса и медицинског особља доприносе сталном недостатку квалитетне неге у удаљенијим областима Никарагве, посебно међу руралним заједницама у централном и атлантском региону.[103] Да би одговорила на динамичне потребе локалитета, влада је усвојила децентрализовани модел који наглашава превентивну и примарну медицинску заштиту у заједници.[104]

ЕдукацијаУреди

Стопа писмености одраслих у 2005. години износила је 78,0%.[105]

Основно образовање је бесплатно у Никарагви. Постоји систем приватних школа, од којих су многе религиозно повезане и често имају снажније програме на енглеском.[106] Од 1979. године образовни систем је био један од најсиромашнијих у Латинској Америци.[107] Један од првих аката новоизабране владе Сандиниста 1980. била је опсежна и успешна кампања описмењавања, која је користила ученике средњих школа, студенте и наставнике као добровољне наставнике: смањила је укупну стопу неписмености са 50,3% на 12,9% у року од само пет месеци. [108]

Ово је био један од низа великих програма који су добили међународно признање за свој напредак у писмености, здравству, образовању, бризи о деци, синдикатима и земљишној реформи. Сандинисти су такође додали левичарски идеолошки садржај наставном програму, који је уклоњен после 1990.[109] У септембру 1980. године, Унеско је доделио Никарагви, а Совјетски Савез спонзорисао награду Надежде Крупске за кампању писмености.

Једнакост половаУреди

 
Никарагвански Местици.

Када је реч о родној равноправности у Латинској Америци, Никарагва се налази високо међу осталим земљама у региону. [110]Када је реч о глобалној ранг листи по питању родне равноправности, Светски економски форум је 2015. рангирао Никарагву на дванаесто место[111], а у свом извештају за 2020. Никарагва је заузела пето место, иза само северноевропских земаља.[112]

Никарагва је била међу многим земљама Латинске Америке и Кариба која је ратификовала Конвенцију о укидању свих облика дискриминације жена која је имала за циљ промоцију женских права.[113]

2009. године у оквиру његове канцеларије за људска права створен је специјални положај за сексуалну разноликост. 2014. године, Министарство здравља 2014. године забранило је дискриминацију на основу родног идентитета и сексуалне оријентације.[114]Ипак, дискриминација ЛГБТ особа је честа, посебно када је реч о становању, образовању и радном месту.[115]

Извештај о хуманом развоју рангирао је Никарагву на 106 од 160 земаља у индексу родне неједнакости (ГИИ) 2017. године. Одражава родне неједнакости у три димензије - репродуктивно здравље, оснаживање и економска активност.[116]

КултураУреди

 
El Güegüense, је драма и прво књижевно дело постколумбијске Никарагве. Ово дело се сматра једним од најпознатијих и најбољих дела Средње Америке и садржи у себи много фолклорних ремек-дела, попут плеса, театра и музике.

Никарагванска култура има снажну фолклорну, музичку и верску традицију, под дубоким утицајем европске културе, али такође укључује звуке и укусе Индијанаца. Никарагванска култура се даље може дефинисати у неколико различитих делова. Тихоокеанска обала има снажну фолклорну, музичку и верску традицију, под дубоким утицајем Европљана. Колонизовала ју је Шпанија и има културу сличну другим латиноамеричким земљама које говоре шпански. Домородачке групе које су историјски насељавале пацифичку обалу у великој мери су асимиловане у местичку културу.

Карипска обала Никарагве некада је била британски протекторат. Енглески је још увек доминантан у овом региону и говори се заједно са шпанским и аутохтоним језицима. Његова култура слична је култури карипских држава које су биле или јесу британски посед, попут Јамајке, Белизеа, Кајманских острва итд. За разлику од западне обале, староседелачки народи карипског приморја задржали су различит идентитет, а неки и даље говоре њихове матерње језике.

МузикаУреди

Никарагванска музика је мешавина аутохтоних и шпанских утицаја. Музички инструменти укључују маримбу и друге уобичајене у целој Централној Америци. Маримбу у Никарагви игра седећи извођач држећи инструмент на коленима. Обично га прате бас гусле, гитара и мала гитара попут мандолине. Ова музика се пушта на друштвеним функцијама као врста музике у позадини.

Маримба је направљена од плоча од тврдог дрвета постављених преко бамбусових или металних цеви различитих дужина. Игра се са два или четири чекића. Карипска обала Никарагве позната је по живахном, сензуалном облику плесне музике под називом Пало де Мајо који је популаран у целој земљи. Посебно је гласан и слави се током фестивала Пало де Мајо у мају. Заједница Гарифуна (афро-индијански) позната је по популарној музици званој Пунта.

ПлесУреди

 
Плес бачата.

Плес у Никарагви варира у зависности од региона. Рурална подручја имају тенденцију да се јаче фокусирају на кретање кукова и окрета. Плесни стил у градовима фокусира се првенствено на софистициранији рад ногу поред покрета и окрета. Комбинације стилова из Доминиканске Републике и Сједињених Држава могу се наћи широм Никарагве. Плес бачата популаран је у Никарагви. Значајан утицај бачата плеса долази од Никарагвана који живе у иностранству, у градовима који укључују Мајами, Лос Анђелес и, у много мањој мери, Њујорк. Танго се такође недавно појавио у културним градовима и пригодама балских плесова.

КњижевностУреди

 
Рубен Дарио(скроз десно), познати књижевник.

Порекло никарагванске књижевности може се пратити од претколумбовског доба. Митови и усмена књижевност формирали су космогени поглед на свет староседелачких народа. Неке од ових прича и данас су познате у Никарагви. Као и многе латиноамеричке земље, шпански освајачи су највише утицали и на културу и на литературу. Никарагвачка књижевност је у историји била важан извор поезије у шпанском говорном подручју, са међународно познатим сарадницима попут Рубена Дарија који се сматра најважнијом књижевном фигуром у Никарагви. Назван је „оцем модернизма“ за вођење модернизма књижевног покрета крајем 19. века.[117] Међу осталим књижевним личностима су Карлос Мартинез Ривас, Пабло Антонио Куадра, Алберто Куадра Мехија, Маноло Куадра, Пабло Алберто Кадра Аргуељо, Орландо Куадра Даувнинг, Алфредо Алегрија Росалес, Серхио Рамирез Мерсадо, Ернесто Карденал, Гиосонда Бели, Кларибелро Алегрија и Хосе Коребелро Алегрија, Хосе Корес и други.[118]

Сатирична драма El Güegüense било је прво књижевно дело постколумбијске Никарагве. Написан и на астечком и на шпанском, сматра се једним од најосебујнијих израза из колонијалне ере Латинске Америке и потписом фолклорног ремек-дела Никарагве, делом отпора шпанском колонијализму који је комбиновао музику, плес и позориште. [119] Позоришну представу написао је анонимни аутор у 16. веку, чинећи је једним од најстаријих аутохтоних позоришних / плесних дела западне хемисфере. Унеско га је 2005. препознао као „наследство човечанства“.[120]После векова популарног извођења, представа је први пут објављена у књизи 1942.[121]

КухињаУреди

 
Vigorón, традиционално јело

Никарагванска кухиња је мешавина шпанске хране и јела претколумбовског порекла. [122] Традиционална кухиња се мења са Пацифика на карипску обалу. Главна намирница тихоокеанске обале врти се око локалног воћа и кукуруза, кухиња карипског приморја користи морске плодове и кокос.

Као и у многим другим земљама Латинске Америке, кукуруз је основна храна и користи се у многим јелима која се широко конзумирају, као што су накатамал и индио виехо. Кукуруз је такође састојак пића као што су пинолило и чика, као и слаткиши и десерти. Поред кукуруза, врло често се једу пиринач и пасуљ.

 
Гало Пинто, традиционално јело, прави се од пиринча и пасуља.

Гало пинто, национално јело Никарагве, прави се од белог пиринча и црвеног пасуља који се кувају појединачно, а затим заједно прже. Јело има неколико варијација, укључујући додатак кокосовог млека и / или нарибаног кокоса на карипској обали. Већина Никарагваца започиње свој дан гало пинтом. Гало пинто се најчешће служи са карне асадом, салатом, прженим сиром, или мадуросом.

Многа јела Никарагве укључују аутохтоно воће и поврће као што су хокоте, манго, папаја, тамариндо, пипијан, банана, авокадо, јука и биље попут силантра, оригана и ачиоте.[123]

Традиционалне грицкалице са уличном храном пронађене у Никарагви укључују „куесиљо“, густу тортиљу са меким сиром и кајмаком, „тахадас“, пржени чипс од трпуца, „мадурос“, динстану, зрелу боквицу и „фреска“, свежи сокови попут хибискуса и тамаринд који се обично служи у пластичној кеси са сламком.[124]

Понекад се једу и тапири, игуане, јаја корњача, армадилоси и змије, али због претњи изумирањем ових дивљих створења настоји се сузбити овај обичај.[125]

МедијиУреди

За већину Никарагванаца радио и ТВ су главни извори вести. Постоји више од 100 радио станица и неколико ТВ мрежа. Кабловска ТВ је доступна у већини урбаних подручја.[126]

Никарагвански штампани медији су различити и пристрасни, заступајући про и антивладине ставове. Публикације укључују La Prensa, El Nuevo Diario, Confidencial, Hoy и Mercurio.Интернет вести укључују Confidencial и The Nicaragua Dispatch.

СпортУреди

Бејзбол је најпопуларнији спорт у Никарагви. Иако су се неки професионални никарагвански бејзбол тимови недавно распали, земља и даље ужива снажну традицију бејзбола у америчком стилу.

Бејзбол је у Никарагву уведен током 19. века. На карипској обали, мештане Блуфилдса је 1888. године Алберт Адлесберг, продавац из Сједињених Држава, научио како се игра бејзбол. Бејзбол се није примио на пацифичкој обали све до 1891. године када је група углавном студената из Сједињених Држава основала „La Sociedad de Recreo“ (Друштво за рекреацију) где су се бавили разним спортовима, а бејзбол је био најпопуларнији.[127]

Никарагва је имала свој удео у МЛБ играчима, укључујући пречицу Еверт Кабреру и бацача Висенте Падилу, али најзапаженији је Денис Мартинез, који је био први бејзбол играч из Никарагве који је играо бејзбол у америчкој Мејџор Лиги.[128] Постао је први бацач рођен из Средње Америке, који је извео савршену игру, и 13. у историји главне лиге, када је 1991. играо са Монтреал Екпосом против Доџерса на Доџер стадиону.[129]

Бокс је други најпопуларнији спорт у Никарагви.[130] Земља је имала светске шампионе као што су Алекис Аргуело и Рикардо Мајорга, као и Роман Гонзалез. Недавно је фудбал стекао популарност. Национални стадион Денис Мартинез служио је као место за бејзбол и фудбал. Први национални фудбалски стадион у Манагви икада, Национални фудбалски стадион Никарагва, завршен је 2011.[131]

Национална кошаркашка репрезентација Никарагве недавно је постигла успех пошто је освојила сребрну медаљу на Централноамеричким играма 2017.[132]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Национална агенција за статистику [1]
  2. ^ "The Nature Conservancy in Nicaragua". nature.org. Archived from the original on 2007-04-05. Retrieved 2007-05-25.
  3. ^ "Nicaragua."Encyclopedia Americana. Grolier Online. (200-11-20)
  4. ^ Rogers, Tim (May 15, 2013). "In Latin America's Second Largest Rainforest, an Indigenous Tribe Fights for Its Land". Time. Retrieved August 3, 2017.
  5. ^ "National Parks and Protected Areas of Nicaragua". Retrieved 17 February 2016.
  6. ^ "Nicaragua". The Nature Conservancy. Archived from the original on 5 April 2007. Retrieved 17 February 2016.
  7. ^ "Nicaragua bans freshwater shark fishing amid dwindling population numbers". UnderwaterTimes.com. Retrieved 17 February 2016.
  8. ^ "Why isn't Nicaragua in the Paris agreement?". BBC News. June 3, 2017. Retrieved October 27, 2017.
  9. ^ "Nicaragua to join Paris climate accord, leaving US and Syria isolated". The Guardian. October 23, 2017. Retrieved December 4, 2017.
  10. ^ "Paris Agreement – Status of Ratification". United Nations. Retrieved 13 January 2018.
  11. ^ Jr, WR (1985). „Ethnohistoric Sources on the Pipil Nicarao: A Critical Analysis”. Ethnohistory. Columbus, Ohio: American Indian Ethnohistoric Conference. 32 (1): 37—62. JSTOR 482092. OCLC 62217753. doi:10.2307/482092. :38; Kaufman, Terrence (2001). „The history of the Nawa language group from the earliest times to the sixteenth century: some initial results” (PDF). Revised March 2001. Project for the Documentation of the Languages of Mesoamerica. Приступљено 7. 10. 2007. 
  12. 12,0 12,1 „Nicaragua: Precolonial Period”. Library of Congress Country Studies. Приступљено 29. 6. 2007. 
  13. ^ Gloria Helena Rey, "The Chibcha Culture – Forgotten, But Still Alive" Архивирано на сајту Wayback Machine (20. фебруар 2012), Colombia, Inter Press Service (IPS) News, 30 Nov 2007, accessed 9 Nov 2010
  14. ^ „Nicaragua: VI History”. Encarta. 13. 6. 2007. 
  15. ^ „Letter of Columbus on the Fourth Voyage”. American Journey. Приступљено 9. 5. 2007. 
  16. 16,0 16,1 16,2 „Nicaragua: History”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 19. 6. 2015. 
  17. ^ Duncan 1995.
  18. ^ Smith, RS (1963). „Financing the Central American federation, 1821–1838”. The Hispanic American Historical Review. 43 (4): 483—510. JSTOR 2509898. doi:10.2307/2509898. 
  19. ^ Walker 1860.
  20. ^ Juda, F (1919). „California Filibusters: A History of their Expeditions into Hispanic America (excerpt)”. The Grizzly Bear (official organ Native sons and native daughters Golden West). XXI (4): 3—6,15,19. Приступљено 20. 7. 2011. 
  21. ^ Baker 2001, стр. 67.
  22. ^ Colquhoun 1895.
  23. ^ Foreign Relations of the United States. 1912. стр. 1032. 
  24. ^ „US violence for a century: Nicaragua: 1912–33”. Socialist Worker. Приступљено 21. 8. 2007. 
  25. ^ „Bryan–Chamorro Treaty”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 24. 6. 2015. 
  26. ^ „General Augusto C. Sandino: The Constitutional War”. ViaNica. Приступљено 24. 6. 2015. 
  27. 27,0 27,1 27,2 27,3 27,4 „The Somoza years”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 24. 6. 2015. 
  28. ^ „Biographical Notes”. Архивирано из оригинала на датум 31. 12. 2006. Приступљено 24. 6. 2015. 
  29. ^ „History of U.S. Violence Across the Globe: Washington's War Crimes (1912–33)”. 16. 12. 2001. Приступљено 9. 5. 2007. 
  30. ^ Solo, T (7. 10. 2005). „Nicaragua: From Sandino to Chavez”. Dissident Voice. Приступљено 9. 5. 2007. 
  31. ^ „The Somoza Dynasty” (PDF). University of Pittsburgh. стр. 1. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 10. 11. 2006. Приступљено 24. 6. 2015. 
  32. ^ Model, David (2005). Lying for Empire: How to Commit War Crimes With a Straight Face. Common Courage Press. 
  33. ^ „Nicaragua Declares War on Germany and Her Allies” (PDF). The New York Times. 8. 5. 1918. Приступљено 20. 4. 2009. 
  34. ^ „El asalto de Somoza a los alemanes” (на језику: Spanish). 6. 1. 2005. Архивирано из оригинала на датум 12. 10. 2007. Приступљено 25. 6. 2015. 
  35. ^ Nations, United (26. 6. 1945). „Charter of the United Nations and Statute of the International Court of Justice” (PDF). San Francisco: United Nations: 49. 
  36. ^ Leonard, TM (2003). „Against all odds: U.S. policy and the 1963 Central America Summit Conference”. Journal of Third World Studies. стр. 11. Приступљено 25. 6. 2015. 
  37. ^ Annis, B (1993). „Nicaragua: Diversification and Growth, 1945–77”. The Library of Congress. Приступљено 25. 6. 2015. 
  38. ^ „Headline: Nicaragua Earthquake”. Vanderbilt Television News Archive. 16. 12. 1972. Архивирано из оригинала на датум 10. 05. 2011. Приступљено 25. 6. 2015. 
  39. ^ „A Battle Ends, a War Begins”. TIME. 11. 9. 1978. Приступљено 25. 6. 2015. 
  40. ^ „The Sandinistas and the Revolution”. Grinnell College. Архивирано из оригинала на датум 6. 2. 2007. Приступљено 18. 7. 2015. 
  41. ^ Constable & Valenzuela 1991, стр. 150.
  42. ^ Pastor 2001.
  43. ^ „Timeline: Nicaragua”. Stanford University. Приступљено 9. 5. 2007. 
  44. 44,0 44,1 „Nicaragua: Growth of Opposition, 1981–83”. Ciao Atlas. Приступљено 18. 7. 2015. 
  45. ^ LaRamee & Polakoff 1999, стр. 141-205.
  46. ^ Chomsky 1985.
  47. ^ Truver, SC. „Mines and Underwater IEDs in U.S. Ports and Waterways...” (PDF). стр. 4. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 28. 4. 2008. Приступљено 19. 7. 2015. 
  48. ^ „US Policy: Economic Embargo: The War Goes On”. Envío. Central American University – UCA. Приступљено 19. 7. 2015. 
  49. ^ John Norton Moore, The Secret War in Central America (University Publications of America, 1987) p143n9; Roger Miranda and William Ratliff, The Civil War in Nicaragua (Transaction, 1993), p193; Insight on the News, July 26, 1999
  50. ^ „Annual Report 1992-1993”. Inter-American Commission on Human Rights. 12. 3. 1993. Приступљено 19. 7. 2015. 
  51. ^ „1984: Sandinistas claim election victory”. BBC News. 5. 11. 1984. 
  52. ^ „NICARAGUAN VOTE:'FREE, FAIR, HOTLY CONTESTED'. The New York Times. стр. 30. 
  53. ^ Taubman, Philip (21. 10. 1984). „KEY AIDES DISPUTE U.S. ROLE IN NICARAGUAN VOTE”. The New York Times. стр. 12. 
  54. ^ Baker 2007, стр. 101.
  55. ^ „Case concerning military and paramilitary activities in and against Nicaragua (Nicaragua v. United States of America), International Court of Justice, Order of 26 september 1991” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 24. 9. 2015. 
  56. ^ The PRIO Battle Deaths Dataset, 1946-2008, Version 3.0: Documentation of Coding Decisions by Bethany Lacina
  57. ^ „Was February 25 a 'triumph'? National Review v. 42”. Tulane University. Архивирано из оригинала на датум 1. 9. 2006. Приступљено 19. 7. 2015. 
  58. ^ Dennis, G (децембар 1993). „Social conditions of Nicaragua”. The Library of Congress. Приступљено 19. 7. 2015. 
  59. ^ „Political Climate in Nicaragua”. Business Anti-Corruption Portal. Архивирано из оригинала на датум 24. 3. 2014. Приступљено 24. 3. 2014. 
  60. ^ „Nicaragua: Political profile”. Приступљено 9. 5. 2007. 
  61. ^ „Nicaragua 'creeping coup' warning”. BBC News. 30. 9. 2005. Приступљено 19. 7. 2015. 
  62. ^ „Bolaños Will Move To The National Assembly After All”. Envío Magazine. 2006. Приступљено 19. 7. 2015. 
  63. ^ „Background and socio-economic context” (PDF). стр. 9. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 15. 10. 2006. Приступљено 9. 5. 2007. 
  64. ^ Thomas Brinkhoff: City Population Бројеви базирани на подацима никарагванског Националног института за статистику и пописе
  65. ^ "Rank Order – GDP – per capita (PPP)". CIA World Factbook. Retrieved 2007-05-09.
  66. ^ "Nicaragua". CIA World Factbook. Retrieved 2007-05-09.
  67. ^ "Nicaragua". CIA World Factbook. Retrieved 2007-05-09.
  68. ^ Nordea (2020). Nicaragua: Economic Outline. https://www.nordeatrade.com/en/explore-new-market/nicaragua/economy
  69. ^ "Programa de las Naciones Unidas para el Desarrollo – Noticias – La pobreza se arraiga en el país". Pnud.org.ni. Archived from the original on May 11, 2011. Retrieved 2010-06-26.
  70. ^ "Human Development Report 2009 – Countries' shares of total stock of migrants in Africa (%)". Hdrstats.undp.org. Archived from the original on 2009-02-21. Retrieved 2010-06-26.
  71. ^ Silva, JA. "NICARAGUA: Name and Identity for Thousands of Indigenous Children". IPS. Archived from the original on September 11, 2008. Retrieved 2008-09-12.
  72. ^ Dan Oancea: "Mining In Central America" Archived January 16, 2013, at the Wayback Machine
  73. ^ "Nicaragua."[Encyclopedia Americana. Grolier Online. (200-11-20)
  74. ^ "Primera prueba del sucre en enero – LA PRENSA — EL Diario de los Nicaragüenses". Laprensa.com.ni. 2010-06-16. Archived from the original on 2010-01-16. Retrieved 2010-06-26.
  75. ^ "Nicaragua canal construction 'will not begin until 2015'". BBC News. bbc.co.uk. 2014-01-04. Retrieved 2014-01-04.
  76. ^ "Nicaragua, Chinese tycoon say canal work to start in 2014". The Nation. 2014-01-13.
  77. ^ "Travel And Tourism in Nicaragua". Euromonitor International. Retrieved 2007-05-09.
  78. ^ Alemán, G. "Turismo en Nicaragua: aportes y desafios parte I". Canal 2 (in Spanish). Archived from the original on 2007-07-17. Retrieved 2007-07-29.
  79. ^ "A Dynamic Economy: Dynamic Sectors of the Economy; Tourism". ProNicaragua. Archived from the original on 2007-09-27. Retrieved 2007-08-01.
  80. ^ Carroll, Rory (2007-01-07). "Ortega banks on tourism to beat poverty". Guardian Unlimited. London. Archived from the original on 2007-06-07. Retrieved 2007-08-12.
  81. ^ "Nicaragua exceeds one mn foreign tourists for first time". Sify. Archived from the original on 2018-10-17. Retrieved 2019-01-18.
  82. ^ Alemán, G. "Turismo en Nicaragua: aportes y desafios parte I". Canal 2 (in Spanish). Archived from the original on 2007-07-17. Retrieved 2007-07-29
  83. ^ Acan-Efe (2009-03-27). "Foreign investment Increases by 79.1% in Nicaragua – CentralAmericaData :: The Regional Business Portal". CentralAmericaData. Retrieved 2010-06-26.
  84. ^ "Activities in and around the Apoyo Lagoon". ViaNica. Retrieved 2007-08-12.
  85. ^ Dicum, G (17. 12. 2006). „The Rediscovery of Nicaragua”. Travel Section. New York: TraveThe New York Times. Приступљено 17. 10. 2014. 
  86. ^ Davis, LS (22. 4. 2009). „Nicaragua: The next Costa Rica?”. Mother Nature Network. MNN Holdings, LLC. Приступљено 17. 10. 2014. 
  87. ^ "Population growth (annual %)". World Bank. Retrieved 26 June 2015.
  88. ^ "Crude death rate – the United Nations". UNData. Archived from the original on 27 June 2015. Retrieved 26 June 2015.
  89. ^ Baracco, L (2005). "From Acquiescence to Ethnic Militancy: Costeno Responses to Sandinista Anti-Imperialist Nationalism". Nicaragua: The Imagining of a Nation. From Nineteenth-Century Liberals to Twentieth-Century Sandinistas. New York: Algora Publishing.
  90. ^ "Aqui Nicaragua Documentary, Program by Carlos Fernando Chamorro. Programa Inaugural de Aqui Nicaragua, Idiosincracia Nicaragüense" (in Spanish). YouTube.com.
  91. ^ Aqui Nicaragua Documentary, Program by Carlos Fernando Chamorro. Programa Inaugural de Aqui Nicaragua, Idiosincracia Nicaragüense" (in Spanish). YouTube.com. Retrieved 2010-06-26.
  92. ^ http://www.turkulka.net/
  93. ^ "Languages of Nicaragua". Ethnologue. Retrieved 2007-05-09.
  94. ^ Dennis, G. "Nicaragua: Religion". Country Studies. Library of Congress.
  95. ^ Dennis, G. "Nicaragua: Religion". Country Studies. Library of Congress. Retrieved 2007-10-30.
  96. ^ Con Todo el Poder de la Informmación – El Nuevo Diario – Managua, Nicaragua Archived 2011-05-13 at the Wayback Machine. Archivo.elnuevodiario.com.ni. Retrieved on 2011-04-29.
  97. ^ "VIII Censo de Poblacion y IV de Vivienda" (PDF). Instituto Nacional de Estadística y Censos (in Spanish). October 2005. Archived from the original (PDF) on 2007-08-24. Retrieved 2007-07-07.
  98. ^ "Nicaragua: People groups". Joshua Project. Retrieved 2007-03-26.
  99. ^ "The Nicaragua case_M Orozco2 REV.doc" (PDF). Archived from the original (PDF) on 2011-05-11. Retrieved 2010-06-26.
  100. ^ "El Salvador inicia plan para regularizar a nicaragüenses residentes". El Nuevo Diario. May 18, 2011. Archived from the original on July 6, 2012. Retrieved February 19, 2012.
  101. ^ Angel-Urdinola D, Cortez R, Tanabe K. (2008). Equity, Access to Health Care Services and Expenditures on Health in Nicaragua. Health, Nutrition and Population of the World Bank.
  102. ^ Sequeira M, Espinoza H, Amador JJ, Domingo G, Quintanilla M, and de los Santos T. (2011). The Nicaraguan Health System. PATH.
  103. ^ Angel-Urdinola D, Cortez R, Tanabe K. (2008). Equity, Access to Health Care Services and Expenditures on Health in Nicaragua. Health, Nutrition and Population of the World Bank.
  104. ^ Birn AE, Zimmerman S, Garfield R. (2000). To decentralize or not to decentralize, is that the question? Nicaraguan health policy under structural adjustment in the 1990s. International Journal of Health Services, 30, 111–28.
  105. ^ "National adult literacy rates (15+), youth literacy rates (15–24) and elderly literacy rates (65+)". UNESCO Institute for Statistics.
  106. ^ Liu, D (2006-12-06). "Nicaragua's new gov't to enforce free education". CHINA VIEW. Archived from the original on 2006-12-28. Retrieved 2007-05-09.
  107. ^ Gilbert, D. "Nicaragua: Education". Country Studies. Library of Congress. Retrieved 2007-07-02.
  108. ^ Hanemann, U. "Nicaragua's Literacy Campaign". UNESCO. Archived from the original on July 3, 2007. Retrieved 2007-07-02.
  109. ^ "Nicaragua."Encyclopedia Americana. Grolier Online. (200-11-20)
  110. ^ Piper, Alan T. (May 2018). "An investigation into the reported closing of the Nicaraguan gender gap".
  111. ^ Piper, Alan T. (May 2018). "An investigation into the reported closing of the Nicaraguan gender gap".
  112. ^ World Economic Forum (2020). Global Gender Gap Report, p. 9. Geneva. http://www3.weforum.org/docs/WEF_GGGR_2020.pdf
  113. ^ "Americas and the Caribbean". UN Women. Retrieved 2018-11-27.
  114. ^ "Nicaragua's rainbow revolutionaries". Washington Blade: Gay News, Politics, LGBT Rights. 2018-12-18. Retrieved 2020-06-22.
  115. ^ "Nicaragua". United States Department of State. Retrieved 2020-06-22.
  116. ^ "Human development indices and indicators: 2018 statistical update". 2018-09-19. doi:10.18356/9a42b856-en.
  117. ^ "Showcasing Nicaragua's Folkloric Masterpiece – El Gueguense – and Other Performing and Visual Arts". Encyclopedia.com. Archived from the original on December 16, 2007. Retrieved 2007-08-03
  118. ^ Nicaragua, Eternal Land of Poets". Elcomercio.pe.
  119. ^ "Showcasing Nicaragua's Folkloric Masterpiece – El Gueguense – and Other Performing and Visual Arts". Encyclopedia.com. Archived from the original on December 16, 2007. Retrieved 2007-08-03.
  120. ^ "Native Theatre: El Gueguense". Smithsonian Institution. Archived from the original on December 6, 2007. Retrieved 2007-08-03.
  121. ^ "El Güegüense o Macho Ratón". ViaNica. Retrieved 2007-08-03.
  122. ^ "Try the culinary delights of Nicaragua cuisine". Nicaragua.com. Retrieved 2006-05-08.
  123. ^ "Try the culinary delights of Nicaragua cuisine". Nicaragua.com. Retrieved 2006-05-08.
  124. ^ Gleeson, Bridget (15 April 2016). "How to eat like a Nicaraguan". Lonely Planet. Retrieved 27 May 2018.
  125. ^ Gritzner, Charles F. (2010). Nicaragua. Infobase Publishing. ISBN 9781604136197.
  126. ^ "Country profile: Nicaragua". BBC News. 2009-09-02. Retrieved 2010-05-20.
  127. ^ Villa, B. "LA HISTORIA DEL BÉISBOL EN LATINOAMERICA: Nicaragua". Latino Baseball (in Spanish). Archived from the original on July 2, 2007. Retrieved 2007-07-29.
  128. ^ Washburn, G. "'El Presidente' happy in new job". Major League Baseball. Archived from the original on 2007-10-12. Retrieved 2007-08-21.
  129. ^ "Baseball's Perfect Games: Dennis Martinez, Montreal Expos|. Also, Everth Cabrera who MLB debut was in 2009 season with San Diego Padres". The BASEBALL Page.com. Archived from the original on 2006-11-13. Retrieved 2007-08-21.
  130. ^ "Salon de la Fama: Deportes en Nicaragua" (in Spanish). Retrieved 2007-07-30.
  131. ^ "Building for tomorrow in Belize and Nicaragua". FIFA. Retrieved 2014-01-04.
  132. ^ Panama win men's basketball gold at Central American Games in Managua Michael Pavitt (insidethegames.biz), 7 December 2017. Accessed 14 August 2020.

ЛитератураУреди

  • Model, David (2005). Lying for Empire: How to Commit War Crimes With a Straight Face. Common Courage Press. 
  • Foreign Relations of the United States. 1912. стр. 1032. 
  • Duncan, David Ewing (1995). Hernando de Soto – A Savage Quest in the Americas – Book II: Consolidation. New York: Crown Publishers. 
  • Walker, W (1860). The War in Nicaragua. New York: S.H. Goetzel & Company. 
  • Baker, CP (2001). „The William Walker Saga”. Moon Handbooks: Costa Rica (4th изд.). New York: Avalon Travel Publishing. стр. 67. ISBN 978-1-56691-608-0. Приступљено 20. 6. 2015. 
  • Colquhoun, AR (1895). The key of the Pacific: the Nicaragua canal. Westminster, England: Archibald Constable and Company. 
  • Constable, Pamela; Valenzuela, Arturo (1991). A Nation of Enemies: Chile Under Pinochet. стр. 150. ISBN 978-0-393-30985-0. 
  • Pastor, Robert (2001). Exiting the Whirlpool: U.S. Foreign Policy Toward Latin America and the Caribbean. Westview Press. ISBN 978-0-8133-3811-8. 
  • LaRamee, Pierre; Polakoff, Erica (1999). Undermining of the Sandinista Revolution. New York: Palgrave Macmillan. стр. 141—205. 
  • Chomsky, Noam (1985). Turning the Tide. Boston, MA: South End Press. 
  • Baker, Dean (2007). The United States since 1980 (The World Since 1980). Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 101. ISBN 978-0-521-86017-8. 

Спољашње везеУреди