Televizor
Televizor ili TV prijemnik je uređaj za prijem radiodifuznih analognih ili digitalnih signala televizijskih službi za zemaljski, kablovski i satelitski prenos[1], koje koristi za prikaz pokretnih slika na ekranu i proizvodnju zvuka na zvučnicima.[2]
Televizijski signal se proizvodi u kameri, pretvaranjem pokretne scene i zvuka u električne signale, uz pomoć fotoosetljivog uređaja i mikrofona. Ovi signali se zatim emituju preko televizijski predajnika do televizijskih antene povezanih sa prijemnikom. U anteni se vrši razdvajanje signala za osveteljenje, boju i zvuk i šalju ih do televizora. U televizoru se pokretne slike dobijaju emitovanjem slika koje se sastoje od talkica u boji. Televizori prikazuju između 25 ili 30 mirnih slika u sekundi. U najvećem delu Evrope, televizijske slike se sastoje od 625 linija i 25 mirnih slika u sekundi. Ovaj sistem prikaza pokretnih slika naziva se PAL. U SAD i Japanu se koristi NTSC sistem, koji ima slike prikazuju u 525 linija i 30 mirnih slika u sekundi.[2]
Kod zatvorenih televizijskih sistema, signal sa kamere se direktno povezuje sa televizorom. Na ovaj način funkcionišu npr. sigurnosne kamere u bankama i prodavnicama.[2]
Istorija uredi
Prvo javno televizijsko emitovanje televizisjkog programa pokazao je Džon Logi Berd u Engleskoj 1926. godine. Televizori su počeli da se razvijaju u vreme prvog televizijskog emitovanja u Ujedinjenom Kraljevstvu i Nemačkoj, a prve programske šeme su se sastojale od vesti, muzičkih i plesnih predstava uživo i filmova. Sve slike su bile crno-bele do 1953. godine. Prvi program u boji emitovan je najpre u SAD.[2]
Na teritoriji bivše Jugoslavije, prvo emitovanje televizijskog program bilo je iz studija Televizije Beograd 23. avgust 1958. godine. Na posebnim nosačima televizori su bili postavljeni na desetine mesta u gradu, a pored svakog televizora nalazio se tehničar i davao objašnjenja uličnim gledaocima. Kamere su se nalazile u svim halama Beogradskog sajma.[3]
U početku su televizori bili veoma skupi, a prva masovnija kupovina započela u vreme Olimpijskih igara 1964.
U Jugoslaviji televizore su proizvodili: Elektronska industrija Niš, Radio industrija Zagreb i „Rudi Čajavec“ iz Banje Luke.
Vrste televizora uredi
Televizor se sastoji od birača kanala, odnosno (tjunera), ekrana i zvučnika.
Prvi primerci televizora su bili izgrađeni na bazi elektronskih cevi i ekrana. Kod televizora u boji, iza ekrana televizijskog prijemnika se nalae tri elektronska topa sa katodnim cevima, odnosno koriste CRT (engl. cathode ray tube) metodologiju. Ovi topovi oslobađaju crvenu, zelenu i plavu svetlost, odnosno elektrone, koji pogađaju ekran sa fosfornim premazom. Fosfor emituje svetlost, a ispred njega se nalazi maska za filtriranje svetlosti. Osim toga, u televizoru se zvučni signal pojačava i vodi na zvučnik[2] ili zvučnike.
Većina televizora koji se danas mogu naći na tržištu su sa ravnim (engl. flat) širokoim ekranima, koji se lako mogu postaviti na zidni ili stoni stalak. Mada većina izgledaju gotovo isto, oni koriste dve osnovne tehnologije:[4]
- LCD (engl. liquid crystal display) ekrani sliku dobijaju filtriranjem bele pozadinske svetlosti, koju emituju fluorescentne sijalice ili LED diode. Filtriranje vrši sloj tečnih kristala sastavljen od miliona pojedinačnih kristalića, koji se pod uticajem električne energije zakreću te propuštaju više ili manje svetlosti. Propušteno svetlo prolazi kroz filter boja koje obrazuju sliku. Osnovini problem LCD televizora, od njihovog nastanka je bio je prikaz duboke, tamne crne boje, kao i rubno osvetljenje tankih ekrana, ali su razvojem tehnologije ovi problemi rešeni.
- plazma televizori, sa PDP (engl. plasma display panel) tehnologijom, koriste stotine hiljada individualnih ćelija od prirodnih gasova (ksenon i neon), u kojima se rezličitim naponima stvaraju električni impulsi, što proizvodi emisiju ultraljubičaste svetlosti. Ona delujući na fosforni premaz preko svake ćelije proizvodi vidljivu svetlost raznih nijansi crvene, zelene i plave boje. Ceo spektar boja postiže se pobuđivanje različitim naponima, što daje različite udele i intenzitete tri osnovne boje. U početku, osnovni nedostatak ovih televizora je bio visok utrošak energije, posebno u odnosu na LCD televizore, ali je problem vremenom rešen. Takođe je u velikoj meri rešen i problem prikazivanja statičke slike kroz duži vremenski period, ali i pored toga ova tehnologija i dalje zaostaje za LCD televizorima.
Izvori uredi
- ^ „Standard SRPS EN 55020 Radio i televizijski prijemnici i pridruženi uređaji” (PDF). rts.rs. RTS. 25. 6. 2012. Pristupljeno 9. 11. 2013.
- ^ a b v g d Zafirino Grasi, ur. (2008). Oksford školska enciklopedija 13. Beograd: Knjiga komerc. str. 69-70. ISBN 978-86-7712-202-7.
- ^ „Ovako je počelo”. rts.rs. RTS. 13. 11. 2008. Arhivirano iz originala 19. 08. 2013. g. Pristupljeno 9. 11. 2013.
- ^ „LCD i plazma televizori”. bajumbadum.com. Vodič za kupovinu. Pristupljeno 9. 11. 2013.
