Википедија

Suhoj Su-9

Suhoj Su-9 (rus. Сухой Су-9), (NATO naziv engl. Fishpot) je supersonični lovac-presretač na mlazni pogon sa delta krilima napravljen u Sovjetskom Savezu. Prvi prototip ovog aviona je prvi put poleteo 1955. godine nakon koga je napravljeno još 6 prototipava da bi prototip iz koga je nastao avion Su-9 poleteo 1957. godine. Proizvodnja ovog aviona je počela 1958, a u upotrebu je uveden 1959. godine i bio u upotrebi sve do 1981. Na bazi ovog aviona, je 1961. godine razvijena njegova modifikacija takođe lovac presretač Su-11.

Suhoj Su-9
Suhoj Su-9
Opšte
Dimenzije
Masa
Pogon
Performanse
Početak proizvodnje1958. do 1962.
Uveden u upotrebu1959.
Povučen iz upotrebe1981.
Statusvan upotrebe
Prvi korisnik SSSR - Sovjetsko vojno vazduhoplovstvo
Broj primeraka1.100 (Su-9) i 108 (Su-11)
Dužina18,05
Razmah krila8,54
Visina4,82
Površina krila34,00
Prazan7.675
Normalna poletna11.412
Maks. masa pri uzletanju12.512 kg
Maks. spoljni teret2.600 kg
Turbo-mlazni motor1 h АЛ-7Ф-1
Potisak TMM66,7/sa forsažom 94 kN
Maks. brzina na Hopt2.230 km/h
Maks. brzina na H=01.150 km/h
Dolet1.350/1.800 km
Plafon leta20.000 m
Brzina penjanja12.000 m/min
Ukoliko ste tražili porzvučne avione Su-9 (1946)/("K"), Su-11 (1947)/("KL") i Su-13(1948)/("KT"), pogledajte članak Suhoj Su-9 (1946).

Projektovanje i razvoj uredi

U toku Korejskog rata, CAGI institut je sproveo opsežna istraživanja na osnovu kojih je napravljena studija u kojoj je identifikovano nekoliko šema optimalnih aerodinamičkih formi aviona na mlazni pogon. Ova studija je poslužila kao osnov svim OKB - Opitnim konstrukcionim biroima u projektovanju novih aviona. Na osnovu ove studije su projektovani i avioni o kojima je reč u ovom članku.

Rad na projektu aviona Su-9 je počeo 14. maja 1953. godine, kada je P. O. Suhoj[1] imenovan za glavnog projektanta OKB-1 koji je formiran sa zadatkom da napravi sovjetsku kopiju američkog lovca F-86 Sejbr. Za mesec dana nakon toga Biro se okrenuo projektovanju supersoničnog borbenog aviona i to: jednog sa strelastim krilima koji je dobio oznaku S-1 (prema obliku krila S-strelasta) i drugog sa delta krilima koji je dobio oznaku T-3 (prema T-trouglasta krila). Prototip ovog aviona sa oznakom T-3 je završen u oktobru mesecu 1955. godine i otpočeto je njegovo testiranje. Prvi put je javnosti prikazan 24. juna 1956. godine u Tušinu na Dan avijacije zajedno sa ostalim novim avionima[2]. Prototip T-3 postaje leteća laboratorija na kojoj su testirani radari, motori i naoružanje. Nakon ovog prototipa napravljena je čitava serija prototipskih aviona koji su imali razne oznake od PT-7 do PT-8-5. Prototipski avion sa oznakom T-43 obavio je prvi probni let 10. oktobra 1957. godine, njim je upravljao V. S. Iljušin[1] probni pilot koji je sa ovim avionom (do duše bez radara i naoružanja) 30. oktobra 1957. dostigao visinu od 21.500 m, a dva dana kasnije postigao brzinu od 2.200 km/h. Do kraja 1957. godine obavljeno je 40 letova ovim prototipom aviona i potvrdila ispravnost ovog konstruktivnog rešenja.

Avion je dobio zvaničan naziv Su-9, a proizvodile su ga Fabrike aviona N°153 Novosibirsk i N°30 Moskva u periodu 1958. do 1962[3][2].

Tehnički opis aviona Su-9 uredi

 
Avion Suhoj Su-9(1957) spomenik u Karmanovu

Avion Su-9 (1957) je jednosedi jednomotorni avion napravljen prema klasičnoj šemi, srednjokrilac je sa delta (trouglastim) krilom i uglom nagiba napadne ivice krila 53° što mu omogućava postizanje veoma velikih brzina. Repni stabilizatori su takođe strelastog oblika. Trup aviona je kružnog oblika i odlikovao se čistim aerodinamičnim površinama. Na nosu aviona se nalazio ulaz za vazduh sa sistemom za automatsko regulisanje protoka u zavisnosti od visine i brzine leta aviona sa minimalnim otporom. Novi snažan turbo mlazni motor Ljuljka AL-7F-1 sa funkcijom dodatnog sagorevanja (forsaž) imao je potisak blizu 100 kN, hidraulični sistem sa radnim pritiskom od 210 bar, novi sistem upravljanja i kontrole radnih funcija aviona, duplirane komore raketnih bustera, novi sistem sedišta za katapultiranje (izbacivanje pod uglom) znatno je smanjio broj povreda pilota pri katapultiranju, sve su to novosti koje su prvi put primenjene kod aviona Su-7 od koga se razlikuje samo po krilima. Stajni trap je uvlačeći sistema tricikl, prednja nosna noga se uvlačila u trup aviona, a glavne oslone noge su se nalazile ispod krila i u toku leta su se uvlačile u krila. Položaj krilnih nogu stajnog trapa je bio takav da nije smetao sistemu podvešavanja oružja i spoljnih rezervoara za gorivo. Kokpit pilota smešten u kabinu pod pritiskom, a lociran gotovo u samom nosu aviona omogućavao je dobru preglednost pilotu kako u fazama poletalja i sletanja tako i pri letu aviona. Avion Su-9 je u principu bio dobro naoružan, a konkretno naoružanje je zavislilo od tipa aviona da li je bio lovac ili lovac-bombarder. U unutrašnjosti aviona bili su smešteni rezervoari zapremine 3.780 litara goriva što mu je omogućavao dolet od 1.350 km, a sa dva podvesna rezervoara sa po 600 litara dolet mu je iznosio 1.800 km.[4][5][6]

Tehnički opis aviona Su-11 uredi

Avion Su-11 (1959) je poboljšana varijanta aviona Su-9, po spoljnom izgledu se skoro ne razlikuju, (povećana mu je dužina za 600 mm). Su-11 je takođe bio lovac presretač (NATO naziv engl. Fishpot-C) koga pokreće motor AL-7F-2 sa potiskom od 99,80 kN, sa manjom specifičnom potrošnjom goriva u odnosu na prethodnika, poletna masa ovog aviona iznosi 13.600 kg. U unutrašnjosti aviona bili su smešteni rezervoari sa zapreminom 3.445 litara, i dva podvesna rezervoara od 720 litara što mu je obezbeđivalo dolet od 1.800 km, a operativni plafon leta 17.000 m, maksimalna brzina 1.915 km/h. Od naoružanja bio je opremljen sa dve navođene rakete kategorije vazduh-vazduh, jedna raketa je bila radarski navođena, a druga infracrvenim zracima tako da je bilo jako teško ometati ih. Rakete su imale efikasan domet 20 km, a njima su mogli da se gađaju ciljevi i 5 km iznad aviona nosača raketa. Pored ovoga imao je i savremeniju elektronsku opremu, radar dometa 30 km. Zbog poboljšane stabilnosti Su-11 je imao nešto veću horizontalnu brzinu leta ali su mu ostale karakteristike bile nešto lošije od Su-9.

Varijante aviona Suhoj Su-9 uredi

 
Suhoj Su-9 u tri projekcije

Oznake varijanti aviona Su-9 prikazani su nadalje:

  • T-3 – prva prototipska verzija taktički lovac Su-9 proizveden (1956) sa motorom AL-7F,
  • T-43 – prototipovi aviona Su-9 sa motorom AL-7F-1 napravljeno 6 primeraka u periodu (1956—1957),
  • T-47 – prototip aviona Su-9 sa radarom Almaz proizveden (1957),
  • Su-9 – serijska varijanta lovaca-presretača Su-9 proizvedeno 1.100 primeraka u periodu (1958—1962),
  • U-43 – varijanta aviona Su-9 namenjen borbenoj obuci pilota, piloti su u tandemu, a avion je bio duži za 600 mm od serijskog aviona (rus. У – Учебный),
  • Su-9U – školsko trenažna varijanta aviona Su-9 proizvedeno je 50 primeraka ovih aviona i bio je kompletno naoružan kao i borbeni avion (NATO oznaka Maiden),
  • T-431 - varijanta aviona Su-9 pravljena specijalno za obaranje svetskog rekorda u visini leta,
  • Su-11 – modifikacija aviona Su-9, sa pojačanim motorom, poboljšanim radarom smeštenim u nosu aviona, povećan radijus dejstva u odnosu na Su-9, proizvodnja je trajala od 1961 do 1965. godine i ukupno je proizvedeno 108 primeraka ovih aviona[6].

Naoružanje uredi

 
Suhoj Su-11 u tri projekcije
Naoružanje aviona: Suhoj Su-9
Vatreno (streljačko) naoružanje
Top
Mitraljez
Bombardersko naoružanje (bombe)
Raketno naoružanje (rakete)
Broj i oznaka raketa Vođene rakete vazduh-vazduh 4 h RS-2US (radarsko navođenje) i 2 h K-55 (toplotno navođenje)
Broj podvešanih raketa 6


Operativno korišćenje uredi

Avion Suhoj Su-9 je proizveden u 1.100 a Su-11 u 108 primeraka. Ovi avioni su dugi niz godina i predstavljali okosnicu presretačke avijacije Sovjetskog vazduhoplovstva. Njime je bilo naoružano 30 lovačkih pukova, između ostalog ovim avionima je bilo povereno čuvanje raketodroma Bajkonur. Ovaj avion se nije izvozio i bio je u naoružanju isključivo sovjetskog vojnog vazduhoplovstva. Dugo godina Su-9/Su-11 je bio najbrži avion sa najvećim plafinim leta i Sovjetskom Savezu. Ovim avionom je pokušano obaranje špijunskog aviona U-2, 1. maja 1960. godine kojim je upravljao F. Pauers. Inače ovim avionima su obarani špijunski baloni na velikim visinama koji su se koristili za špijunažu u toku Hladnog rata. U primarnoj funkciji zaštiti vazdušnog prostora Sovjetskog Saveza su ga zamenili napredniji avioni Su-15 i MiG-25. Neki od ovih aviona su nakon povlačenja iz lovačke službe pretvoreni u daljinski upravljane avione.

Ovim avionom su postavljena nekoliko svetskih rekorda:

  • Pilot V. S. Iljušin[1] je 1959. godine avionom SU-9 (T-431 ), postavio je novi visinski svetski rekord u letu na nadmorskoj visini od - 28.857 m;
  • tokom 1962. godine - postavljen je apsolutni svetski rekord u konstantnoj visini horizontalnog leta od - 21.270 m;
  • pilot B. M. Adrijanov[1] je 1960. godine, u avionu T-405 (Su-9) postavio apsolutni svetski brzinski rekord u zatvorenom krugu 100 km od - 2.092 km/h;
  • pilot A. A. Koznov[1] je 1962. godine, postavio apsolutni svetski brzinski rekord u zatvorenom krugu 500 km od - 2.337 km/h;

Zemlje koje su koristile ovaj avion uredi

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b v g d „Kto estь kto”. www.airforce.ru. Pristupljeno 14. 9. 2011. 
  2. ^ a b „SU-9 FISHPOT-B interceptor”. legion.wplus.net. Arhivirano iz originala 18. 3. 2011. g. Pristupljeno 14. 9. 2011. 
  3. ^ Samoletы[mrtva veza]
  4. ^ „Suhoй Su-9”. www.airwar.ru. Pristupljeno 14. 9. 2011. 
  5. ^ „Su-9 P.O.Sukhoj 'Fishpot-B'”. www.ctrl-c.liu.se. Pristupljeno 14. 9. 2011. 
  6. ^ a b „Su-11 (Product 36), P.O.Sukhoj OKB-51”. www.ctrl-c.liu.se. Pristupljeno 14. 9. 2011. 

Literatura uredi

  • Arseniev E.V, Berne L.P i dr. Istoriя konstrukciй Samoletov v SSSR 1951-1965 gg. Moskva: Mašinostrenie. 2002. ISBN 5-217-02918-8.
  • Janić, Čedomir (2003). Vek avijacije - [ilustrovana hronologija] (na jeziku: (jezik: srpski)). Beočin: Efekt 1. COBISS.SR 110428172. 
  • Pavlović, Nenad (2006). „Suhojevi presretači”. Aeromagazin (na jeziku: (jezik: srpski)). 71: 10—12. 
  • Hlopotob, O. D. (2004). Istoriя voennoй aviacii ot pervыh letatelьnыh apparatov do reaktivnыh samolёtob (na jeziku: (jezik: ruski)). Moskva: AST, Moskva i Poligon, SPb,. 
  • Antonov, Vladimir (1996). OKB Sukhoi (na jeziku: (jezik: engleski)). Gordon, Yefim & others. Midland: Leicester. ISBN 978-1-85780-012-8. 
  • Donald, David (1997). The Complete Encyclopedia of World Aircraft (na jeziku: (jezik: engleski)). NY: Barnes & Noble. ISBN 978-18-9410-224-7. 
  • Gunston, Bill (1995). The Osprey Encyclopaedia of Russian Aircraft 1875—1995 (na jeziku: (jezik: engleski)). London: Osprey. ISBN 978-1-85532-405-3. 
  • Rendall, David (1999). Jane's Aircraft Recognition Guide (na jeziku: (jezik: engleski)) (2nd izd.). London: Harper Collins Publishers. ISBN 978-00-0470-980-2. 
  • Monro, Bob (1995). Jane`s Combat Aircraft (na jeziku: (jezik: engleski)). Chant, Christopher;. Glasgow: Harper Collins Publishers. 
  • Gordюkov, Nikolaй (1994). Pervыe reaktivnыe istrebiteli Suhogo (na jeziku: (jezik: ruski)). Moskva: Polygon. str. 26-35. ISBN 978-5-88541-003-8. 
  • Bagratinov, Valeriй (2005). Krыlья Rossii (na jeziku: (jezik: ruski)). Moskva: Эksmo. str. 695-696. ISBN 978-5-699-13732-9. 
  • Gunston, Bill (1999). The Illustrated Directory of Fighting Aircraft of World War II. Salamander Books. ISBN 9781840650921. 
  • Shavrov, V.B. History of the aircraft construction in the USSR (na jeziku: (jezik: engleski)). ISBN 978-5-217-02528-2. 
  • Green, W (2001). The Great Book of Fighters. Swanborough, G. MBI Publishing. ISBN 978-0-7603-1194-3. 

Spoljašnje veze uredi

 
Suhoj Su-9 na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сухој_Су-9&oldid=27557526”